Deca i ja smo sinoć otisli kod prijatelja koji imaju decu našeg uzrasta i sa kojima se poprilično družimo, zajedno smo letovali, a njihova i naša Šmizla su naaaajbolje drugarice. Trebalo je da i za NG budemo zajedno na Kopu, ali se to izjalovilo i njihova mama je naručila da dodje Deda Mraz kod njih u stan. Ona je prethodno kupila poklone, dala ih Deda Mrazu, rekla mu neke detalje o deci, naravno da deca o tome nisu imala pojma (nisma ni ja, dok nismo došli).Deda Mraz je pozvonio na vrata. Mama Nadja je rekla da je to verovatno naš tata i poslala decu da mu otvore vrata. Svo četvoro su potrčali da otvore vrata i ... ugledali pravog pravcatog Deda Mraza!Prvo su se skamenili, onda su počeli da se sakrivaju iza maminih guza, pa su počeli da skaču i vrište od sreće.
Deda Mraz je znao imena sve dece i tačno pogodio ko je ko, zamolio ih je da mu otpevaju neku pesmicu dok on malo sedne da se odmori.I onda su deca otpevala nekoliko pesmica, a Deda Mraz im je pljeskao, pevao sa njima, smeškao se ... Deda Mraz se odmorio i počeo da im prica kako je dugo putovao, da ima jos jako mnogo dece da obidje i odnese im poklone, ali je pre toga doš ao do njih, jer su bili dobri ... "a bili ste dobriii?" ... "da, Deda Mraze, bili smo dobri!" – uglas su vrištali!Stavio je Lanu i Andreja u krilo i popričao sa njima, pitao ih da li peru zube redovno, da li idu na spavanje na vreme, da li slušaju mamu i tatu, da li mama i tata slušaju njih, onda je pitao mamu i tatu da li su oni bili dobri prema deci ... i na kraju izvadio namenjene poklone i dao im ... Za to vreme je Kaća pokušavala da zaroni u Deda Mrazovu torbu i vidi šta ima za nju ...
Onda je Deda Mraz stavio Kaću i Marka u krilo (Marko je pristao samo pod uslovom da čučim pored njega i da me drži za prst, i to tek nakon kraćeg ubedjivanja i mog objašnajvanja da ja NE MOGU da sednem Deda Mrazu u krilo, jer će ga posle toga boleti noge i neće moci da nosi poklone drugoj deci).
Mojim monsterima je rekao da je čuo da će oni ići na Kopaonik da ga sačekaju (na šta su deca ostala skamenjena od sreće) i nemim klimanjem glave potvrdili, pa im je rekao da je sada doneo samo male poklone da se raduju dok im prave poklone ne donese na Kopaonik i ne stavi ispod jelke pored kuce ... Iz svoje torbe je izvadio poklone za Kaću i Marka koje je pripremila mama Nadja ... i na kraju, taman kada je hteo da krene, Kaća mu je rekla "Deda Mraze, da ti kazem nešto! Ja sam za tebe napravila poklon, i mama ga je stavila u kutiju sa mašnom i ostaviću ga da te sačeka ispod jelke na Kopaoniku kada dodješ da nam doneseš poklone, da i ti imaš poklon!"Deda Mraz se nasmejao ispozdravljao sa decom i otišao ...
U neko doba i mi krenusmo kući, i Kaća me je u kolima bez prekida ispitivala o Deda Mrazu i svemu što se dogodilo ... izmedju ostalog me pitala "mama, a zašto meme Deda Mraz nije poljubio kada sam mu rekla da sam za njega spremila poklon?" ... ja sam uspela da smislim samo to da se toliko iznenadio i zbunio, jer mu do sada niko nikada nije spremao poklon, da je zaboravio da je poljubi .. ali svakako će doći kasnije i poljubiti je dok bude spavala ...
Tuesday, December 22, 2009
Friday, December 18, 2009
U susret 2010.
U susret novoj 2010. moram ovu 2009. da ispratim sa bar jednim izveštajem.
Ne bih se ni setila da išta pišem, da me jutros, moje ženkso čedo nije podestilo koliko je njihovo maleno dečije srce, u stvari, veliko.
Ustala je samnom i sela da crta.
Nacrtala je Deda mraza sa najvećom glavom ikada viđenom, uz objašnjenje: "vidi mama kolika je deda mrazova glava! Pogledaj! A tako je velika da bih mogla da mu nacrtam oooogromne oči, da vidi svu decu koja su bila dobra i da svima donese lepe poklone!"
Onda je tu docrtala kuću, i telo deda mrazu i sneg koji pada; zamolila je mene da joj nacrtam jelku, pa ju je ona ukrasavala, jos malo crtala ćuteći i onda počela sa monologom: "mama, treba sada da nađemo jednu kutiju!" ...mhmfmhmm .. u prolazu sam joj dobacila da ćemo naći kasnije, i uputila se ka kupatila ... ona je nastavila da priča "mama, a znaš za šta nam treba kutija? Treba nam da u nju upakujemo ovaj crtež i još neke lepe stvari i da to bude poklon za deda mraza!"
Vratila sam se par koraka da je bolje osmotrim ... "znaš mama ..." – nastavlja se monolog dok ukrašava nacrtanu jelku – " ... svi čekaju da deda mraz dođe da im donese poklone, a još niko nije rekao da će deda mrazu spremiti nešto lepo da mu pokloni kada dođe! Pa i deda mraz ima dušu, i on treba da se obraduje poklonu, jer on je sigurno mnogo dobar ako cele godine sprema poklone za dobru decu ... mora da je on jako dobar, a ako je dobar, onda i on treba da dobije poklon i da se obraduje kada ga nađe ispod jelke! Zato ću ja spremiti poklon da se i on raduje!"
» monsteri idu u vrtić i mnogo ga vole.Tamo je sve lepo, osim jednog Saše koji Marku uvek otima velike kocke.
Marko mu ne kaže ništa, ali kocke vrati u svoje vlašnistvo čim Saša ode da nešto pita Dušicu (vaspitačicu):mrgreen:
Do skoro je Isidorino ime mamilo stidljivi osmeh na njegovom licu, a od juce se "Petra" izgovara šapatom :love32:
U vrtiću su bojili šolje, koje sada mi lakiramo i pakujemo u celofan (Kaca je izuzetno zabrinuta da li ćemo na vreme kupiti celofan, da upakujemo šolje) i onda šolje idu na neku dobrotvornu prodaju, a pare za decu bez roditelja ... a sve to je rezultiralo pitanjem "mama, a kako to da neka deca nemaju mamu i tatu? Pa gde žive? Sa kim žive? Ko ih vodi u vrtić? Sa kim spavaju? ..." zbog knedle koja se od svih ovih pitanja napravila u u mom grlu, nisam imala previše pametnih objašnjenja, osim da neke mame i tate ne umeju da brinu o svojoj deci, pa ih daju u jednu kuću sa drugom takvom decom, i onda o njima brine puno vaspitačica ... nisu imali podpitanja ... za sada ...
» Marko je sve više opčinjen brojkama i sabiranjem i to mu ide sve bolje i svakoga dana karakterom sve više podseća na svog tatu.
