Saga o Deda Mrazu :)

Deca i ja smo sinoć otisli kod prijatelja koji imaju decu našeg uzrasta i sa kojima se poprilično družimo, zajedno smo letovali, a njihova i naša Šmizla su naaaajbolje drugarice. Trebalo je da i za NG budemo zajedno na Kopu, ali se to izjalovilo i njihova mama je naručila da dodje Deda Mraz kod njih u stan. Ona je prethodno kupila poklone, dala ih Deda Mrazu, rekla mu neke detalje o deci, naravno da deca o tome nisu imala pojma (nisma ni ja, dok nismo došli).Deda Mraz je pozvonio na vrata. Mama Nadja je rekla da je to verovatno naš tata i poslala decu da mu otvore vrata. Svo četvoro su potrčali da otvore vrata i ... ugledali pravog pravcatog Deda Mraza!Prvo su se skamenili, onda su počeli da se sakrivaju iza maminih guza, pa su počeli da skaču i vrište od sreće.

Deda Mraz je znao imena sve dece i tačno pogodio ko je ko, zamolio ih je da mu otpevaju neku pesmicu dok on malo sedne da se odmori.I onda su deca otpevala nekoliko pesmica, a Deda Mraz im je pljeskao, pevao sa njima, smeškao se ... Deda Mraz se odmorio i počeo da im prica kako je dugo putovao, da ima jos jako mnogo dece da obidje i odnese im poklone, ali je pre toga doš ao do njih, jer su bili dobri ... "a bili ste dobriii?" ... "da, Deda Mraze, bili smo dobri!" – uglas su vrištali!Stavio je Lanu i Andreja u krilo i popričao sa njima, pitao ih da li peru zube redovno, da li idu na spavanje na vreme, da li slušaju mamu i tatu, da li mama i tata slušaju njih, onda je pitao mamu i tatu da li su oni bili dobri prema deci ... i na kraju izvadio namenjene poklone i dao im ... Za to vreme je Kaća pokušavala da zaroni u Deda Mrazovu torbu i vidi šta ima za nju ...

Onda je Deda Mraz stavio Kaću i Marka u krilo (Marko je pristao samo pod uslovom da čučim pored njega i da me drži za prst, i to tek nakon kraćeg ubedjivanja i mog objašnajvanja da ja NE MOGU da sednem Deda Mrazu u krilo, jer će ga posle toga boleti noge i neće moci da nosi poklone drugoj deci).

Mojim monsterima je rekao da je čuo da će oni ići na Kopaonik da ga sačekaju (na šta su deca ostala skamenjena od sreće) i nemim klimanjem glave potvrdili, pa im je rekao da je sada doneo samo male poklone da se raduju dok im prave poklone ne donese na Kopaonik i ne stavi ispod jelke pored kuce ... Iz svoje torbe je izvadio poklone za Kaću i Marka koje je pripremila mama Nadja ... i na kraju, taman kada je hteo da krene, Kaća mu je rekla "Deda Mraze, da ti kazem nešto! Ja sam za tebe napravila poklon, i mama ga je stavila u kutiju sa mašnom i ostaviću ga da te sačeka ispod jelke na Kopaoniku kada dodješ da nam doneseš poklone, da i ti imaš poklon!"Deda Mraz se nasmejao ispozdravljao sa decom i otišao ...

U neko doba i mi krenusmo kući, i Kaća me je u kolima bez prekida ispitivala o Deda Mrazu i svemu što se dogodilo ... izmedju ostalog me pitala "mama, a zašto meme Deda Mraz nije poljubio kada sam mu rekla da sam za njega spremila poklon?" ... ja sam uspela da smislim samo to da se toliko iznenadio i zbunio, jer mu do sada niko nikada nije spremao poklon, da je zaboravio da je poljubi .. ali svakako će doći kasnije i poljubiti je dok bude spavala ...

U susret 2010.

