Još par reči pre nego što iscuri mart ...

- Maaaamaaa, ...la .. m!!!
Moj mili&dragi muž i ja smo u dvorištu, a Kaća je pre par minuta ušla u stan, jer je već dovoljno cveća posadila pa ide malo da se poigra sa bebom pingvinom.
Pitam milog&dragog šta je Kaća rekla? Kaže da nije razumeo ...
Nastavljam da sredjujem baštu, opet iz stana dopire Kaćin glas " Maaaamaaa, ...la .. m!!!"

Uđem u stan i čujem "Maaaamaaaa, kakila saaaaaaam!!!!"
Ok, stižem da brišem maleno dupence, a ona čim me je ugledala nastavlja sa govorancijom "mama, sve sam saa uradila. Podigla sam poklopac, stavila sam našu dasku, stavila klupicu da se popnem na vecejsku šolju, skinula pantalone i gaće. Mama, sve sam sama uradila, i kakila sam, ali sada ne mogu sama da obrišem guzu. Ne vidim je i ne mogu da je dohvatim. A mama, zvala sam Marka, ali on spava, pa ne može da mi obriše guzu, jer spava. Hoćeš li mama ti da mi obrišeš guzu?"

"Hoću dušo, ljubim te u guzu!"
"Nemoj mama da me ljubiš u guzu, kakila sam, a nije obrisana, pa malkice smrducka!"

***

Vreme je za spavanje.
Kaća se već, zbog preskočene popodnevne dremke, onesvestila, ali se Marko još uvek ne da.
Leži u svom krevetu i svako malo se začuje "maaaamaaa, ja bih kod vas u krevet!"
- Maki, nije još raspremljen naš krevet. Moram da spremim ručak za sutra, da rasklonim što-šta i tek onda možemo da ga raspremimo.
1 sekunda - 2 sekunde - 3 sekunde ... – 10 sekundi na izmaku i eto ga opet "maaaama, a saaaad je l' spreman vaš krevet da me odneseš tamo?"
"Nije, ne možeš u naš krevet!" to ja sprovodim vaspitnu meru, u narodu poznatu kao "ne dozvoliti detetu da se navikne da spava u vašem krevetu" ...

I tako više nekolicina puta ... počinjem da dobijam tikove od ponavljanja ...
I opet " "maaaama, a saaaad je l' spreman vaš krevet da me odneseš tamo?"
I opet ja sa mojim upornim idiJotskim savremeno-vaspitački-nastrojenim-odgovorom "ne možeš, nije spreman, imaš svoj krevet ...."I počnem da se pitam, pitam, pitam "sta, koji-moj-ja-to-uopste-radim? Za čije babe zdravlje mu ne dam da dodje, ušuška se i zaspi na mom jastuku??? Pa neće doveka tako! SAD mu to treba i SAD traži!"

Odem do njega "'ajde Maki, pakuj svoje pinkle i dođi. Ponesi medu, ako hoćeš"
"Neću mama medu, ne treba mi tamo!"
Odem u kuhinju i posmatram ga. Malene nogice i njihov šljap-šljap-šljap ... dođe do našeg kreveta, podigne jednu nogicu, zakači je za ivicu, pa drugu podigne skroz gore, nasloni se kolenom, pa se naguzi, pa druga nogica i sve je na svom mestu!
Skupio se, i smeška se.

Ja dođem do njega pokajnički i kažem mu "mili moj maleni dečače, je l' mogu da te zamolim nešto?"
A on sav važan, sa palcem u ustima klima glavom i ne skida osmeh sa lica.
"Kada sledeći put ne budem odmah htela da te donesem ovamo, ti mi sao dovikni "maaaamaaa, ako me ne odneseš u vaš krevet, posle će ti biti žaaaaooo!!! Nećeš moći da spavaaaaš!"
A on me gleda svojim okicama koje se u takvim tenucima pretvore u dva srdašca, ne razume baš o cemu ja pričam, ali njemu je važno da pričam sa osmehom na licu ... izvdi palac i kaže "može, dogovoreno" onda me zagrli onim zagrljajem koij čini da srce puca od miline ... i doda, onako važno "mama, ja te volim puno, najviše. Čak do rakete!"


***

Pre neki dan sam u naručju držala mog kumića Gašu.
Malog, debeljuškastog, dundavog, nasmejanog Gašu.
I bilo je čarobno.
A onda sam na trenutak pokušala da iz sećanaj izvučem osećaj držanja moje dece u naručju, njihov miris, pokret, ono bebeće zagnjurivanje u moje grudi ... i nisam izvukla ništa.
Ili sam tako dobro tu strašnu, napornu prvu godinu uspela da potisnem u zaborav ili je to normalno.
Ako sam uspela da je potisnem – sada mi je žao, što bi Maki rekao "Do rakete mi je žao!", a ako je to normalno, onda mi je opet žao što je to normalno, što je to nezaustavljiv proces, što se sve tako brzo menja, što tako brzo postaju ljudi i što više nikada, baš ništa neće biti kao pre.