Od pre nekog vremena je počeo da se boji duhova koji se možda kriju negde u njegovoj sobi, pa insistira da neko spava sa njim. To sprovodi tako što leži u svom krevetu, pokriven tako da mu vire samo nosić i širom otovrene oči, i viče "hoće li neko doći kod mene? Tata, mama, ko će da dođe? Ima li nekoga ko će da dođe kod mene? ... " Pri tome, na pitanje "kako izgledaju ti duhovi?" nema odgovor osim "pa onako kako uvek izgledaju duhovi" ... ja mu kazem da mi ih opiše, jer ja ZNAM da duhovi ne postoje, pa bih da vidim kako izgledaju ti njegovi izmišljeni duhovi .. ali ostajem bez odgovora .. dok ne nađemo neko pametnije rešenje, Kaća se svako veče useljava kod mene u krevet, a MM emigrira kod Marka. Osim vikenda. Vikendom spavamo svi zajedno i budimo se na gomili.
» Kaca je stručnjak za jezike. Kažu da ima sluha i rešila je da je komšinica (koja je studirala grčki) uči da priča, pa da na moru moze da priča sa drugom decom.
Engleski upija kao sunđer,a srpski reprodukuje bez prekida.
» Kaća je počela da zvoca. Nekada bez prekida zvoca za glupost.
Kada sam je, u par navrata, pitala "odakle ti to zvocanje???" MM me značajno pogledao i bez reči rekao "pitam se, pitam ... "
I ja sam se preslišala ... i priznala, prvo sebi, a onda i Kaći – Cica imitira mene. Da, ja nekada (poneda i previše često) zvocam za svaku glupost koja mi dođe pod nos i Kaća je to pokupila od mene.
Onda sam je uzela na krilo i popričale smo.
Obećale smo jedna drugoj da ćemo se uzajamno opominjati kada počnemo da zvocamo, i zamolila sam je; nju, moju malu devojčicu – da me svaki put, kada počnem da zvocam, pogleda popreko i da mi kaže "mama, molim te prekini sa zvocanjem! Od toga mi nije dobro!" ... i obećala mi je ... čini mi se da ima nade da me učine boljom, u svakom pogledu ...
» Marko me zove "cvetiću moj!"
On obuhvati svojim dlanovima moje lice, pogleda me pravo u oči i izgovori čaroliju "mama, ti si moj cvetić! Moj najlepši cvetić!"
» Bebisiterka mi je juče rekla "Mama, moram nešto da ti pokažem. Znaš, meni je potpuno jasno da ti ne želiš da oni porastu. Da ih voliš ovakve malene i slatke, ali moram da ti otkrijem jednu tajnu ... oni i pored sve tvoje želje da ostanu bebe – ipak rastu! Evo pogledaj, iako odbijaš da kupiš Marku veću jaknu, u nadi da će ostati dovoljno mali da nosi ovu, on ipak raste! Maki, dođi, ispruži ruke!" Maki priđe i ispruži ruke uz cičanje od smeha, a ona nastavi "... osim, ako ovo nije neki novi modni trend, da se nose jakne sa kratkim rukavima ... "
» Za predstojeće praznike idemo na Kopaonik. Stavićemo poklone ispod jelke iza kuće, naložiti peć i igrati "čoveče, ne ljuti se". Planiramo da stavimo decu na skije. Po prvi put u životu. Ja ću ih snimati, da me uveseljavaju kada ostarim ...
Ne bih se ni setila da išta pišem, da me jutros, moje ženkso čedo nije podestilo koliko je njihovo maleno dečije srce, u stvari, veliko.
Ustala je samnom i sela da crta.
Nacrtala je Deda mraza sa najvećom glavom ikada viđenom, uz objašnjenje: "vidi mama kolika je deda mrazova glava! Pogledaj! A tako je velika da bih mogla da mu nacrtam oooogromne oči, da vidi svu decu koja su bila dobra i da svima donese lepe poklone!"
Onda je tu docrtala kuću, i telo deda mrazu i sneg koji pada; zamolila je mene da joj nacrtam jelku, pa ju je ona ukrasavala, jos malo crtala ćuteći i onda počela sa monologom: "mama, treba sada da nađemo jednu kutiju!" ...mhmfmhmm .. u prolazu sam joj dobacila da ćemo naći kasnije, i uputila se ka kupatila ... ona je nastavila da priča "mama, a znaš za šta nam treba kutija? Treba nam da u nju upakujemo ovaj crtež i još neke lepe stvari i da to bude poklon za deda mraza!"
Vratila sam se par koraka da je bolje osmotrim ... "znaš mama ..." – nastavlja se monolog dok ukrašava nacrtanu jelku – " ... svi čekaju da deda mraz dođe da im donese poklone, a još niko nije rekao da će deda mrazu spremiti nešto lepo da mu pokloni kada dođe! Pa i deda mraz ima dušu, i on treba da se obraduje poklonu, jer on je sigurno mnogo dobar ako cele godine sprema poklone za dobru decu ... mora da je on jako dobar, a ako je dobar, onda i on treba da dobije poklon i da se obraduje kada ga nađe ispod jelke! Zato ću ja spremiti poklon da se i on raduje!"
» monsteri idu u vrtić i mnogo ga vole.Tamo je sve lepo, osim jednog Saše koji Marku uvek otima velike kocke.
Marko mu ne kaže ništa, ali kocke vrati u svoje vlašnistvo čim Saša ode da nešto pita Dušicu (vaspitačicu):mrgreen:
Do skoro je Isidorino ime mamilo stidljivi osmeh na njegovom licu, a od juce se "Petra" izgovara šapatom :love32:
U vrtiću su bojili šolje, koje sada mi lakiramo i pakujemo u celofan (Kaca je izuzetno zabrinuta da li ćemo na vreme kupiti celofan, da upakujemo šolje) i onda šolje idu na neku dobrotvornu prodaju, a pare za decu bez roditelja ... a sve to je rezultiralo pitanjem "mama, a kako to da neka deca nemaju mamu i tatu? Pa gde žive? Sa kim žive? Ko ih vodi u vrtić? Sa kim spavaju? ..." zbog knedle koja se od svih ovih pitanja napravila u u mom grlu, nisam imala previše pametnih objašnjenja, osim da neke mame i tate ne umeju da brinu o svojoj deci, pa ih daju u jednu kuću sa drugom takvom decom, i onda o njima brine puno vaspitačica ... nisu imali podpitanja ... za sada ...
» Marko je sve više opčinjen brojkama i sabiranjem i to mu ide sve bolje i svakoga dana karakterom sve više podseća na svog tatu.
Od pre nekog vremena je počeo da se boji duhova koji se možda kriju negde u njegovoj sobi, pa insistira da neko spava sa njim. To sprovodi tako što leži u svom krevetu, pokriven tako da mu vire samo nosić i širom otovrene oči, i viče "hoće li neko doći kod mene? Tata, mama, ko će da dođe? Ima li nekoga ko će da dođe kod mene? ... " Pri tome, na pitanje "kako izgledaju ti duhovi?" nema odgovor osim "pa onako kako uvek izgledaju duhovi" ... ja mu kazem da mi ih opiše, jer ja ZNAM da duhovi ne postoje, pa bih da vidim kako izgledaju ti njegovi izmišljeni duhovi .. ali ostajem bez odgovora .. dok ne nađemo neko pametnije rešenje, Kaća se svako veče useljava kod mene u krevet, a MM emigrira kod Marka. Osim vikenda. Vikendom spavamo svi zajedno i budimo se na gomili.
» Kaca je stručnjak za jezike. Kažu da ima sluha i rešila je da je komšinica (koja je studirala grčki) uči da priča, pa da na moru moze da priča sa drugom decom.
Engleski upija kao sunđer,a srpski reprodukuje bez prekida.
» Kaća je počela da zvoca. Nekada bez prekida zvoca za glupost.
