Mamakanje

Sunčno majsko popodne u Barandi.
Prijatelji imaju plac i kuću. I imaju volju da to podele sa nama.
Sve je tu: mi, on i ona, njeni roditelji, roštilj, sunce, dobro raspoloženje ...
“Biće ovo jedno divno, opuštajuce popodne ...” pomislih ja ...
Deca su počela sa mamakanjem još pre nego što smo krenuli od kuće, a li sam se nadala da će ih tamo sve i svašta iskljuciti iz moda poznatijeg kao - svaka rečenica mora početi imenicom “mama”-

• mama, piški mi se
• mama, kaki mi se
• mama, piški mi se (ovaj put stereo zvuk)
• MAAAAAAAAMAAAAAAAAAAA!!! (poč’o rat! sigurno je poč’o rat, čim tako viče – ... kad ono) ... - mama, e - vidi roda! Ne, vidi DVE rode!
• mama, gde mi je žuta lopatica?
• mama, gde mi je čekić? Spajderu se pokvarila ovde zemlja, malo je grbava, moram da je ispravim!
• mama, vidi ovu bubu
• mama, dođi da me podigneš
• mama, mene dođi da spustiš
• mama, žedna sam
• i ja, i ja, i ja sam žedan
• mama, meni sipaj dole vodu, gore sok
• mama, i meni sipaj dole vodu, gore sok
• mama, to nije moja čaša
• mama, to je moooooja čaša
• mama, gladan sam
• mama, i ja sam gladna ..
• mama, dođi da ti i ja igramo baGmintonG!
• mama, hoću i ja sa vama da se igram ...
• mama, meni se opet piški ...
• mama, 'ajde da idemo kući! Kaki mi se!
• pa kaki ovde, poneli smo nošu ...
• neeeću, mamaaaaaaa! hoću da kakim kod naše kuće! Na NAŠOJ WeCejskoj šolji!

Kakva čast za jednu WeCejsku šolju, da njeno visočanstvo, gospo'n Markova guza, hoće samo na njoj da kaki!
... i tako dalje i tako dalje i tako dalje ... mama, mama, mama ...-

Prihvatam se svoje tašne u kojoj spasonosno čeka mene-moj-najbolji-drug u PMS danima, dragi -drug Persen ...
Popijem ga i pomislim “sad ce sve biti bolje” ali mamakanje se nastavlja ...
U glavi počinje da mi zvoni “mamamamamamammamamamammmamamama ... “ i odjednom se sve prekida i čujem samu sebe kako dozivam dugme “STOP” i dugme “REWIND” sa starog dobrog kasetofona ... STOP zaustavlja mamakanje, a REWIND premotava vreme unazad i unazad i unazad ... 1. septembar 1977 ... upravo sam preležala male boginje i krećem u prvi razred ...
Uuuuups!!! .. malo sam preterala .. toliko unazad ne bih, hvala!
Malo napred ... i eto je ...

Leto 1998 ... Laza i ja, Grčka, auto put .. jurimo kao da nam je smrt za patama.
Muzika se ne čuje od vetra koji šiba kroz otvorene prozore, ali mi muzika i ne treba, on i ja smo tu.
Samo nas dvoje ... šta uostalom, čovek više može i da traži u životu?
Pa samo njega sam i htela.
Nekada, negde, u pola nekog započetog koraka sam shvatila da bez njega ništa nema smisla.
Da treba bataliti sve oko čega sam se (kao) dovumila i otići sa njim.
U stvari, ne - otići sa njim, jer on nije ni obećevao da ćemo negde otići.
Nije obećavao ništa, samo da želi da bude samnom, ništa više od toga ... sve ostalo je prepuštao vremenu, bez obećanja, bez praznih priča, bez gubljenja vremena na gluposti.
Tada sam negde stvatila da ako to ne učinim za sebe, da ako ne dam sebi priliku da budem sa njim, da ništa drugo u životu i neće imati nikakav smisao.
Sve ostalo je bilo prazno, ostati u tom postojećem životu, bilo bi šuplje. Bio je to jedan običan, očekivani život.
Nekako isuviše običan, predvidljiv i prizeman.
A ni njega nije bilo u tom izdanju “Života”.
Možda je to izdanje, baš zato i bilo tako obično.
Elem, nekako, negde, nekada sam odlučila da sve započeto prekinem i odem u nepoznatom pravcu.
Tako je sve počelo.
Nekoliko meseci kasnije smo bili na tom auto-putu.
Mi.

