Evo da se prijavimo!
Juce smo oko 15 h dosli iz porodilista i bez vecih incidenata smo preziveli prvi dan (a Boga mi i noc) kod kuce!
Katarina je rodjena sa 3200gr/50cm, a dosla kuci sa 3150 gr, a Marko je rodjen sa 2400gr/47cm, a stigao kuci sa 2550 gr (jede kao sumanut).
Elem, odemo mi (MM i ja) u Front 28.11. i malo sacekasmo moju DR, onda nas ona sprovede da mene "prime" i kaze MM i meni da cemo se poradjati oko 13h.
Onda ja lepo posaljem mog dragog kuci ne bi sedeo i nervirao se dok mene ne pripreme za porodjaj.
Tu me u'vate u masinu, uzmu mi krv, da li sa/ili nisam "doterana" za porodjaj, pregled ovaj-onaj, klistir ( i nije tako strasno kako sam ocekivala) i posalju me na odeljenje gde terba da sacekam 13h.
Na odeljenju sam provela 15-20 minuta i cujem sestru kako me doziva da krenem u salu
pomislila sam da zovnem MM da mu kazem i brzo sam se predomislila jer bi se samo nervirao, a ionako ce doci dok se sve zavrsi.
Bilo je oko 11:15 kad su me sproveli u salu tako da nisam stigla ni da se prepadnem ili nesto slicno. Dali mi da kojesta ispotpisujem, stavili kateter (najneprijatnije od svega, mada i dalje sasvim podnosljivo) Ö anesteziolog je probao da mi da spinalnu anesteziju, ali ja od stomaka (koji nije bio ogroman :whip: ) nisam mogla dodvoljno da se sagnem napred i onda sam dobila totalnu ... sta je na kraju krajeva ispalo i bolje, jer nisam sigruna kako bih reagovala u trenutku kada bih cula da treba da idu na kiseonik, tj da je ona udahnula plodovu vodu .. sto bi rekli nasi stari "ko zna zasto je to dobro..."
Sledece cega se secam je da se ja tresem kao prut ( a nije mi bilo hladno kako sam ocekivala) da me vozaju na krevetu kroz neki hodnik, ugledam MM i pitam ga "da li su zdravi??" on kaze da jesu i meni se straaasno spava ....
Onda sam vec bila u apartmanu i celo posle podne spavala i budila se, a MM je deo pored mene, drzao mi ruku i bio
kao i uvek ... sve je bilo gotovo 
U nekom trenutku su mi rekli da se deca na kiseoniku, ali da nije nista ozbiljno i da je ona udahnula plodovu vodu, pa da ce biti na povecanoj koncentraciji O2 dok se to ne iscisti iz pluca.
Drugi dan u cik zore je dosla sestra i odvela me (celih 5 koraka) do mog kupatila da se operem i umijem i vratila me u krevet.
Taj dan sam vec sama ustajala, bolelo me je taman toliko da me podseti da nisam tu dosla na odmor (ali zaista nista vise od toga), i sto sam hodala blago povijena iz straha da ce rana da se otvori Ö potpuno iracionalno, ali sta sad
Taj dan po podne su mi skinuli i kateter i bila sam ponovo rodjena Ö ali i dalje od hrane ni traga ni glasa .. samo cajevi ...
Treci dan sam jos uvek bila na infuzijama i zeljno iscekivala naredni kada cu dobiti griz i supu .. sto bi rekli ìHRAAAANAAAA!!!î I kad je stigla hrana bila je sasvim ok, da ne kazem (za moj ukus) super.