Kada sam je, u par navrata, pitala "odakle ti to zvocanje???" MM me značajno pogledao i bez reči rekao "pitam se, pitam ... "
I ja sam se preslišala ... i priznala, prvo sebi, a onda i Kaći – Cica imitira mene. Da, ja nekada (poneda i previše često) zvocam za svaku glupost koja mi dođe pod nos i Kaća je to pokupila od mene.
Onda sam je uzela na krilo i popričale smo.
Obećale smo jedna drugoj da ćemo se uzajamno opominjati kada počnemo da zvocamo, i zamolila sam je; nju, moju malu devojčicu – da me svaki put, kada počnem da zvocam, pogleda popreko i da mi kaže "mama, molim te prekini sa zvocanjem! Od toga mi nije dobro!" ... i obećala mi je ... čini mi se da ima nade da me učine boljom, u svakom pogledu ...
» Marko me zove "cvetiću moj!"
On obuhvati svojim dlanovima moje lice, pogleda me pravo u oči i izgovori čaroliju "mama, ti si moj cvetić! Moj najlepši cvetić!"
» Bebisiterka mi je juče rekla "Mama, moram nešto da ti pokažem. Znaš, meni je potpuno jasno da ti ne želiš da oni porastu. Da ih voliš ovakve malene i slatke, ali moram da ti otkrijem jednu tajnu ... oni i pored sve tvoje želje da ostanu bebe – ipak rastu! Evo pogledaj, iako odbijaš da kupiš Marku veću jaknu, u nadi da će ostati dovoljno mali da nosi ovu, on ipak raste! Maki, dođi, ispruži ruke!" Maki priđe i ispruži ruke uz cičanje od smeha, a ona nastavi "... osim, ako ovo nije neki novi modni trend, da se nose jakne sa kratkim rukavima ... "
» Za predstojeće praznike idemo na Kopaonik. Stavićemo poklone ispod jelke iza kuće, naložiti peć i igrati "čoveče, ne ljuti se". Planiramo da stavimo decu na skije. Po prvi put u životu. Ja ću ih snimati, da me uveseljavaju kada ostarim ...
Friday, October 23, 2009
Thursday, October 8, 2009
6.10. - 10 godina kasnije iliti vrtić
6.10.1999.
Stojim pored autobusa koji će me odvesti u Budimpeštu. Veliki kofer pred mene i krećem u neki drugi život. Imam strašnu tremu. Pa jbt, odoh ja u beli svet. Mis'im, nema više mame da spremi ručak i skokne do prodavnice dok dečica ne ustanu. Stvari sa pijace više neće same dolaziti u frižider. Veš više neće samoinicijativno uskakati u mašinu i iskakati iz nje pravo na štrik da se osuši. A o tome kako iz prve ruke izgleda život udvoje, ne smem ni da razmišljam. L je već desetak dana tamo, ponudili su mu posao, otišao je da se smesti, nađe stan. Tako je kod nas počelo ono što ljudi zovu "zajednički život " ...
6.10.2009.
Pored kola stojimo L i ja, iskaču Kaća i Marko.
Kaća ne može da dočeka da stigne u vrtić i nađe nove drugare, a Marko samo ponavlja "ja neću da idem u vrtić! Ja BAŠ nisam srećan što idem u vrtić! Je l' baš moramo da idemo u vrtić? A zašto idemo u vrtić? Može Eta i dalje da nas čuva! Ja neću da idem u vrtić! Znaš mama, ja baš nisam srećan što idemo u vrtić! ... "
I opet imam strašnu tremu. Ima je i L, ali još uvek ništa ne priča.
Ulazimo u vrtić, izuvamo se, ostavljamo stvari u naš ormarić. Marko i dalje vodi svoj monolog, ponavlja reči kao mantru .. kao da će ga ona svom silinom njegove želje vratiti kući gde će sve biti po starom, gde se ništa neće menjati, dok Kaća ponavlja "a gde su drugari? Mama, gde su drugari?"
Pronalazimo sobicu sa našim novim drugarima, Kaća za trenutak zastaje na ulazu, osmotri situaciju, kaže vaspitačici "Dobar dan" , uđe i razgleda, razgleda, razgleda ... ugleda nešto u ćošku i kaže "Mama, ja ću sad da skuvam ručak" ...
Marko za to vreme, visi na mojoj nozi i viče "neeeećuuu!!! Neću da ostanem ovdeeee!!!! Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!! Molim te, mama, neeeeeću u vrtić!!!" ... Onda se malo okači na nogavicu MMa, kome se knedla jasno vidi kako šeta gore-dole po grlu.
Vaspitačica nam daje neko vreme da pokušamo da se otrgnemo stisku super-lepak deteta, kada vidi da se to neće desiti, preuzima stvar u svoje ruke, uzima ga i priča mu kako će se igrati ... ostalog se ne sećam jer mi je zujalo u ušima od svega što me spopalo, i čujem kako " ... ćemo mahati mami i tati kroz prozor, a oni će se brzo vratiti!" .. očima nam jasno i nepokolebljivo daje do znanja da nestanemo .. obilazimo oko vrtića, gledamo u prozor ... i ja uveliko imam knedlu-šetalicu u grlu ... vaspitačica koja u rukama drži Marka koji rida i maše, Kaća koja stoji uz njenu nogu i tiho plače ... jer i Maki plače, a ona nikako ne voli kada je Maki nesrećan ... posle nam je rekla, da " ... ako Maki nije srećan u vrtiću ... pa i ne mroamo da idemo .."
MM i ja odlazimo kući da sačekamo da dođe 10h da se vratimo po decu ... sedimo u nemoj kući, sve je tiho, nigde ništa ne mrda, ne skače, ne pita, ne mamače ... u tišini pijemo kafu i gledamo na sat čekajući da dođe 9.45 da smemo da krenemo po decu. Proveravam da li sat radi, jer mi se čini da se kazaljke ne pomeraju.... radi ...
9:35, krećemo! Dosta je čekanja, možda će biti velika gužve u saobraćaju na tih 400m + 2 semafora koliko ima do vrtića, pa da ne zakasnimo.
Dolazimo, sobica prazna! Zagledamo dečije WC-e, holove ... pogledam napolje, ima druge dece, ali naše grupice nema. Naravno, najlepši i najbolji su u toj grupi ... Sigurno su kdnapovani!
Zvaću policiju .. ili možda bolje da ih ne zovem? Šta ako nas otmičari posmatraju???
Cela grupa je kidnapovana, odvedena u nepozantom pravcu i više ih nikada nećemo videti!
Možda će se otmičari javiti i tražiti otkup.
Proveravam gde mi je moblini, za slučaj da se otmičari jave.
Šta ako su vanzemaljci??
Ako Marko uspe da pusti svoj glas, možda se predomisle pa ih vrate ... ali šta ako zanemi od straha?
Čujemo graju na drugom kraju hodnika ... tamo gde su ormarići sa stvarima. Trčimo tamo i vidimo ih .. spremaju se da idu napolje.
Kaća se upiškila i plače :( toliko se zaigrala da je zaboravila da kaže vaspitačici da joj se piški i sad je očajna. Maki stoji pored nje i govori joj da to nije ništa strašno, jer "...i Milica se u knjizi upiškila jer se zaigrala i to nije ništa strašno ..." Uzimam Kaću u naručje, ona se smiruje i ponavlja "nije to ništa strašno. Doći ću i sutra."
Maki se penje na svog tatu i kaže "idemo kući. Tata, idemo kući ..."
(vaspitačica kaže da se smirio posle desetak minuta plakanja i da se posle lepo igrao sa Milošem ... )
7.10. 2009.
Navila sam sat ranije nego inače, da završim sve što treba, da zadržim svojih jutarnjih pola sata odlaksa u WC, dremanja na WC šolji, ćutanja i tihog buđenja uz šolju čaja.