Nas dvoje i želja. Negde, daleko od svega. I bili smo. I bile su divne tople večeri.
I bili su divni topli dani.
I sve ono divno što početak bez obećavanja može da pruži.
I dalje ništa nije obećavano, živeli smo svaki trenutak kao da je poslednji zajednički .. i mogla je i Zemlja da se zaustavi .. ja ne bih primetila ...

Dani su prolazili, putovali smo.Kad god i gde god smo poželeli. I bili smo svoji. Samo svoji.
Bez ikoga, bez ikakvih obaveza, bez kočnica, uputstava, bez popodnevnih spavanja, bez grčeva, bez buđenja u pola noći jer je pelena propustila sve sto je jedan anđeo uspeo da ispiški za nekoliko sati, bez plakanja zbog ojedene guze, bez prohodavanja ... ma bez ičega osim nas ...
Sve je lepo... opet proživljavam divne tople dane, početak jula davne ’98, opet je sve kao nekad. Sunce mi greje lice, on je pored mene ... i odjednom prazno!
Šuplje!
Tišina odzvanja kao u pećini. Mnogo je tiho. Tu nešto nedostaje. Nešto strašno nedostaje.
Prosto boli kolika se rupa napravila od tog nedostajanja ...

Šta je sad? Gde sam odlutala? Šta sad može da mi fali??? Nikada meni udovoljiti ...

Otvaram oči, podižem glavu od naslona stolice i shvatam.
Boli me tišina!Nema dece ... nema ih, ne čuje se ništa.
Isuviše je tiho za moje bubne opne. One su se već navikle na buku, dreku, ciku, plač ... i naravno, na mamakanje ...Gde su sad nestali?
Otišli su iza kuće .. traže bube u velikoj travi .. i već mi nedostaju ...

• eheeej, ima li koga? Ima li tamo nekoga kome treba nešto od mame?.... ju-hu ... deco?
• Mama! mama! mama! mama! Probudila si se!?!?! Mama, ja sam ogladnela, je l’ ima nešto da se jede?
• Mama, vidi ovaj štap, vidi koliki je!
• Mama, gde je ona maca? Bile su tu dve mace, mama. A sad je tu samo jedna. Mama, je l’ znaš gde je druga? Aaaa, mama, eno je! Eno, mama, duge mace!
• Mama, ujeo me komarac za guzu. Mama, ‘ajde mi namaži guzu da me ne svrbi. Mama, mnogo me svrbi. Mama, namaži mi odmah .. da prestane.
• Mama, nisi me prskala protiv komaraca! Mnogo su bezobrazni. Sad će da dođu i mene da ujedu. Mama, naprskaj me da me ne grizu komarci ...
• mama ...
• mama ...
• mama ...
• mama ...
• mama ...

E sad je sve opet kako treba. Uostalom, nismo više samo nas dvoje – mi.
Mi smo sada nas četvoro.U međuvremenu smo se umnožili.

Vreme tišine i gospodarenja svojim životom je prošlo.
Čuvam ga u sećanju, za trenutke popodnevne dremke.
A i ovo mamakanje će proći .. i prestati .. neće trajati doveka.Biće mi žao što ga više nema.
Posle ću juriti rođene unuke da mi nekada, negde, kada njihova mama nije tu, kažu “mama” samo da još jednom čujem kako zvuči kada malena usta izgovore tu čudesnu reč ...