Rastanak

Okrenuo mi je leđa i pustio korak ... jedan po jedan, nizali su se polako ...
Pokušala sam da ga dozovem, zaustavim, da ga nateram da stane i ostane!
Glasa nije bilo.
Ruke su bile nepokretne.
Svetlost koja je bila svuda oko njega je postajala sve jača, a on sve bleđi.
Samo su misli putovale ...
Planina... visoka do neba, vrh joj je poklopac od snega i idemo ka njemu.
U kolima smo, svira radio i idemo gore i gore i gore ….

Ovaj put je on odlazio sam. Nije žurio.
Kao da je znao kuda ide i zašto se tamo uputio, ali meni to nikada nije rekao.
A želela sam da znam. Bar jednom da čujem zašto odlazi. Zašto baš sad?
Duša je urlikala od bola i bez glasa sam ponavljala ta uzaludna, dosadna, glupa pitanje "Zašto? Kuda ćeš? Zar se neke kockice nisu mogle malo drugačije poklopiti?
Zar nisi mogao još ostati sa nama?"

Jos jedan okret glave, tek da proveri da li sam još uvek tamo gde me je ostavio nakon nemog pozdrava. Kao da je želeo da bude siguran da nisam krenula za njim.

Pogledom mi je rekao da ostanem. Da treba još da budem tu. Da ne smem otići.
Pokušala sam da se usprotivim, da mu kažem da ću ga samo malo ispratiti ...
Glasa i dalje nisam imala ... pokret moje ruke kojim sam želela da objasnim ono što nisam mogla izgovoriti, ostao je okamenjen u vazduhu.

Nemo je odmahnuo glavom, pogledom mi opet rekao da ako krenem – povratka nema, otići ću zauvek sa njim, a da za to još nije došlo vreme.

Gledala sam ga i pokušavala da ga upijem; da upijem svaku njegovu boru, njegov pogled, njegove ruke i kosu poput svile, još ovaj put.
Znala sam da se dugo nećemo videti.
Retko dolazi.Retko ga viđam.

Otišao je laganim korakom niz put u, za mene, nepoznato.
Otišao je, a ja sam stajala i gledala za njim, bez glasa, bez pokreta, bez ičega.
Samo sam gledala, upijala i pamtila do sledeceg susreta.

Otišao je kao i uvek, pred svitanje ... sat je zazvonio, još jedno buđenje kome se nisam mogla radovati jer ga je odnelo sa sobom, a nije mi reklo da li ćemo se uskro ponovo sresti.

Soba je bila puna tuge. Otvorila sam širom prozore da je pustim da izađe.
... gledala sam sunčeve zrake koji su se probijali kroz grane borova ispred prozora, i u daljini slušala korake koji su odlazili sve dalje ...