U susret novoj 2010. moram ovu 2009. da ispratim sa bar jednim izveštajem.
Ne bih se ni setila da išta pišem, da me jutros, moje ženkso čedo nije podestilo koliko je njihovo maleno dečije srce, u stvari, veliko.

Ustala je samnom i sela da crta.
Nacrtala je Deda mraza sa najvećom glavom ikada viđenom, uz objašnjenje: "vidi mama kolika je deda mrazova glava! Pogledaj! A tako je velika da bih mogla da mu nacrtam oooogromne oči, da vidi svu decu koja su bila dobra i da svima donese lepe poklone!"

Onda je tu docrtala kuću, i telo deda mrazu i sneg koji pada; zamolila je mene da joj nacrtam jelku, pa ju je ona ukrasavala, jos malo crtala ćuteći i onda počela sa monologom: "mama, treba sada da nađemo jednu kutiju!" ...mhmfmhmm .. u prolazu sam joj dobacila da ćemo naći kasnije, i uputila se ka kupatila ... ona je nastavila da priča "mama, a znaš za šta nam treba kutija? Treba nam da u nju upakujemo ovaj crtež i još neke lepe stvari i da to bude poklon za deda mraza!"

Vratila sam se par koraka da je bolje osmotrim ... "znaš mama ..." – nastavlja se monolog dok ukrašava nacrtanu jelku – " ... svi čekaju da deda mraz dođe da im donese poklone, a još niko nije rekao da će deda mrazu spremiti nešto lepo da mu pokloni kada dođe! Pa i deda mraz ima dušu, i on treba da se obraduje poklonu, jer on je sigurno mnogo dobar ako cele godine sprema poklone za dobru decu ... mora da je on jako dobar, a ako je dobar, onda i on treba da dobije poklon i da se obraduje kada ga nađe ispod jelke! Zato ću ja spremiti poklon da se i on raduje!"

» monsteri idu u vrtić i mnogo ga vole.Tamo je sve lepo, osim jednog Saše koji Marku uvek otima velike kocke.
Marko mu ne kaže ništa, ali kocke vrati u svoje vlašnistvo čim Saša ode da nešto pita Dušicu (vaspitačicu):mrgreen:
Do skoro je Isidorino ime mamilo stidljivi osmeh na njegovom licu, a od juce se "Petra" izgovara šapatom :love32:

U vrtiću su bojili šolje, koje sada mi lakiramo i pakujemo u celofan (Kaca je izuzetno zabrinuta da li ćemo na vreme kupiti celofan, da upakujemo šolje) i onda šolje idu na neku dobrotvornu prodaju, a pare za decu bez roditelja ... a sve to je rezultiralo pitanjem "mama, a kako to da neka deca nemaju mamu i tatu? Pa gde žive? Sa kim žive? Ko ih vodi u vrtić? Sa kim spavaju? ..." zbog knedle koja se od svih ovih pitanja napravila u u mom grlu, nisam imala previše pametnih objašnjenja, osim da neke mame i tate ne umeju da brinu o svojoj deci, pa ih daju u jednu kuću sa drugom takvom decom, i onda o njima brine puno vaspitačica ... nisu imali podpitanja ... za sada ...

» Marko je sve više opčinjen brojkama i sabiranjem i to mu ide sve bolje i svakoga dana karakterom sve više podseća na svog tatu.
Od pre nekog vremena je počeo da se boji duhova koji se možda kriju negde u njegovoj sobi, pa insistira da neko spava sa njim. To sprovodi tako što leži u svom krevetu, pokriven tako da mu vire samo nosić i širom otovrene oči, i viče "hoće li neko doći kod mene? Tata, mama, ko će da dođe? Ima li nekoga ko će da dođe kod mene? ... " Pri tome, na pitanje "kako izgledaju ti duhovi?" nema odgovor osim "pa onako kako uvek izgledaju duhovi" ... ja mu kazem da mi ih opiše, jer ja ZNAM da duhovi ne postoje, pa bih da vidim kako izgledaju ti njegovi izmišljeni duhovi .. ali ostajem bez odgovora .. dok ne nađemo neko pametnije rešenje, Kaća se svako veče useljava kod mene u krevet, a MM emigrira kod Marka. Osim vikenda. Vikendom spavamo svi zajedno i budimo se na gomili.

