Bio je neki skoro sasvim običan dan.
Cini mi se da beše septembar.
Toplo, ali ne prevruće, ja sa mojim malim monstrumima kod kuće, cekam da prođe još jedan u nizu istih dana, da porastu, da život postane bar za nijansu lakši.
Stiže mi SMS od, iz virtuelnog sveta znane osobe, koja živi toliko daleko, da se nikada ne bih usudila da pomislim da cu je sresti igde osim u tom virtuelnom svetu.
Kaže da je tu, blizu - na samo stotinak km od Beograda ... ako mogu , da svratim ...
Zovem babu i dedu, pitam da li mogu da dođu da pričuvaju decu, na 5-6 sati.
Kažu da mogu, i onako, kao usput pitaju šta planiram?
Ja, takođe onako usput, kao da to radim svaki dan, kažem: "Treba da skoknem do drugarice u Sremsku Mitrovicu ..."
Oni dođože, ja se javim mužu i kazem mu to isto "ej, idem do Sremske Mitrovice. Tvoji će pričuvati decu. Vraćam se do 18h" ... tajac .. pa njegovo poznato "mffpffmff ... šta si rekla? Gde ideš???"
"Pa do Mitrovice. Dosla je jedna devojka (čuj devojka
) sa foruma i ja strašno, najstrašnije želim da je upoznam"
On ne zna šta da kaže, kao i obicno kada ja imam neke ideje .. pita da li imam goriva, para .. ja potvrdno odgovaram ... sednem u kola i krenem
Prođem naplatnu rampu na auto-putu, uzmem karticu i shvatim - imam oko 100 dinara u kešu! Šta ako je putarina skuplja? Neće me pustiti da siđem sa auto puta dok ne platim!
Nikada neću stici u Mitrovicu
Zovem muža ... tuc-muc .. kao kada Muja objašnjava Hasi da mu je umrla majka, pa priču počinje sa "znaš, tvoja mačka se šetala po krovu ... pala je ..." i dođem do suštine, pitam ga koliko može da košta putarina?
On počinje da se smeje, pita kolege, i oni se smeju ... samo se ja ne smejem jer, neću stići do Mitrovice!!!!! Oni ne shvataju ozbiljnost situacije!
Zvaće auto moto savez ... javiće mi ...
Ipak prolazim, silazim sa auto-puta, ulazim u Mitrovicu, pratim uputstva i stižem pred kuću ... tamo stoji ona sa sestrom.
I ja kao da sam ugledala staru dobru drugaricu, koju samo neko vreme nisam baš često viđala
Počinje priča ... o svemu po malo.
I priča ne staje ni na tren.
Vazduh uzimamo dok ona druga priča .. da ne propustimo neki trenutak ... i vreme je proletelo, ja sam uskočila u svoj auto, krenula nazad svojim mosterima, ona je mahala ... a ja sam bila nekako setna. Onako setna, kako se moze biti kada se rastajemo na duže od starog, dragog, dobrog, mnogo dobrog prijetelja ... i nadala se, želela da verujem da ćemo se ipak, uskoro, negde ponovo sresti, jer takvih koji bude ovakva osećanja je jako malo, pa ih je onda još važnije sačuvati što bliže sebi.
I ostala je blizu.
Istina, ne pravo blizu, ali dovoljno blizu mom srcu, da je uvek mogu dozvati u mislima, setiti se njenog glasa, osmeha i malenog momka koji je vredno grickao grisine i upravo naučio da namiguje i to tako sinhronizovano sa oba oka u isto vreme, da je to čista carolija .. a nakon tog miga dolazi jedan osmeh; široki osmeh, sa zubima na parove razbroj s' i okicama koji se tada pretvore u crtice na okrgulastom licu
Da li smo se opet srele .. ne, jos ne ... bar ne onako pravo .
Ali se inače srećemo, svaki dan ... ili bar gotovo svaki dan ... kroz slova vredno nakuckana na računaru, kroz neke reči koje se ne moraju posebno objašnjavati i u nadi da ću nju i malenog momka ipak, jednog dana, negde na ovoj planeti, ponovo sresti ...