Mazim decu, ljubim ih, gnjavim, a Marko kroz san kaže "mama, je l' danas ne moramo da idemo u vrtić? U stvari mama, ja sam tamo zaboravio bebu Dina (mali dinosaurus-prim.prev.) pa idemo da ga uzmem i odmah se vraćamo."
Oblačimo omiljeni farmerke, omiljeni duks, omiljene čarape .. sve – samo da se smanji nivo hormona stresa kod našeg anđela.
Kaća bira suknjicu, pa joj kažemo da je bolje da se presvuče jer će ići napolje ...pregovaramo, doručak i krećemo.
Maki negoduje, ali ide.
Stižemo u vrtić, Kaća proviruje kroz vrata i viče "stigli smoooo!!!! Viiidiii, imam nove patofne" (patofne kupljene prthodnog dana za vrtić-prim.prev.), pedagozi (MM i ja) čučimo iza nje i uz "ššššš!!!! Nemoj da se hvališ, to nije lepo!!" ona ulazi unutra ...
Maki se kači na mene .. počinje svoj performans, sa uvežbanim elementima drame ... ja ga otkačinjem od sebe, on sa vaspitačicom ulazi unutra ... MM i ja se odmačinjemo, provirujemo preko nekog poluzidića da vidimo da li naše sunce i dalje strašno pati i vidimo ga kako se lepo igra sa svojim bebom Dinom – na nas je već zaboravio.
Kaća se odmah prijavila da bude dežurna i da postavlja sto sa drugom Petrom. Nije dala da servirka odnese njen tanjir, jer to ona zna sama da uradi :)
Kako je danas bilo u vrtiću? "Lepo." Mirno odgovara.
8.10. 2009.
Kaća je sinoć imala temepraturu, pun nos slina .. ostali su kod kuće ...
Stojim pored autobusa koji će me odvesti u Budimpeštu. Veliki kofer pred mene i krećem u neki drugi život. Imam strašnu tremu. Pa jbt, odoh ja u beli svet. Mis'im, nema više mame da spremi ručak i skokne do prodavnice dok dečica ne ustanu. Stvari sa pijace više neće same dolaziti u frižider. Veš više neće samoinicijativno uskakati u mašinu i iskakati iz nje pravo na štrik da se osuši. A o tome kako iz prve ruke izgleda život udvoje, ne smem ni da razmišljam. L je već desetak dana tamo, ponudili su mu posao, otišao je da se smesti, nađe stan. Tako je kod nas počelo ono što ljudi zovu "zajednički život " ...
6.10.2009.
Pored kola stojimo L i ja, iskaču Kaća i Marko.
Kaća ne može da dočeka da stigne u vrtić i nađe nove drugare, a Marko samo ponavlja "ja neću da idem u vrtić! Ja BAŠ nisam srećan što idem u vrtić! Je l' baš moramo da idemo u vrtić? A zašto idemo u vrtić? Može Eta i dalje da nas čuva! Ja neću da idem u vrtić! Znaš mama, ja baš nisam srećan što idemo u vrtić! ... "
I opet imam strašnu tremu. Ima je i L, ali još uvek ništa ne priča.
Ulazimo u vrtić, izuvamo se, ostavljamo stvari u naš ormarić. Marko i dalje vodi svoj monolog, ponavlja reči kao mantru .. kao da će ga ona svom silinom njegove želje vratiti kući gde će sve biti po starom, gde se ništa neće menjati, dok Kaća ponavlja "a gde su drugari? Mama, gde su drugari?"
Pronalazimo sobicu sa našim novim drugarima, Kaća za trenutak zastaje na ulazu, osmotri situaciju, kaže vaspitačici "Dobar dan" , uđe i razgleda, razgleda, razgleda ... ugleda nešto u ćošku i kaže "Mama, ja ću sad da skuvam ručak" ...
Marko za to vreme, visi na mojoj nozi i viče "neeeećuuu!!! Neću da ostanem ovdeeee!!!! Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!! Molim te, mama, neeeeeću u vrtić!!!" ... Onda se malo okači na nogavicu MMa, kome se knedla jasno vidi kako šeta gore-dole po grlu.
Vaspitačica nam daje neko vreme da pokušamo da se otrgnemo stisku super-lepak deteta, kada vidi da se to neće desiti, preuzima stvar u svoje ruke, uzima ga i priča mu kako će se igrati ... ostalog se ne sećam jer mi je zujalo u ušima od svega što me spopalo, i čujem kako " ... ćemo mahati mami i tati kroz prozor, a oni će se brzo vratiti!" .. očima nam jasno i nepokolebljivo daje do znanja da nestanemo .. obilazimo oko vrtića, gledamo u prozor ... i ja uveliko imam knedlu-šetalicu u grlu ... vaspitačica koja u rukama drži Marka koji rida i maše, Kaća koja stoji uz njenu nogu i tiho plače ... jer i Maki plače, a ona nikako ne voli kada je Maki nesrećan ... posle nam je rekla, da " ... ako Maki nije srećan u vrtiću ... pa i ne mroamo da idemo .."
MM i ja odlazimo kući da sačekamo da dođe 10h da se vratimo po decu ... sedimo u nemoj kući, sve je tiho, nigde ništa ne mrda, ne skače, ne pita, ne mamače ... u tišini pijemo kafu i gledamo na sat čekajući da dođe 9.45 da smemo da krenemo po decu. Proveravam da li sat radi, jer mi se čini da se kazaljke ne pomeraju.... radi ...
9:35, krećemo! Dosta je čekanja, možda će biti velika gužve u saobraćaju na tih 400m + 2 semafora koliko ima do vrtića, pa da ne zakasnimo.
Dolazimo, sobica prazna! Zagledamo dečije WC-e, holove ... pogledam napolje, ima druge dece, ali naše grupice nema. Naravno, najlepši i najbolji su u toj grupi ... Sigurno su kdnapovani!
Zvaću policiju .. ili možda bolje da ih ne zovem? Šta ako nas otmičari posmatraju???
Cela grupa je kidnapovana, odvedena u nepozantom pravcu i više ih nikada nećemo videti!
Možda će se otmičari javiti i tražiti otkup.
Proveravam gde mi je moblini, za slučaj da se otmičari jave.
Šta ako su vanzemaljci??
Ako Marko uspe da pusti svoj glas, možda se predomisle pa ih vrate ... ali šta ako zanemi od straha?
Čujemo graju na drugom kraju hodnika ... tamo gde su ormarići sa stvarima. Trčimo tamo i vidimo ih .. spremaju se da idu napolje.
Kaća se upiškila i plače :( toliko se zaigrala da je zaboravila da kaže vaspitačici da joj se piški i sad je očajna. Maki stoji pored nje i govori joj da to nije ništa strašno, jer "...i Milica se u knjizi upiškila jer se zaigrala i to nije ništa strašno ..." Uzimam Kaću u naručje, ona se smiruje i ponavlja "nije to ništa strašno. Doći ću i sutra."
Maki se penje na svog tatu i kaže "idemo kući. Tata, idemo kući ..."
(vaspitačica kaže da se smirio posle desetak minuta plakanja i da se posle lepo igrao sa Milošem ... )
7.10. 2009.
Navila sam sat ranije nego inače, da završim sve što treba, da zadržim svojih jutarnjih pola sata odlaksa u WC, dremanja na WC šolji, ćutanja i tihog buđenja uz šolju čaja.