» Kaca je stručnjak za jezike. Kažu da ima sluha i rešila je da je komšinica (koja je studirala grčki) uči da priča, pa da na moru moze da priča sa drugom decom.
Engleski upija kao sunđer,a srpski reprodukuje bez prekida.

» Kaća je počela da zvoca. Nekada bez prekida zvoca za glupost.
Kada sam je, u par navrata, pitala "odakle ti to zvocanje???" MM me značajno pogledao i bez reči rekao "pitam se, pitam ... "
I ja sam se preslišala ... i priznala, prvo sebi, a onda i Kaći – Cica imitira mene. Da, ja nekada (poneda i previše često) zvocam za svaku glupost koja mi dođe pod nos i Kaća je to pokupila od mene.
Onda sam je uzela na krilo i popričale smo.
Obećale smo jedna drugoj da ćemo se uzajamno opominjati kada počnemo da zvocamo, i zamolila sam je; nju, moju malu devojčicu – da me svaki put, kada počnem da zvocam, pogleda popreko i da mi kaže "mama, molim te prekini sa zvocanjem! Od toga mi nije dobro!" ... i obećala mi je ... čini mi se da ima nade da me učine boljom, u svakom pogledu ...

» Marko me zove "cvetiću moj!"
On obuhvati svojim dlanovima moje lice, pogleda me pravo u oči i izgovori čaroliju "mama, ti si moj cvetić! Moj najlepši cvetić!"

» Bebisiterka mi je juče rekla "Mama, moram nešto da ti pokažem. Znaš, meni je potpuno jasno da ti ne želiš da oni porastu. Da ih voliš ovakve malene i slatke, ali moram da ti otkrijem jednu tajnu ... oni i pored sve tvoje želje da ostanu bebe – ipak rastu! Evo pogledaj, iako odbijaš da kupiš Marku veću jaknu, u nadi da će ostati dovoljno mali da nosi ovu, on ipak raste! Maki, dođi, ispruži ruke!" Maki priđe i ispruži ruke uz cičanje od smeha, a ona nastavi "... osim, ako ovo nije neki novi modni trend, da se nose jakne sa kratkim rukavima ... "

» Za predstojeće praznike idemo na Kopaonik. Stavićemo poklone ispod jelke iza kuće, naložiti peć i igrati "čoveče, ne ljuti se". Planiramo da stavimo decu na skije. Po prvi put u životu. Ja ću ih snimati, da me uveseljavaju kada ostarim ...

Petak je.
To dovoljno govori o sreci koja nas ceka sutra; koja ne kosta nista, a zlata je vredna.

6.10. - 10 godina kasnije iliti vrtić

6.10.1999.

Stojim pored autobusa koji će me odvesti u Budimpeštu. Veliki kofer pred mene i krećem u neki drugi život. Imam strašnu tremu. Pa jbt, odoh ja u beli svet. Mis'im, nema više mame da spremi ručak i skokne do prodavnice dok dečica ne ustanu. Stvari sa pijace više neće same dolaziti u frižider. Veš više neće samoinicijativno uskakati u mašinu i iskakati iz nje pravo na štrik da se osuši. A o tome kako iz prve ruke izgleda život udvoje, ne smem ni da razmišljam. L je već desetak dana tamo, ponudili su mu posao, otišao je da se smesti, nađe stan. Tako je kod nas počelo ono što ljudi zovu "zajednički život " ...


6.10.2009.