Sestre su me 1000 puta dnevno pitale da li mi treba nesto protiv bolova i ja sam svaki put bila blago zbunjena jer me nista nije bolelo. Onda sam se zabrinula da li meni nesto fali
Svaki dan sam u 11h i u 17h mogla da idem da vidim bebe u inkubatorima ... i moram priznati da je to bilo najstrasnije od svega. Sve ih kao vidim .. a oni tako daleko iza one plastike i ne mozes ni da ih dotaknes. Marka sam samo jednom dotakla kada su ga upravo nesto namestali, pa je moja Dr koja je dosla samnom da ih vidi rekla da mogu da ga mazim ... inace je bilo suza i suza kada se vratim u sobu
Onda je dosao petak i neko je zakucao na vrata i rekao ìDovodimo Vam gosta, da li nas primate?î to je bila sestra koja je donela Marka Ö e to je nesto o cemu ne znam sta bih pisalaÖ uvek sa verovala da zene koje kazu da su tek rodjena deca lepa, malo ìfiju-fijuî ali kad sam ga dotakla Ö to je Ö on je tako majusan i sladak i sav kao ... ma nemam pojma ...
Posle petka je dosao vikend koji je ispao nekako malo manje bolan jer je Marko bio kod mene, ali je svaki odlazak do Katarine bio mnogo tuzan. Polako sam pocinjala da se pretvaram u ìKravicuî .. ili sam njega dojila ili sam se izmuzavala za nju
I nekako je dopuzao i utorak, kada je dosla ista sestra i rekla da Marku i meni dovodi jednog gosta
E onda sam ja sedela sa njom u rukama i plakala i plakala i plakala ... i tako to ...
U sredu sam pitala "Zasto mi ne idemo kuci?" i sestra je rekla da misli da nismo planirani .. na sta sam ja rekla "ali .. ovaj. ... ja sam bas mislila da danas idemo kuci .. i khm-khm ... " i eto ... mi izadjosmo
To bi bilo to ... Eeeeeee .... da... ne smem da zaboravim ... iz porodilista sam se vratila sa sa kilazom identicnom kao pre porodjaja ... s tim sto ocekujem da se smanji nakon sto mi se materica vrati u normalu. I opet vidim svoje patike i opet mogu da spavam na ledjima
I za sve one koji su se pitali (a znam da su se pitali ) VISE ME NE SVRBI MOJ STOMAK!
Juce smo oko 15 h dosli iz porodilista i bez vecih incidenata smo preziveli prvi dan (a Boga mi i noc) kod kuce!
Katarina je rodjena sa 3200gr/50cm, a dosla kuci sa 3150 gr, a Marko je rodjen sa 2400gr/47cm, a stigao kuci sa 2550 gr (jede kao sumanut).
Elem, odemo mi (MM i ja) u Front 28.11. i malo sacekasmo moju DR, onda nas ona sprovede da mene "prime" i kaze MM i meni da cemo se poradjati oko 13h.
Onda ja lepo posaljem mog dragog kuci ne bi sedeo i nervirao se dok mene ne pripreme za porodjaj.
Tu me u'vate u masinu, uzmu mi krv, da li sa/ili nisam "doterana" za porodjaj, pregled ovaj-onaj, klistir ( i nije tako strasno kako sam ocekivala) i posalju me na odeljenje gde terba da sacekam 13h.
Na odeljenju sam provela 15-20 minuta i cujem sestru kako me doziva da krenem u salu
pomislila sam da zovnem MM da mu kazem i brzo sam se predomislila jer bi se samo nervirao, a ionako ce doci dok se sve zavrsi.Bilo je oko 11:15 kad su me sproveli u salu tako da nisam stigla ni da se prepadnem ili nesto slicno. Dali mi da kojesta ispotpisujem, stavili kateter (najneprijatnije od svega, mada i dalje sasvim podnosljivo) Ö anesteziolog je probao da mi da spinalnu anesteziju, ali ja od stomaka (koji nije bio ogroman :whip: ) nisam mogla dodvoljno da se sagnem napred i onda sam dobila totalnu ... sta je na kraju krajeva ispalo i bolje, jer nisam sigruna kako bih reagovala u trenutku kada bih cula da treba da idu na kiseonik, tj da je ona udahnula plodovu vodu .. sto bi rekli nasi stari "ko zna zasto je to dobro..."