Mazim decu, ljubim ih, gnjavim, a Marko kroz san kaže "mama, je l' danas ne moramo da idemo u vrtić? U stvari mama, ja sam tamo zaboravio bebu Dina (mali dinosaurus-prim.prev.) pa idemo da ga uzmem i odmah se vraćamo."
Oblačimo omiljeni farmerke, omiljeni duks, omiljene čarape .. sve – samo da se smanji nivo hormona stresa kod našeg anđela.
Kaća bira suknjicu, pa joj kažemo da je bolje da se presvuče jer će ići napolje ...pregovaramo, doručak i krećemo.
Maki negoduje, ali ide.
Stižemo u vrtić, Kaća proviruje kroz vrata i viče "stigli smoooo!!!! Viiidiii, imam nove patofne" (patofne kupljene prthodnog dana za vrtić-prim.prev.), pedagozi (MM i ja) čučimo iza nje i uz "ššššš!!!! Nemoj da se hvališ, to nije lepo!!" ona ulazi unutra ...
Maki se kači na mene .. počinje svoj performans, sa uvežbanim elementima drame ... ja ga otkačinjem od sebe, on sa vaspitačicom ulazi unutra ... MM i ja se odmačinjemo, provirujemo preko nekog poluzidića da vidimo da li naše sunce i dalje strašno pati i vidimo ga kako se lepo igra sa svojim bebom Dinom – na nas je već zaboravio.
Kaća se odmah prijavila da bude dežurna i da postavlja sto sa drugom Petrom. Nije dala da servirka odnese njen tanjir, jer to ona zna sama da uradi :)
Kako je danas bilo u vrtiću? "Lepo." Mirno odgovara.
8.10. 2009.
Kaća je sinoć imala temepraturu, pun nos slina .. ostali su kod kuće ...
Pregled za vrtić
Predali smo zdravstvene knjižice u dom zdravlja da nas tamo sačekaju kada ja pobegnem sa posla, odem po decu, i odvedem ih na kontrolni pregled za upis u vrtic.
Stižemo u DZ, dr vidno neraspoložena, ali ne zbog nas, nego izgleda da joj se taj izraz lica već uvoštio i ne menja ga ni za šta na svetu.
Kad smo stigli, ispred nas jedna mama sa bebom koja škripi, temperatura ... sačekamo zajedno da dr dodje sa pregleda u "izolaciji", uđe žena sa bebom ... dođemo mi na red ... PAUZA! ... ok, imamo pola sata da nešto prezalogajimo .. idemo da potražim menjačcnicu da promenim nešto para da idemo da jedemo.
Tražim menjačnicu u okolini pijace, koja je već poodavno ispražnjena, jer je po podne, i sa nekoliko strana iskaču momci iz '90-tih godina, koji su primetili da zagledam menjačnice koje su, na moju žalost, zatvorene i počinju sa "evo, ja ću ti promEnim. Plaćam 92" .. ja držim decu za ruke, pokušavam da se izmaknem i čini mi se kao da sam se vratila 15 godina unazad .. prazna pijaca, dileri deviza oko mene, sve pusto ... izmičemo se, ja im ponavljam da neću od njih ništa da kupujem i odlazimo .. nahranimo se i vraćamo u DZ.
Pauza je uspesno upotrebljena, dr se sa istim izrazom na licu vraća u ordinaciju, i ja ulazim.
Za mnom ulazi sestra koja pita zašto sam ja ušla, ja je pitam da li mene pita :rofl: ona potvrđuje, a ja odgovaram "a zašto ne bih ušla?" .. ona ljuta što nije neko drugi ušao, odlazi, i onda me dočekuje dr sa sad-cu-da-vi-*ebem-sve-po-spisku izrazom lica i pitanjem "aaa, pa vi niste dolazili na redovne kontrole" pitam "konotrole čega?" ona kaže "godišnje kontrole".
Meni, naravno, ne pada na pamet da reda radi vodam decu u DZ svake zime i izbegavam je odgovorom "niko nam nije rekao da posle drugog rođendana, i završetka vakcinacija, treba da dolazimo i dalje ... "
Pregleda decu, pita me da li sam primetila ravne tabane, ja kažem da jesam kod Marka, ona u karton upisuje ravne tabane, pita me da li on i dalje ima osipe (imala ih je Kaća) ja kažem da nema .. sto je istina :rofl: jer ih on nikada nje ni imao ... napiše uput za očnog lekara (jer je na meni videla naočare), uput za vađenje krvi, kontrolu mokraće ...
Izlazim prilično brzo i rešim da se odmah uputimo u laboratoriju da nam izvade krv.
Ulazimo u lab, Kaća se seti da je tu vec bila i već je spremila pumpicu sa suzama .. ja rešim da Kaća prva sedne meni u krilo ..jer je ona mirnija i staloženija i razumnija .. ali kada se nadje oči u oči sa tetom koja ima iglu u ruci – svi ovi atributi padaju u vodu i ona se pretvara u najnesrećnije napaćeno dete na planeti!
Suze počinju da cure u potocima već na prvo brisanje prsta alkoholom (a biloih je više, jer je izmicala prst više-od-nekoliko-puta) i ne prestaju ....
Završimo nekako sa ceđenjem nekoliko kapi krvi iz njenog prsta, uzimam Marka, koji je već prestravljen, vrišti i batrga se!
Ja ga uhvatim u klinč, stavim moju podlakticu u njegova usta, jer su ljudi iz komšijskog lokala došli da vide ko urla, Kaća stoji isred nas, uvija se i vrišti i dalje kao da joj skidaju skalp na živo!
Iscedismo nesto i iz Markovog prstića, siđe mi iz krila i izađemo na ulicu. Idem ja, ne znam da li da se smejem ili da plačem, a za mnom idu njih dvoje, drže se za svoje šuplje prstiće i plaču najnesrećnije .. i plaču i plaču ...
Ljudi ih zagledaju, pa vide vatice na prstićima, pa se nasmeju .. ja ponudim da kupimo supersonične hanzaplaste sa životinjicama, kad ono-međutim "neeee, nemoj mamamamama!!!! Ne skidaj mi vaticuuuuuu!!! Bolećeeeeeee!!!! " ...
Stižemo u DZ, dr vidno neraspoložena, ali ne zbog nas, nego izgleda da joj se taj izraz lica već uvoštio i ne menja ga ni za šta na svetu.
Kad smo stigli, ispred nas jedna mama sa bebom koja škripi, temperatura ... sačekamo zajedno da dr dodje sa pregleda u "izolaciji", uđe žena sa bebom ... dođemo mi na red ... PAUZA! ... ok, imamo pola sata da nešto prezalogajimo .. idemo da potražim menjačcnicu da promenim nešto para da idemo da jedemo.
Tražim menjačnicu u okolini pijace, koja je već poodavno ispražnjena, jer je po podne, i sa nekoliko strana iskaču momci iz '90-tih godina, koji su primetili da zagledam menjačnice koje su, na moju žalost, zatvorene i počinju sa "evo, ja ću ti promEnim. Plaćam 92" .. ja držim decu za ruke, pokušavam da se izmaknem i čini mi se kao da sam se vratila 15 godina unazad .. prazna pijaca, dileri deviza oko mene, sve pusto ... izmičemo se, ja im ponavljam da neću od njih ništa da kupujem i odlazimo .. nahranimo se i vraćamo u DZ.
Pauza je uspesno upotrebljena, dr se sa istim izrazom na licu vraća u ordinaciju, i ja ulazim.