Pored kola stojimo L i ja, iskaču Kaća i Marko.
Kaća ne može da dočeka da stigne u vrtić i nađe nove drugare, a Marko samo ponavlja "ja neću da idem u vrtić! Ja BAŠ nisam srećan što idem u vrtić! Je l' baš moramo da idemo u vrtić? A zašto idemo u vrtić? Može Eta i dalje da nas čuva! Ja neću da idem u vrtić! Znaš mama, ja baš nisam srećan što idemo u vrtić! ... "
I opet imam strašnu tremu. Ima je i L, ali još uvek ništa ne priča.
Ulazimo u vrtić, izuvamo se, ostavljamo stvari u naš ormarić. Marko i dalje vodi svoj monolog, ponavlja reči kao mantru .. kao da će ga ona svom silinom njegove želje vratiti kući gde će sve biti po starom, gde se ništa neće menjati, dok Kaća ponavlja "a gde su drugari? Mama, gde su drugari?"
Pronalazimo sobicu sa našim novim drugarima, Kaća za trenutak zastaje na ulazu, osmotri situaciju, kaže vaspitačici "Dobar dan" , uđe i razgleda, razgleda, razgleda ... ugleda nešto u ćošku i kaže "Mama, ja ću sad da skuvam ručak" ...
Marko za to vreme, visi na mojoj nozi i viče "neeeećuuu!!! Neću da ostanem ovdeeee!!!! Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!! Molim te, mama, neeeeeću u vrtić!!!" ... Onda se malo okači na nogavicu MMa, kome se knedla jasno vidi kako šeta gore-dole po grlu.

Vaspitačica nam daje neko vreme da pokušamo da se otrgnemo stisku super-lepak deteta, kada vidi da se to neće desiti, preuzima stvar u svoje ruke, uzima ga i priča mu kako će se igrati ... ostalog se ne sećam jer mi je zujalo u ušima od svega što me spopalo, i čujem kako " ... ćemo mahati mami i tati kroz prozor, a oni će se brzo vratiti!" .. očima nam jasno i nepokolebljivo daje do znanja da nestanemo .. obilazimo oko vrtića, gledamo u prozor ... i ja uveliko imam knedlu-šetalicu u grlu ... vaspitačica koja u rukama drži Marka koji rida i maše, Kaća koja stoji uz njenu nogu i tiho plače ... jer i Maki plače, a ona nikako ne voli kada je Maki nesrećan ... posle nam je rekla, da " ... ako Maki nije srećan u vrtiću ... pa i ne mroamo da idemo .."

MM i ja odlazimo kući da sačekamo da dođe 10h da se vratimo po decu ... sedimo u nemoj kući, sve je tiho, nigde ništa ne mrda, ne skače, ne pita, ne mamače ... u tišini pijemo kafu i gledamo na sat čekajući da dođe 9.45 da smemo da krenemo po decu. Proveravam da li sat radi, jer mi se čini da se kazaljke ne pomeraju.... radi ...
9:35, krećemo! Dosta je čekanja, možda će biti velika gužve u saobraćaju na tih 400m + 2 semafora koliko ima do vrtića, pa da ne zakasnimo.

Dolazimo, sobica prazna! Zagledamo dečije WC-e, holove ... pogledam napolje, ima druge dece, ali naše grupice nema. Naravno, najlepši i najbolji su u toj grupi ... Sigurno su kdnapovani!
Zvaću policiju .. ili možda bolje da ih ne zovem? Šta ako nas otmičari posmatraju???
Cela grupa je kidnapovana, odvedena u nepozantom pravcu i više ih nikada nećemo videti!
Možda će se otmičari javiti i tražiti otkup.
Proveravam gde mi je moblini, za slučaj da se otmičari jave.
Šta ako su vanzemaljci??
Ako Marko uspe da pusti svoj glas, možda se predomisle pa ih vrate ... ali šta ako zanemi od straha?
Čujemo graju na drugom kraju hodnika ... tamo gde su ormarići sa stvarima. Trčimo tamo i vidimo ih .. spremaju se da idu napolje.
Kaća se upiškila i plače :( toliko se zaigrala da je zaboravila da kaže vaspitačici da joj se piški i sad je očajna. Maki stoji pored nje i govori joj da to nije ništa strašno, jer "...i Milica se u knjizi upiškila jer se zaigrala i to nije ništa strašno ..." Uzimam Kaću u naručje, ona se smiruje i ponavlja "nije to ništa strašno. Doći ću i sutra."
Maki se penje na svog tatu i kaže "idemo kući. Tata, idemo kući ..."

