Poslednji put ...

Nadam se da je to bio poslednji put.
Spremili smo papire … valjda je sve tu.
Nadam se da ništa nismo zaboravili .. valjda, mada ako se teta naljuti – već će smisliti nešto zbog čega bi mogla da nas vrati na kraj reda iliti početak priče i da ponovo zovemo da zakažemo dolazak .. ako bude slobodnih termina.
Nije ovo priča o bilo čemu novom, ali se nadam da je priča o nečem starom, zastarelom, u-normalnom-svetu-zaboravljnom, nečemu sto će i nama uskoro biti prošlost – vađenju viza za prelazak granice zarad pranja nogu u slanoj vodi ili ne-daj-Bože obilaska prijatelja/rodbine diljem Europe, ili još gore – neke posete kulturno-istorijskim spomenicima starog kontineta.
A za sve to, dragi moji moramo imati Vizu.
Jer, nikada se ne zna – možda će neko od nas, strašnih Srba, naprasno poželeti da ostane u toj lepoj Evropi.
Možda rešim da batalim posao, decu, roditelje, stan, kola, kuću – i rešim da ostanem tamo-negde.

Istina, to ne važi za sve, samo za nas zaposlene i za penzionere. Penzioneri su posebno opasna grupacija!
Možda požele da emigriraju i započnu novi život, nađu posao i rmbaju još koju deceniju!

Oni koji nisu zaposleni – koliko vidim po izložbi likova pred nemačkom i austrijskom ambasadom, češće putuju u tu istu Evropu, nego mi koji radimo.
Možda je tajna baš u poslu – jer mi nemamo vremena, pa ko nam je kriv, da ne radimo – mogli bismo i mi svako malo kod brojne familije (mada ni nju nemamo) u DE, A, CH, IT ...

Elem, i tako ja stojim u redu, sa ostalim nesrećnicima koji isto kao i ja, veruju i nadaju se da je ovo poslednji put da vide taj red i službenika na ulazu koji proverava da li imate uredno zakazan dolazak, i onog drugog, do iznemogloosti ljubaznog službenika koji ponavlja, pomaže, dodaje formulare, dopisuje šta treba, šalje da se iskopira još ovo-i-ono, da te ne bi vraćali za BZVZ.
E taj drugi službenik na koga nailazim prilazeći Svetoj Gori – pardon ulazu u Grčki konzulat - nikada u životu nisam srela nekog toliko ljubaznog, voljnog da pomogne i ko je u stanju da toliko puta ponovi "molim, hvala, izvolite, izvinite" kao da ga plaćaju po izgovorenoj reči.

Da se vratim na čekanje – i dalje stojim u redu.
Proveravam da li su sva dokumenta tu.
Pa kada konstatujem (po N-ti put da su sva tu) ponovo proveravam da li su sva poređana po određenom, zadatom redosledu – jer ako nisu, teta sa druge strane šaltera može da se naljuti, pa me pošalje kući i odluči da mi ove godine ne vidimo more.

Proziva, onaj ljubazni, sledećih pet koji mogu da prođu kroz Vrata i kroče na tlo Konzulata.
Ja i dalje stojim i čekam.
Puls mi je odavno prešao sve gornje granice, pritisak preti da otkači gornju polovinu lobanje i zajedno sa mozgom udari u plafon predvorja konzulata nakon čega bi se sve razletelo, pa bismo morali i čistiti – a od letovanja svakako ne bi bilo ništa ... pa počinjem da dišem duboko, uuuudaaaah – iiiizdaaaaah, diši duuubokooo, jeeedan, dvaaaa, triiiii – sad izdahni jeeedaaaan, dvaaa, triiii ... polako, sve će to proći. Ne dozvoliti da se otvori lobanja, ne dozvoliti da se otvori lobanja ... ostati pribran ...

Da li sam možda ipak neki papir zaboravila?Možda ce L stići da ga nabavi ... pregledam još jednom, sve je tu.

Puštaju sledećih 5!
I ja sam među njima i sada je situacija još gora!
Ako sam nešto zaboravila – ne mogu ni da pokušam da nabavim.
Sada je sve gotovo.
Celo letovanje moje porodice je u mojim rukama i potpuno prepušteno mojoj sposobnosti da se savladam, ne komentarišem pogled ljute tete s druge strane šaltera (koja me mrzi više nego ja nju, s tim što nju za to plaćaju, a ja za to isto plaćam njima), da ne pitam "za koji Q vam treba prezime mog svekra da biste me pustili da operem noge u vašem moru? Je l' ste proverili gde je on prao noge, pa proveravete da li imate naše sojeve bakterija u bazi? Mozda tražite nove sojeve??? Možda mi pedigre nije dobar?"

Zar nikome nije jasno da oni koje nećete i ne traže vase odobrenje da ukod vas dođu, nego ušetaju na velika vrata i bez pitanja!
Samo oni koji dođu da vam ostave pare i zauzvrat plaknu cenjeno u vašem moru, stoje u ovom redu i samo njih ponižavate, a oni koje nećete, sigurno neće ponizno stajati u ovom istom redu samnom i sa tetom koja je ponela pogrešan pasoš, ili momkom kome su se svi papiri koje je imao u rukama za 4-članu porodicu – rasuli po zemlji ... za trenutak sam mogla da vidim kapoa iz filma o konc. logoru kako mu prilazi dok pokušava da ih pokupi, pri tome se zahvaljujući Bogu što nema kiše, pa se nije sve uvaljalo u blato; ponovo sredi, poslaže po zadatom redosledu, stojeći što-je-moguće-mirnije u koloni, vodeći računa da stavi odgovarajuću sliku u pravi pasoš, vaučere u prvi, drugi primerak osiguranja u prvi, original u torbu, kopije u ostale, odmah iza vaučera, kopiju radne knjižice u prvi i drugi – iza osiguranja, nikako ispred, izvod iz matične knjige rođenih samo u treći i četvrti;
Dakle, mogu da vidim dežurnog kako mu polako prilazi, lupka pečatom po knjizi i uz smešak u kraju usana razmišlja da li mu je momak dovoljno simpatičan da ga samo jednom opomene na ponašanje na svetoj teritoriji NJV Konzulata, ili da ga pogledom izbaci napolje.

Momak uspeva, sa svoje dve ruke, bez pomoći – jer mu nema ko pomoći – svi stojimo sa svojim papirima u rukama, čvrsto ih stežući da nas ne bi zadesila ista sudbina rasipnika.
Svima u koloni je osmeh olakšanja na licu, jer smo svi navijali za momka.

Teta sa šaltera u sredini je slobodna, pogledom me doziva ... tada vidim da je i njoj dosta svega.
I nas koji stojimo i gledamo netremice u nju, i svih tih papira zbog kog nestaju šume Brazila, a koje ona mora da proturi kroz ruke, i svih datuma i pečata koje mora da ispiše i izlupa na određenim mestima ... i svega.
Jedina razlika između njenog "dosta mi je" i mog "dosta mi je" je što će ona, ako je ovo poslednji put da se srećemo – ostati bez posla, a ja ću se, posle mnogo godina, možda, jednog dana, opet osetiti kao neponiženo ljudsko biće.
"Draga teto sa šaltera u konzulatu, nadam se da se vidimo poslednji put ovde i u ovim uslovima. Nadam se da se i Vi nadate istom i želim Vam lep život." - nisam joj to rekla, ali sam pomislila, dok mi je pružala plave papiriće sa brojevima, u koje ću gledati u naredna tri dana, pitajući se da li će nam NJV konzul izdati vize i dozvoliti da se plaknemo u njihovom moru ...
Nadam se da je to bio poslednji put!