Za mnom ulazi sestra koja pita zašto sam ja ušla, ja je pitam da li mene pita :rofl: ona potvrđuje, a ja odgovaram "a zašto ne bih ušla?" .. ona ljuta što nije neko drugi ušao, odlazi, i onda me dočekuje dr sa sad-cu-da-vi-*ebem-sve-po-spisku izrazom lica i pitanjem "aaa, pa vi niste dolazili na redovne kontrole" pitam "konotrole čega?" ona kaže "godišnje kontrole".
Meni, naravno, ne pada na pamet da reda radi vodam decu u DZ svake zime i izbegavam je odgovorom "niko nam nije rekao da posle drugog rođendana, i završetka vakcinacija, treba da dolazimo i dalje ... "
Pregleda decu, pita me da li sam primetila ravne tabane, ja kažem da jesam kod Marka, ona u karton upisuje ravne tabane, pita me da li on i dalje ima osipe (imala ih je Kaća) ja kažem da nema .. sto je istina :rofl: jer ih on nikada nje ni imao ... napiše uput za očnog lekara (jer je na meni videla naočare), uput za vađenje krvi, kontrolu mokraće ...
Izlazim prilično brzo i rešim da se odmah uputimo u laboratoriju da nam izvade krv.
Ulazimo u lab, Kaća se seti da je tu vec bila i već je spremila pumpicu sa suzama .. ja rešim da Kaća prva sedne meni u krilo ..jer je ona mirnija i staloženija i razumnija .. ali kada se nadje oči u oči sa tetom koja ima iglu u ruci – svi ovi atributi padaju u vodu i ona se pretvara u najnesrećnije napaćeno dete na planeti!
Suze počinju da cure u potocima već na prvo brisanje prsta alkoholom (a biloih je više, jer je izmicala prst više-od-nekoliko-puta) i ne prestaju ....
Završimo nekako sa ceđenjem nekoliko kapi krvi iz njenog prsta, uzimam Marka, koji je već prestravljen, vrišti i batrga se!
Ja ga uhvatim u klinč, stavim moju podlakticu u njegova usta, jer su ljudi iz komšijskog lokala došli da vide ko urla, Kaća stoji isred nas, uvija se i vrišti i dalje kao da joj skidaju skalp na živo!
Iscedismo nesto i iz Markovog prstića, siđe mi iz krila i izađemo na ulicu. Idem ja, ne znam da li da se smejem ili da plačem, a za mnom idu njih dvoje, drže se za svoje šuplje prstiće i plaču najnesrećnije .. i plaču i plaču ...
Ljudi ih zagledaju, pa vide vatice na prstićima, pa se nasmeju .. ja ponudim da kupimo supersonične hanzaplaste sa životinjicama, kad ono-međutim "neeee, nemoj mamamamama!!!! Ne skidaj mi vaticuuuuuu!!! Bolećeeeeeee!!!! " ...
Tuesday, August 11, 2009
Poslednji put ...
Nadam se da je to bio poslednji put.
Spremili smo papire … valjda je sve tu.
Nadam se da ništa nismo zaboravili .. valjda, mada ako se teta naljuti – već će smisliti nešto zbog čega bi mogla da nas vrati na kraj reda iliti početak priče i da ponovo zovemo da zakažemo dolazak .. ako bude slobodnih termina.
Nije ovo priča o bilo čemu novom, ali se nadam da je priča o nečem starom, zastarelom, u-normalnom-svetu-zaboravljnom, nečemu sto će i nama uskoro biti prošlost – vađenju viza za prelazak granice zarad pranja nogu u slanoj vodi ili ne-daj-Bože obilaska prijatelja/rodbine diljem Europe, ili još gore – neke posete kulturno-istorijskim spomenicima starog kontineta.
A za sve to, dragi moji moramo imati Vizu.
Jer, nikada se ne zna – možda će neko od nas, strašnih Srba, naprasno poželeti da ostane u toj lepoj Evropi.
Možda rešim da batalim posao, decu, roditelje, stan, kola, kuću – i rešim da ostanem tamo-negde.
Istina, to ne važi za sve, samo za nas zaposlene i za penzionere. Penzioneri su posebno opasna grupacija!
Možda požele da emigriraju i započnu novi život, nađu posao i rmbaju još koju deceniju!
Oni koji nisu zaposleni – koliko vidim po izložbi likova pred nemačkom i austrijskom ambasadom, češće putuju u tu istu Evropu, nego mi koji radimo.
Možda je tajna baš u poslu – jer mi nemamo vremena, pa ko nam je kriv, da ne radimo – mogli bismo i mi svako malo kod brojne familije (mada ni nju nemamo) u DE, A, CH, IT ...
Elem, i tako ja stojim u redu, sa ostalim nesrećnicima koji isto kao i ja, veruju i nadaju se da je ovo poslednji put da vide taj red i službenika na ulazu koji proverava da li imate uredno zakazan dolazak, i onog drugog, do iznemogloosti ljubaznog službenika koji ponavlja, pomaže, dodaje formulare, dopisuje šta treba, šalje da se iskopira još ovo-i-ono, da te ne bi vraćali za BZVZ.
E taj drugi službenik na koga nailazim prilazeći Svetoj Gori – pardon ulazu u Grčki konzulat - nikada u životu nisam srela nekog toliko ljubaznog, voljnog da pomogne i ko je u stanju da toliko puta ponovi "molim, hvala, izvolite, izvinite" kao da ga plaćaju po izgovorenoj reči.
Da se vratim na čekanje – i dalje stojim u redu.
Proveravam da li su sva dokumenta tu.
Pa kada konstatujem (po N-ti put da su sva tu) ponovo proveravam da li su sva poređana po određenom, zadatom redosledu – jer ako nisu, teta sa druge strane šaltera može da se naljuti, pa me pošalje kući i odluči da mi ove godine ne vidimo more.
Proziva, onaj ljubazni, sledećih pet koji mogu da prođu kroz Vrata i kroče na tlo Konzulata.
Ja i dalje stojim i čekam.
Puls mi je odavno prešao sve gornje granice, pritisak preti da otkači gornju polovinu lobanje i zajedno sa mozgom udari u plafon predvorja konzulata nakon čega bi se sve razletelo, pa bismo morali i čistiti – a od letovanja svakako ne bi bilo ništa ... pa počinjem da dišem duboko, uuuudaaaah – iiiizdaaaaah, diši duuubokooo, jeeedan, dvaaaa, triiiii – sad izdahni jeeedaaaan, dvaaa, triiii ... polako, sve će to proći. Ne dozvoliti da se otvori lobanja, ne dozvoliti da se otvori lobanja ... ostati pribran ...
Da li sam možda ipak neki papir zaboravila?Možda ce L stići da ga nabavi ... pregledam još jednom, sve je tu.
Puštaju sledećih 5!
I ja sam među njima i sada je situacija još gora!
Ako sam nešto zaboravila – ne mogu ni da pokušam da nabavim.
Sada je sve gotovo.
Celo letovanje moje porodice je u mojim rukama i potpuno prepušteno mojoj sposobnosti da se savladam, ne komentarišem pogled ljute tete s druge strane šaltera (koja me mrzi više nego ja nju, s tim što nju za to plaćaju, a ja za to isto plaćam njima), da ne pitam "za koji Q vam treba prezime mog svekra da biste me pustili da operem noge u vašem moru? Je l' ste proverili gde je on prao noge, pa proveravete da li imate naše sojeve bakterija u bazi? Mozda tražite nove sojeve??? Možda mi pedigre nije dobar?"
Zar nikome nije jasno da oni koje nećete i ne traže vase odobrenje da ukod vas dođu, nego ušetaju na velika vrata i bez pitanja!