(vaspitačica kaže da se smirio posle desetak minuta plakanja i da se posle lepo igrao sa Milošem ... )

7.10. 2009.

Navila sam sat ranije nego inače, da završim sve što treba, da zadržim svojih jutarnjih pola sata odlaksa u WC, dremanja na WC šolji, ćutanja i tihog buđenja uz šolju čaja.
Mazim decu, ljubim ih, gnjavim, a Marko kroz san kaže "mama, je l' danas ne moramo da idemo u vrtić? U stvari mama, ja sam tamo zaboravio bebu Dina (mali dinosaurus-prim.prev.) pa idemo da ga uzmem i odmah se vraćamo."
Oblačimo omiljeni farmerke, omiljeni duks, omiljene čarape .. sve – samo da se smanji nivo hormona stresa kod našeg anđela.
Kaća bira suknjicu, pa joj kažemo da je bolje da se presvuče jer će ići napolje ...pregovaramo, doručak i krećemo.
Maki negoduje, ali ide.

Stižemo u vrtić, Kaća proviruje kroz vrata i viče "stigli smoooo!!!! Viiidiii, imam nove patofne" (patofne kupljene prthodnog dana za vrtić-prim.prev.), pedagozi (MM i ja) čučimo iza nje i uz "ššššš!!!! Nemoj da se hvališ, to nije lepo!!" ona ulazi unutra ...
Maki se kači na mene .. počinje svoj performans, sa uvežbanim elementima drame ... ja ga otkačinjem od sebe, on sa vaspitačicom ulazi unutra ... MM i ja se odmačinjemo, provirujemo preko nekog poluzidića da vidimo da li naše sunce i dalje strašno pati i vidimo ga kako se lepo igra sa svojim bebom Dinom – na nas je već zaboravio.
Kaća se odmah prijavila da bude dežurna i da postavlja sto sa drugom Petrom. Nije dala da servirka odnese njen tanjir, jer to ona zna sama da uradi :)

Kako je danas bilo u vrtiću? "Lepo." Mirno odgovara.


8.10. 2009.

Kaća je sinoć imala temepraturu, pun nos slina .. ostali su kod kuće ...

Pregled za vrtić

Predali smo zdravstvene knjižice u dom zdravlja da nas tamo sačekaju kada ja pobegnem sa posla, odem po decu, i odvedem ih na kontrolni pregled za upis u vrtic.
Stižemo u DZ, dr vidno neraspoložena, ali ne zbog nas, nego izgleda da joj se taj izraz lica već uvoštio i ne menja ga ni za šta na svetu.
Kad smo stigli, ispred nas jedna mama sa bebom koja škripi, temperatura ... sačekamo zajedno da dr dodje sa pregleda u "izolaciji", uđe žena sa bebom ... dođemo mi na red ... PAUZA! ... ok, imamo pola sata da nešto prezalogajimo .. idemo da potražim menjačcnicu da promenim nešto para da idemo da jedemo.