Sledece cega se secam je da se ja tresem kao prut ( a nije mi bilo hladno kako sam ocekivala) da me vozaju na krevetu kroz neki hodnik, ugledam MM i pitam ga "da li su zdravi??" on kaze da jesu i meni se straaasno spava ....
Onda sam vec bila u apartmanu i celo posle podne spavala i budila se, a MM je deo pored mene, drzao mi ruku i bio
kao i uvek ... sve je bilo gotovo U nekom trenutku su mi rekli da se deca na kiseoniku, ali da nije nista ozbiljno i da je ona udahnula plodovu vodu, pa da ce biti na povecanoj koncentraciji O2 dok se to ne iscisti iz pluca.
Drugi dan u cik zore je dosla sestra i odvela me (celih 5 koraka) do mog kupatila da se operem i umijem i vratila me u krevet.
Taj dan sam vec sama ustajala, bolelo me je taman toliko da me podseti da nisam tu dosla na odmor (ali zaista nista vise od toga), i sto sam hodala blago povijena iz straha da ce rana da se otvori Ö potpuno iracionalno, ali sta sad
Taj dan po podne su mi skinuli i kateter i bila sam ponovo rodjena
Ö ali i dalje od hrane ni traga ni glasa .. samo cajevi ...Treci dan sam jos uvek bila na infuzijama i zeljno iscekivala naredni kada cu dobiti griz i supu .. sto bi rekli ìHRAAAANAAAA!!!î I kad je stigla hrana bila je sasvim ok, da ne kazem (za moj ukus) super.
Sestre su me 1000 puta dnevno pitale da li mi treba nesto protiv bolova i ja sam svaki put bila blago zbunjena jer me nista nije bolelo. Onda sam se zabrinula da li meni nesto fali
Svaki dan sam u 11h i u 17h mogla da idem da vidim bebe u inkubatorima ... i moram priznati da je to bilo najstrasnije od svega. Sve ih kao vidim .. a oni tako daleko iza one plastike i ne mozes ni da ih dotaknes. Marka sam samo jednom dotakla kada su ga upravo nesto namestali, pa je moja Dr koja je dosla samnom da ih vidi rekla da mogu da ga mazim ... inace je bilo suza i suza kada se vratim u sobu
Onda je dosao petak i neko je zakucao na vrata i rekao ìDovodimo Vam gosta, da li nas primate?î to je bila sestra koja je donela Marka Ö e to je nesto o cemu ne znam sta bih pisalaÖ uvek sa verovala da zene koje kazu da su tek rodjena deca lepa, malo ìfiju-fijuî ali kad sam ga dotakla Ö to je Ö on je tako majusan i sladak i sav kao ... ma nemam pojma ...
Posle petka je dosao vikend koji je ispao nekako malo manje bolan jer je Marko bio kod mene, ali je svaki odlazak do Katarine bio mnogo tuzan. Polako sam pocinjala da se pretvaram u ìKravicuî .. ili sam njega dojila ili sam se izmuzavala za nju
I nekako je dopuzao i utorak, kada je dosla ista sestra i rekla da Marku i meni dovodi jednog gosta
E onda sam ja sedela sa njom u rukama i plakala i plakala i plakala ... i tako to ...
U sredu sam pitala "Zasto mi ne idemo kuci?" i sestra je rekla da misli da nismo planirani .. na sta sam ja rekla "ali .. ovaj. ... ja sam bas mislila da danas idemo kuci .. i khm-khm ... " i eto ... mi izadjosmo
To bi bilo to ... Eeeeeee .... da... ne smem da zaboravim ... iz porodilista sam se vratila sa sa kilazom identicnom kao pre porodjaja ... s tim sto ocekujem da se smanji nakon sto mi se materica vrati u normalu. I opet vidim svoje patike i opet mogu da spavam na ledjima
I za sve one koji su se pitali (a znam da su se pitali ) VISE ME NE SVRBI MOJ STOMAK!
Katarina je rodjena u 12:20, a Marko u 12:22
No comments:
Post a Comment