Na putu do sna

Na putu do sna svačega ima.
Sretnem razne.
I usput, dok koračam put sna, izaberem nekoga, koga bih povela sa sobom.

Retko kada izaberem one kojih više nema medju nama - hodajućima po zemlji.
Retko, jer mi mnogo nedostaju.
Ne volim ono opraštanje koje jutro donosi.
Mnogo boli.
Zarije se bol u srce, srce se stegne i kao da ne želi da pusti bol da ode, pa se steže oko bola, grči se i ne popušta. Na kraju bol i ode, nekako se isčupa, ali rana ostaje.
I onda ta rana boli jako dugo ... nekada danima, pa se sve bojim tih dana da zaspim, da ne dodje opet jutro koje će boleti.
Pa da dodje bol na bol, pa boli duplo jače ... a rana je sve veća, i može da se inficira ... a kada se srce tako strašno razboli, e onda to više nije za šalu.
Zato te, neke drage nedostajuće ljude volim da sretnem u mislima tokom dana.
Da se lepo sretnemo, malo popričamo, nasmejemo, priupitamo za zdravlje i novosti, pokažem im decije slike .. ispričam šta su deca juče radila i onda se lepo natenane razidjemo.
Onako fino, polako, bez bola i jauka. Da se možemo ponovo sresti, a da se tog susreta ne bojim.

Nego, da se vratim na put do sna.
Idem tako i srećem neke drage, neke manje drage, neke Bože-me-sačuvaj, neke izmišljene i onda izaberem.
Na putu do snova, obično vidim i one za koje više ne znam gde ih je život odneo. Pa se zapitam šta je s njima?
I onda smišljam gde bi mogli biti, šta rade, je l’ su srećni?
One koji su mi bili dragi smestim u neku lepu priču, neki veseli život i onda je i meni lepo. Onako, dodelim im zdravlje, porodicu sa par komada dece ... u zavisnosti koliko su mi dragi bili, pa neku kućicu i dobar posao.
Pa mi je milo!

A one druge, koji baš i nisu morali kroz moj život koračati, njih smestim u neku pustahiju, ne dodelim im nikoga da ih voli ... i nista više.
To je dovoljna kazna ...

Nekada na tom putu obidjem neka lepa mesta koja čuvam u srcu.
Ponovo ih posetim, nekada sa onim sa kojima sa tamo bila, a nekada povedeme neke druge drage, da ih i njima pokažem, pa se tim mestima iznova se obradujem i onda idem dalje ...
Trudim se da poslednje što obiđem i poslednji koje sretnem, budu dobri za početak sutrašnjeg dana.
Tada njima vežem danas za sutra, pa mi lepo duže traje.

Nekada ne želim da se danas za bilo šta veže, i tada ležim, žmurim i ne dozivam nikoga, ne idem nikuda, nego samo čekam neki prazan san da dodje, prodje i ode dalje svojim putem. Samo da danas ostane danas i da nekako sam od sebe nestane u zaboravu.

A ako na putu do sna moja ruka sretne njegovu?
E onda je prica nešto drugačija ... i neću je sada pricati