Tražim menjačnicu u okolini pijace, koja je već poodavno ispražnjena, jer je po podne, i sa nekoliko strana iskaču momci iz '90-tih godina, koji su primetili da zagledam menjačnice koje su, na moju žalost, zatvorene i počinju sa "evo, ja ću ti promEnim. Plaćam 92" .. ja držim decu za ruke, pokušavam da se izmaknem i čini mi se kao da sam se vratila 15 godina unazad .. prazna pijaca, dileri deviza oko mene, sve pusto ... izmičemo se, ja im ponavljam da neću od njih ništa da kupujem i odlazimo .. nahranimo se i vraćamo u DZ.
Pauza je uspesno upotrebljena, dr se sa istim izrazom na licu vraća u ordinaciju, i ja ulazim.
Za mnom ulazi sestra koja pita zašto sam ja ušla, ja je pitam da li mene pita :rofl: ona potvrđuje, a ja odgovaram "a zašto ne bih ušla?" .. ona ljuta što nije neko drugi ušao, odlazi, i onda me dočekuje dr sa sad-cu-da-vi-*ebem-sve-po-spisku izrazom lica i pitanjem "aaa, pa vi niste dolazili na redovne kontrole" pitam "konotrole čega?" ona kaže "godišnje kontrole".
Meni, naravno, ne pada na pamet da reda radi vodam decu u DZ svake zime i izbegavam je odgovorom "niko nam nije rekao da posle drugog rođendana, i završetka vakcinacija, treba da dolazimo i dalje ... "
Pregleda decu, pita me da li sam primetila ravne tabane, ja kažem da jesam kod Marka, ona u karton upisuje ravne tabane, pita me da li on i dalje ima osipe (imala ih je Kaća) ja kažem da nema .. sto je istina :rofl: jer ih on nikada nje ni imao ... napiše uput za očnog lekara (jer je na meni videla naočare), uput za vađenje krvi, kontrolu mokraće ...
Izlazim prilično brzo i rešim da se odmah uputimo u laboratoriju da nam izvade krv.
Ulazimo u lab, Kaća se seti da je tu vec bila i već je spremila pumpicu sa suzama .. ja rešim da Kaća prva sedne meni u krilo ..jer je ona mirnija i staloženija i razumnija .. ali kada se nadje oči u oči sa tetom koja ima iglu u ruci – svi ovi atributi padaju u vodu i ona se pretvara u najnesrećnije napaćeno dete na planeti!
Suze počinju da cure u potocima već na prvo brisanje prsta alkoholom (a biloih je više, jer je izmicala prst više-od-nekoliko-puta) i ne prestaju ....
Završimo nekako sa ceđenjem nekoliko kapi krvi iz njenog prsta, uzimam Marka, koji je već prestravljen, vrišti i batrga se!
Ja ga uhvatim u klinč, stavim moju podlakticu u njegova usta, jer su ljudi iz komšijskog lokala došli da vide ko urla, Kaća stoji isred nas, uvija se i vrišti i dalje kao da joj skidaju skalp na živo!
Iscedismo nesto i iz Markovog prstića, siđe mi iz krila i izađemo na ulicu. Idem ja, ne znam da li da se smejem ili da plačem, a za mnom idu njih dvoje, drže se za svoje šuplje prstiće i plaču najnesrećnije .. i plaču i plaču ...
Ljudi ih zagledaju, pa vide vatice na prstićima, pa se nasmeju .. ja ponudim da kupimo supersonične hanzaplaste sa životinjicama, kad ono-međutim "neeee, nemoj mamamamama!!!! Ne skidaj mi vaticuuuuuu!!! Bolećeeeeeee!!!! " ...

Poslednji put ...

Nadam se da je to bio poslednji put.
Spremili smo papire … valjda je sve tu.
Nadam se da ništa nismo zaboravili .. valjda, mada ako se teta naljuti – već će smisliti nešto zbog čega bi mogla da nas vrati na kraj reda iliti početak priče i da ponovo zovemo da zakažemo dolazak .. ako bude slobodnih termina.
Nije ovo priča o bilo čemu novom, ali se nadam da je priča o nečem starom, zastarelom, u-normalnom-svetu-zaboravljnom, nečemu sto će i nama uskoro biti prošlost – vađenju viza za prelazak granice zarad pranja nogu u slanoj vodi ili ne-daj-Bože obilaska prijatelja/rodbine diljem Europe, ili još gore – neke posete kulturno-istorijskim spomenicima starog kontineta.
A za sve to, dragi moji moramo imati Vizu.
Jer, nikada se ne zna – možda će neko od nas, strašnih Srba, naprasno poželeti da ostane u toj lepoj Evropi.
Možda rešim da batalim posao, decu, roditelje, stan, kola, kuću – i rešim da ostanem tamo-negde.