Za nju koja će se, nadam se, prepoznati
Cini mi se da beše septembar.
Toplo, ali ne prevruće, ja sa mojim malim monstrumima kod kuće, cekam da prođe još jedan u nizu istih dana, da porastu, da život postane bar za nijansu lakši.
Stiže mi SMS od, iz virtuelnog sveta znane osobe, koja živi toliko daleko, da se nikada ne bih usudila da pomislim da cu je sresti igde osim u tom virtuelnom svetu.
Kaže da je tu, blizu - na samo stotinak km od Beograda ... ako mogu , da svratim ...
Zovem babu i dedu, pitam da li mogu da dođu da pričuvaju decu, na 5-6 sati.
Kažu da mogu, i onako, kao usput pitaju šta planiram?
Ja, takođe onako usput, kao da to radim svaki dan, kažem: "Treba da skoknem do drugarice u Sremsku Mitrovicu ..."
Oni dođože, ja se javim mužu i kazem mu to isto "ej, idem do Sremske Mitrovice. Tvoji će pričuvati decu. Vraćam se do 18h" ... tajac .. pa njegovo poznato "mffpffmff ... šta si rekla? Gde ideš???"
"Pa do Mitrovice. Dosla je jedna devojka (čuj devojka
) sa foruma i ja strašno, najstrašnije želim da je upoznam"On ne zna šta da kaže, kao i obicno kada ja imam neke ideje .. pita da li imam goriva, para .. ja potvrdno odgovaram ... sednem u kola i krenem
Prođem naplatnu rampu na auto-putu, uzmem karticu i shvatim - imam oko 100 dinara u kešu! Šta ako je putarina skuplja? Neće me pustiti da siđem sa auto puta dok ne platim!
Nikada neću stici u Mitrovicu
Zovem muža ... tuc-muc .. kao kada Muja objašnjava Hasi da mu je umrla majka, pa priču počinje sa "znaš, tvoja mačka se šetala po krovu ... pala je ..." i dođem do suštine, pitam ga koliko može da košta putarina?
On počinje da se smeje, pita kolege, i oni se smeju ... samo se ja ne smejem jer, neću stići do Mitrovice!!!!! Oni ne shvataju ozbiljnost situacije!
Zvaće auto moto savez ... javiće mi ...
Ipak prolazim, silazim sa auto-puta, ulazim u Mitrovicu, pratim uputstva i stižem pred kuću ... tamo stoji ona sa sestrom.
I ja kao da sam ugledala staru dobru drugaricu, koju samo neko vreme nisam baš često viđala
Počinje priča ... o svemu po malo.
I priča ne staje ni na tren.
Vazduh uzimamo dok ona druga priča .. da ne propustimo neki trenutak ... i vreme je proletelo, ja sam uskočila u svoj auto, krenula nazad svojim mosterima, ona je mahala ... a ja sam bila nekako setna. Onako setna, kako se moze biti kada se rastajemo na duže od starog, dragog, dobrog, mnogo dobrog prijetelja ... i nadala se, želela da verujem da ćemo se ipak, uskoro, negde ponovo sresti, jer takvih koji bude ovakva osećanja je jako malo, pa ih je onda još važnije sačuvati što bliže sebi.
I ostala je blizu.
Istina, ne pravo blizu, ali dovoljno blizu mom srcu, da je uvek mogu dozvati u mislima, setiti se njenog glasa, osmeha i malenog momka koji je vredno grickao grisine i upravo naučio da namiguje i to tako sinhronizovano sa oba oka u isto vreme, da je to čista carolija .. a nakon tog miga dolazi jedan osmeh; široki osmeh, sa zubima na parove razbroj s' i okicama koji se tada pretvore u crtice na okrgulastom licu
Da li smo se opet srele .. ne, jos ne ... bar ne onako pravo .
Ali se inače srećemo, svaki dan ... ili bar gotovo svaki dan ... kroz slova vredno nakuckana na računaru, kroz neke reči koje se ne moraju posebno objašnjavati i u nadi da ću nju i malenog momka ipak, jednog dana, negde na ovoj planeti, ponovo sresti ...
Za nju koja će se, nadam se, prepoznati
No comments:
Post a Comment