Duše i kamenčići

Koliko je ljudi na ovom svetu, toliko je i raznoraznih duša.
U svakom telu bar po jedna.

Ima onih velikih duša koje su pune dobrote i ljubavi.
Ima i onih velikih koje su prepune zlobe i gorčine.
A isto tako ima i onih koje su toliko sitne da ih i ne primetim dok mi se ne zavuku u guzicu i počnu da žuljaju kao velike.
A najstrašnije je što te najsitnije obično najteže prepoznaš.
Sve zagledam uokolo i pokušavam da prepoznam ko je? A ona se zavuče i žulja, žulja i ne možeš je se otresti.
Pa svaki put kad sednem na moje-cenjeno, i pomislim "e, sad ću malo da se odmorim ..." ta-neka-duša se namesti i zažulja.
I onda se opet mislim "kako, bre, sad ti da me žuljaš? Pa do juče smo bili dobri, lepo se družili, a ti meni sad tako vraćaš?""

Ima i onih koji mi se zavuku u cipelu, a čvor na pertli sam vezala duplo da se ne bi samoinicijativno odvezao, pa je ne mogu izbaciti dok ne dodjem kući, pa sednem sama sa sobom, razmislim kako je uopšte ušla, pa onda smislim da li želim da je istresem ili ću je ostaviti, jer mi je već nekako srasla za srce, a i valja se imati nekoga da me katkad podseti da ništa u životu nije ni crno ni belo, nego da nijansi ima koliko i ljudi.

Tih malih, sitnih, teško prepoznatljivih duša, koje se zavuku u guzicu, ima daleko više od svih drugih.
One kriju po ćoškovima, napadaju iz zasede i nikada se ne odmaraju.
Onako malene i katkad slatke, pa nasmešene, umeju da se uvuku pod kožu (ako već nisu u guzicu ili cipelu) i tu čekaju trenutak da napadnu.

A neka povremeno zažulja i taman kad uspešno savladam sve prepreke i doprem do nje u nameri da je istresem iz cipele vidim da nije kamen nego dijamat. Samo sam ga ignorisala dok mi je bio pred očima, pa je klizio, klizio, sišao skroz do cipele, ne bi li me bar tamo naterao da na njega obratim pažnju.
I onda se smejem sama sebi kako sam ponekad slepa i bezglavo srljam u svoje tvrdoglavlje, ne dopuštajući onim pravim dragocensotima da izađu na površinu.

Ima i onih duša-kamenčića koje s pažnjom izaberem jer sijaju nekim posebnim sjajem među nekim drugim bezličnim.
Često ih pronalazim na najneverovatnijim mestima i u situacijama potpuno neprimerenim pronalaženju blaga.
Takve kamenčiće pokupim i nosim svuda sa sobom. U džepu.
Tako da su mi blizu kada zatrebamo jedni drugima.
Ako treba da ih promuljam, osvestim ili zagrejem, ili ako oni meni zatrebaju da me ohrabre - tada ih čvrsto stegnem, držim se za njih kao za stenu.
Ako mi treba neko da me zažulja u pravom trenutku i osvesti – oni su tu.
Takvih kamenčića sa posebnim sjajem imam jako malo.

E od tih kamenčića imam jedan potpuno poseban.
Istina, kada je čovek vidi, shvati da i nije baš reč o kamenčiću, pa ću joj dati ime Stenica ... što joj u oba smisla savršeno pristaje - nekada je dosadna kao stenica, a gotovo uvek čvrsta kao stena samo u malom pakovanju.
Ona je od onih sa kojima se ne pozdravljam onako zvanično sa “zdravo, kako si?” ... nego razgovor počinje nastavljanjem onog prethodnog, koji je bio prekinut, a da to niko nije ni primetio. I svaki razgovor se nastavlja tamo gde je onomad stao, bez uvoda, bez objašnjenja ...
Jer, u stvari i nije prekinut ... samo je zaustavljen na trenutak.
Ja sa tom mojom Stenicom razgovaram bez prekida.
Nekada, kada nije tu, i kada me ne čuje, ja joj sve ispričam, požalim se, iskukam, izvičem ...
A kada se sretnemo više i ne znam šta jesam, a sta nisam ispričala jer mi je ceo dan u glavi ... i u džepu, da je mogu prodrmati, ugrejati i za nju se čvrto uhvatiti kad mi zatreba dobar oslonac.