Istina, to ne važi za sve, samo za nas zaposlene i za penzionere. Penzioneri su posebno opasna grupacija!
Možda požele da emigriraju i započnu novi život, nađu posao i rmbaju još koju deceniju!

Oni koji nisu zaposleni – koliko vidim po izložbi likova pred nemačkom i austrijskom ambasadom, češće putuju u tu istu Evropu, nego mi koji radimo.
Možda je tajna baš u poslu – jer mi nemamo vremena, pa ko nam je kriv, da ne radimo – mogli bismo i mi svako malo kod brojne familije (mada ni nju nemamo) u DE, A, CH, IT ...

Elem, i tako ja stojim u redu, sa ostalim nesrećnicima koji isto kao i ja, veruju i nadaju se da je ovo poslednji put da vide taj red i službenika na ulazu koji proverava da li imate uredno zakazan dolazak, i onog drugog, do iznemogloosti ljubaznog službenika koji ponavlja, pomaže, dodaje formulare, dopisuje šta treba, šalje da se iskopira još ovo-i-ono, da te ne bi vraćali za BZVZ.
E taj drugi službenik na koga nailazim prilazeći Svetoj Gori – pardon ulazu u Grčki konzulat - nikada u životu nisam srela nekog toliko ljubaznog, voljnog da pomogne i ko je u stanju da toliko puta ponovi "molim, hvala, izvolite, izvinite" kao da ga plaćaju po izgovorenoj reči.

Da se vratim na čekanje – i dalje stojim u redu.
Proveravam da li su sva dokumenta tu.
Pa kada konstatujem (po N-ti put da su sva tu) ponovo proveravam da li su sva poređana po određenom, zadatom redosledu – jer ako nisu, teta sa druge strane šaltera može da se naljuti, pa me pošalje kući i odluči da mi ove godine ne vidimo more.

Proziva, onaj ljubazni, sledećih pet koji mogu da prođu kroz Vrata i kroče na tlo Konzulata.
Ja i dalje stojim i čekam.
Puls mi je odavno prešao sve gornje granice, pritisak preti da otkači gornju polovinu lobanje i zajedno sa mozgom udari u plafon predvorja konzulata nakon čega bi se sve razletelo, pa bismo morali i čistiti – a od letovanja svakako ne bi bilo ništa ... pa počinjem da dišem duboko, uuuudaaaah – iiiizdaaaaah, diši duuubokooo, jeeedan, dvaaaa, triiiii – sad izdahni jeeedaaaan, dvaaa, triiii ... polako, sve će to proći. Ne dozvoliti da se otvori lobanja, ne dozvoliti da se otvori lobanja ... ostati pribran ...

Da li sam možda ipak neki papir zaboravila?Možda ce L stići da ga nabavi ... pregledam još jednom, sve je tu.

Puštaju sledećih 5!
I ja sam među njima i sada je situacija još gora!
Ako sam nešto zaboravila – ne mogu ni da pokušam da nabavim.
Sada je sve gotovo.
Celo letovanje moje porodice je u mojim rukama i potpuno prepušteno mojoj sposobnosti da se savladam, ne komentarišem pogled ljute tete s druge strane šaltera (koja me mrzi više nego ja nju, s tim što nju za to plaćaju, a ja za to isto plaćam njima), da ne pitam "za koji Q vam treba prezime mog svekra da biste me pustili da operem noge u vašem moru? Je l' ste proverili gde je on prao noge, pa proveravete da li imate naše sojeve bakterija u bazi? Mozda tražite nove sojeve??? Možda mi pedigre nije dobar?"