Samo oni koji dođu da vam ostave pare i zauzvrat plaknu cenjeno u vašem moru, stoje u ovom redu i samo njih ponižavate, a oni koje nećete, sigurno neće ponizno stajati u ovom istom redu samnom i sa tetom koja je ponela pogrešan pasoš, ili momkom kome su se svi papiri koje je imao u rukama za 4-članu porodicu – rasuli po zemlji ... za trenutak sam mogla da vidim kapoa iz filma o konc. logoru kako mu prilazi dok pokušava da ih pokupi, pri tome se zahvaljujući Bogu što nema kiše, pa se nije sve uvaljalo u blato; ponovo sredi, poslaže po zadatom redosledu, stojeći što-je-moguće-mirnije u koloni, vodeći računa da stavi odgovarajuću sliku u pravi pasoš, vaučere u prvi, drugi primerak osiguranja u prvi, original u torbu, kopije u ostale, odmah iza vaučera, kopiju radne knjižice u prvi i drugi – iza osiguranja, nikako ispred, izvod iz matične knjige rođenih samo u treći i četvrti;
Dakle, mogu da vidim dežurnog kako mu polako prilazi, lupka pečatom po knjizi i uz smešak u kraju usana razmišlja da li mu je momak dovoljno simpatičan da ga samo jednom opomene na ponašanje na svetoj teritoriji NJV Konzulata, ili da ga pogledom izbaci napolje.
Momak uspeva, sa svoje dve ruke, bez pomoći – jer mu nema ko pomoći – svi stojimo sa svojim papirima u rukama, čvrsto ih stežući da nas ne bi zadesila ista sudbina rasipnika.
Svima u koloni je osmeh olakšanja na licu, jer smo svi navijali za momka.
Teta sa šaltera u sredini je slobodna, pogledom me doziva ... tada vidim da je i njoj dosta svega.
I nas koji stojimo i gledamo netremice u nju, i svih tih papira zbog kog nestaju šume Brazila, a koje ona mora da proturi kroz ruke, i svih datuma i pečata koje mora da ispiše i izlupa na određenim mestima ... i svega.
Jedina razlika između njenog "dosta mi je" i mog "dosta mi je" je što će ona, ako je ovo poslednji put da se srećemo – ostati bez posla, a ja ću se, posle mnogo godina, možda, jednog dana, opet osetiti kao neponiženo ljudsko biće.
"Draga teto sa šaltera u konzulatu, nadam se da se vidimo poslednji put ovde i u ovim uslovima. Nadam se da se i Vi nadate istom i želim Vam lep život." - nisam joj to rekla, ali sam pomislila, dok mi je pružala plave papiriće sa brojevima, u koje ću gledati u naredna tri dana, pitajući se da li će nam NJV konzul izdati vize i dozvoliti da se plaknemo u njihovom moru ...
Nadam se da je to bio poslednji put!
Spremili smo papire … valjda je sve tu.
Nadam se da ništa nismo zaboravili .. valjda, mada ako se teta naljuti – već će smisliti nešto zbog čega bi mogla da nas vrati na kraj reda iliti početak priče i da ponovo zovemo da zakažemo dolazak .. ako bude slobodnih termina.
Nije ovo priča o bilo čemu novom, ali se nadam da je priča o nečem starom, zastarelom, u-normalnom-svetu-zaboravljnom, nečemu sto će i nama uskoro biti prošlost – vađenju viza za prelazak granice zarad pranja nogu u slanoj vodi ili ne-daj-Bože obilaska prijatelja/rodbine diljem Europe, ili još gore – neke posete kulturno-istorijskim spomenicima starog kontineta.
A za sve to, dragi moji moramo imati Vizu.
Jer, nikada se ne zna – možda će neko od nas, strašnih Srba, naprasno poželeti da ostane u toj lepoj Evropi.
Možda rešim da batalim posao, decu, roditelje, stan, kola, kuću – i rešim da ostanem tamo-negde.
Istina, to ne važi za sve, samo za nas zaposlene i za penzionere. Penzioneri su posebno opasna grupacija!
Možda požele da emigriraju i započnu novi život, nađu posao i rmbaju još koju deceniju!
Oni koji nisu zaposleni – koliko vidim po izložbi likova pred nemačkom i austrijskom ambasadom, češće putuju u tu istu Evropu, nego mi koji radimo.
Možda je tajna baš u poslu – jer mi nemamo vremena, pa ko nam je kriv, da ne radimo – mogli bismo i mi svako malo kod brojne familije (mada ni nju nemamo) u DE, A, CH, IT ...
Elem, i tako ja stojim u redu, sa ostalim nesrećnicima koji isto kao i ja, veruju i nadaju se da je ovo poslednji put da vide taj red i službenika na ulazu koji proverava da li imate uredno zakazan dolazak, i onog drugog, do iznemogloosti ljubaznog službenika koji ponavlja, pomaže, dodaje formulare, dopisuje šta treba, šalje da se iskopira još ovo-i-ono, da te ne bi vraćali za BZVZ.
E taj drugi službenik na koga nailazim prilazeći Svetoj Gori – pardon ulazu u Grčki konzulat - nikada u životu nisam srela nekog toliko ljubaznog, voljnog da pomogne i ko je u stanju da toliko puta ponovi "molim, hvala, izvolite, izvinite" kao da ga plaćaju po izgovorenoj reči.
Da se vratim na čekanje – i dalje stojim u redu.
Proveravam da li su sva dokumenta tu.
Pa kada konstatujem (po N-ti put da su sva tu) ponovo proveravam da li su sva poređana po određenom, zadatom redosledu – jer ako nisu, teta sa druge strane šaltera može da se naljuti, pa me pošalje kući i odluči da mi ove godine ne vidimo more.
Proziva, onaj ljubazni, sledećih pet koji mogu da prođu kroz Vrata i kroče na tlo Konzulata.
Ja i dalje stojim i čekam.
Puls mi je odavno prešao sve gornje granice, pritisak preti da otkači gornju polovinu lobanje i zajedno sa mozgom udari u plafon predvorja konzulata nakon čega bi se sve razletelo, pa bismo morali i čistiti – a od letovanja svakako ne bi bilo ništa ... pa počinjem da dišem duboko, uuuudaaaah – iiiizdaaaaah, diši duuubokooo, jeeedan, dvaaaa, triiiii – sad izdahni jeeedaaaan, dvaaa, triiii ... polako, sve će to proći. Ne dozvoliti da se otvori lobanja, ne dozvoliti da se otvori lobanja ... ostati pribran ...
Da li sam možda ipak neki papir zaboravila?Možda ce L stići da ga nabavi ... pregledam još jednom, sve je tu.
Puštaju sledećih 5!
I ja sam među njima i sada je situacija još gora!
Ako sam nešto zaboravila – ne mogu ni da pokušam da nabavim.
Sada je sve gotovo.
Celo letovanje moje porodice je u mojim rukama i potpuno prepušteno mojoj sposobnosti da se savladam, ne komentarišem pogled ljute tete s druge strane šaltera (koja me mrzi više nego ja nju, s tim što nju za to plaćaju, a ja za to isto plaćam njima), da ne pitam "za koji Q vam treba prezime mog svekra da biste me pustili da operem noge u vašem moru? Je l' ste proverili gde je on prao noge, pa proveravete da li imate naše sojeve bakterija u bazi? Mozda tražite nove sojeve??? Možda mi pedigre nije dobar?"
Zar nikome nije jasno da oni koje nećete i ne traže vase odobrenje da ukod vas dođu, nego ušetaju na velika vrata i bez pitanja!
Samo oni koji dođu da vam ostave pare i zauzvrat plaknu cenjeno u vašem moru, stoje u ovom redu i samo njih ponižavate, a oni koje nećete, sigurno neće ponizno stajati u ovom istom redu samnom i sa tetom koja je ponela pogrešan pasoš, ili momkom kome su se svi papiri koje je imao u rukama za 4-članu porodicu – rasuli po zemlji ... za trenutak sam mogla da vidim kapoa iz filma o konc. logoru kako mu prilazi dok pokušava da ih pokupi, pri tome se zahvaljujući Bogu što nema kiše, pa se nije sve uvaljalo u blato; ponovo sredi, poslaže po zadatom redosledu, stojeći što-je-moguće-mirnije u koloni, vodeći računa da stavi odgovarajuću sliku u pravi pasoš, vaučere u prvi, drugi primerak osiguranja u prvi, original u torbu, kopije u ostale, odmah iza vaučera, kopiju radne knjižice u prvi i drugi – iza osiguranja, nikako ispred, izvod iz matične knjige rođenih samo u treći i četvrti;
Dakle, mogu da vidim dežurnog kako mu polako prilazi, lupka pečatom po knjizi i uz smešak u kraju usana razmišlja da li mu je momak dovoljno simpatičan da ga samo jednom opomene na ponašanje na svetoj teritoriji NJV Konzulata, ili da ga pogledom izbaci napolje.
Momak uspeva, sa svoje dve ruke, bez pomoći – jer mu nema ko pomoći – svi stojimo sa svojim papirima u rukama, čvrsto ih stežući da nas ne bi zadesila ista sudbina rasipnika.
Svima u koloni je osmeh olakšanja na licu, jer smo svi navijali za momka.
Teta sa šaltera u sredini je slobodna, pogledom me doziva ... tada vidim da je i njoj dosta svega.
I nas koji stojimo i gledamo netremice u nju, i svih tih papira zbog kog nestaju šume Brazila, a koje ona mora da proturi kroz ruke, i svih datuma i pečata koje mora da ispiše i izlupa na određenim mestima ... i svega.
Jedina razlika između njenog "dosta mi je" i mog "dosta mi je" je što će ona, ako je ovo poslednji put da se srećemo – ostati bez posla, a ja ću se, posle mnogo godina, možda, jednog dana, opet osetiti kao neponiženo ljudsko biće.
"Draga teto sa šaltera u konzulatu, nadam se da se vidimo poslednji put ovde i u ovim uslovima. Nadam se da se i Vi nadate istom i želim Vam lep život." - nisam joj to rekla, ali sam pomislila, dok mi je pružala plave papiriće sa brojevima, u koje ću gledati u naredna tri dana, pitajući se da li će nam NJV konzul izdati vize i dozvoliti da se plaknemo u njihovom moru ...
Nadam se da je to bio poslednji put!
Thursday, June 18, 2009
Vrtić, Kopaonik ...
Danas kad padne veliki mrak, pa spavamo i onda se probudimo, je l' da da ne idete na posao?"
"NeeeIdemoooo!!!!"
Tako je počeo današnji dan.
A sutra kada se probudimo idemo na Kop. Nas četvoro i Luka i Mia sa mamom i tatom – i svi smo veseli.
Nosevi su prestali da prave sline, igračke su spremne, osmesi montirani na lica, pivo u frižideru – sve je spremno!
Juče smo saznali da smo primljeni u vrtić. I to baš onaj koji smo hteli.
I ja ne znam šta da mislim i osećam. Ne volim što su dovoljno veliki da krenu u vrtić.
Kada se Dr Sveta pre 2 godine, na moje pitanje "a kada ćemo moći da ih damo u vrtić?" od srca nasmejao i rekao "nemojte o tome, ima vremena. Najbolje bi bilo da do 4. godine ne idu u vrtić, zbog Markovih opstrukcija ..." mi smo mislili da je to vekovima udaljeno od nas.
Sada nam je to pred nosom. Primljeni smo, veliki su. Kao i bezbroj puta do sada, poželim da vratim vreme, da budu bebe, pa se onda setim naših nesrećnih i teških početaka, pa se ne bih vratila, pa ih gledam kako su veliki ...
***
Kada se za 10 dana, L i ja vratimo sa Kopaonika, dolazi majstor da montira deci krevete.
Prave, velike, kao naše, bez ogradice – krevete za velike.
Jutros sam gledala Kaću u njenom krevecu, sa ogradicom, kako spava, sklupčana, držeći medu u zagrljaju. Ovo je bio poslednji put da spava u bebećem krevetu i bilo mi je tužno.
Mislim, volim što rastu i što su pametni i lepi i dobri i što je sve kako treba, ali ja ne stižem da idem u korak sa njima. Čini mi se da sam se u svim drugim životnim situacijama lakše snalazila, bolje hvatala korak sa svim i svačim, stizala na vreme na cilj – a sad imam osećaj da nigde ne stižem, ništa ne vidim, ništa ne umem i da sve proleće pord mene, a ja samo uspevam da uhvatim trag, kao trag mlaznjaka na nebu koji još neko vreme ostane da nas podseti da je mlaznjak, onomad, bio tu.
Samo bih volela da nakratko sve stane, da se svet zaustavi, da uzmem vazduh, malo se odmorim, uhvatim korak – a onda da nastavimo dalje ...
"NeeeIdemoooo!!!!"
Tako je počeo današnji dan.
A sutra kada se probudimo idemo na Kop. Nas četvoro i Luka i Mia sa mamom i tatom – i svi smo veseli.
Nosevi su prestali da prave sline, igračke su spremne, osmesi montirani na lica, pivo u frižideru – sve je spremno!
Juče smo saznali da smo primljeni u vrtić. I to baš onaj koji smo hteli.
I ja ne znam šta da mislim i osećam. Ne volim što su dovoljno veliki da krenu u vrtić.
Kada se Dr Sveta pre 2 godine, na moje pitanje "a kada ćemo moći da ih damo u vrtić?" od srca nasmejao i rekao "nemojte o tome, ima vremena. Najbolje bi bilo da do 4. godine ne idu u vrtić, zbog Markovih opstrukcija ..." mi smo mislili da je to vekovima udaljeno od nas.
Sada nam je to pred nosom. Primljeni smo, veliki su. Kao i bezbroj puta do sada, poželim da vratim vreme, da budu bebe, pa se onda setim naših nesrećnih i teških početaka, pa se ne bih vratila, pa ih gledam kako su veliki ...
***
Kada se za 10 dana, L i ja vratimo sa Kopaonika, dolazi majstor da montira deci krevete.
Prave, velike, kao naše, bez ogradice – krevete za velike.
Jutros sam gledala Kaću u njenom krevecu, sa ogradicom, kako spava, sklupčana, držeći medu u zagrljaju. Ovo je bio poslednji put da spava u bebećem krevetu i bilo mi je tužno.
Mislim, volim što rastu i što su pametni i lepi i dobri i što je sve kako treba, ali ja ne stižem da idem u korak sa njima. Čini mi se da sam se u svim drugim životnim situacijama lakše snalazila, bolje hvatala korak sa svim i svačim, stizala na vreme na cilj – a sad imam osećaj da nigde ne stižem, ništa ne vidim, ništa ne umem i da sve proleće pord mene, a ja samo uspevam da uhvatim trag, kao trag mlaznjaka na nebu koji još neko vreme ostane da nas podseti da je mlaznjak, onomad, bio tu.
Samo bih volela da nakratko sve stane, da se svet zaustavi, da uzmem vazduh, malo se odmorim, uhvatim korak – a onda da nastavimo dalje ...
Subscribe to:
Posts (Atom)