Zar nikome nije jasno da oni koje nećete i ne traže vase odobrenje da ukod vas dođu, nego ušetaju na velika vrata i bez pitanja!
Samo oni koji dođu da vam ostave pare i zauzvrat plaknu cenjeno u vašem moru, stoje u ovom redu i samo njih ponižavate, a oni koje nećete, sigurno neće ponizno stajati u ovom istom redu samnom i sa tetom koja je ponela pogrešan pasoš, ili momkom kome su se svi papiri koje je imao u rukama za 4-članu porodicu – rasuli po zemlji ... za trenutak sam mogla da vidim kapoa iz filma o konc. logoru kako mu prilazi dok pokušava da ih pokupi, pri tome se zahvaljujući Bogu što nema kiše, pa se nije sve uvaljalo u blato; ponovo sredi, poslaže po zadatom redosledu, stojeći što-je-moguće-mirnije u koloni, vodeći računa da stavi odgovarajuću sliku u pravi pasoš, vaučere u prvi, drugi primerak osiguranja u prvi, original u torbu, kopije u ostale, odmah iza vaučera, kopiju radne knjižice u prvi i drugi – iza osiguranja, nikako ispred, izvod iz matične knjige rođenih samo u treći i četvrti;
Dakle, mogu da vidim dežurnog kako mu polako prilazi, lupka pečatom po knjizi i uz smešak u kraju usana razmišlja da li mu je momak dovoljno simpatičan da ga samo jednom opomene na ponašanje na svetoj teritoriji NJV Konzulata, ili da ga pogledom izbaci napolje.

Momak uspeva, sa svoje dve ruke, bez pomoći – jer mu nema ko pomoći – svi stojimo sa svojim papirima u rukama, čvrsto ih stežući da nas ne bi zadesila ista sudbina rasipnika.
Svima u koloni je osmeh olakšanja na licu, jer smo svi navijali za momka.

Teta sa šaltera u sredini je slobodna, pogledom me doziva ... tada vidim da je i njoj dosta svega.
I nas koji stojimo i gledamo netremice u nju, i svih tih papira zbog kog nestaju šume Brazila, a koje ona mora da proturi kroz ruke, i svih datuma i pečata koje mora da ispiše i izlupa na određenim mestima ... i svega.
Jedina razlika između njenog "dosta mi je" i mog "dosta mi je" je što će ona, ako je ovo poslednji put da se srećemo – ostati bez posla, a ja ću se, posle mnogo godina, možda, jednog dana, opet osetiti kao neponiženo ljudsko biće.
"Draga teto sa šaltera u konzulatu, nadam se da se vidimo poslednji put ovde i u ovim uslovima. Nadam se da se i Vi nadate istom i želim Vam lep život." - nisam joj to rekla, ali sam pomislila, dok mi je pružala plave papiriće sa brojevima, u koje ću gledati u naredna tri dana, pitajući se da li će nam NJV konzul izdati vize i dozvoliti da se plaknemo u njihovom moru ...
Nadam se da je to bio poslednji put!

Vrtić, Kopaonik ...

Danas kad padne veliki mrak, pa spavamo i onda se probudimo, je l' da da ne idete na posao?"
"NeeeIdemoooo!!!!"
Tako je počeo današnji dan.
A sutra kada se probudimo idemo na Kop. Nas četvoro i Luka i Mia sa mamom i tatom – i svi smo veseli.
Nosevi su prestali da prave sline, igračke su spremne, osmesi montirani na lica, pivo u frižideru – sve je spremno!
Juče smo saznali da smo primljeni u vrtić. I to baš onaj koji smo hteli.
I ja ne znam šta da mislim i osećam. Ne volim što su dovoljno veliki da krenu u vrtić.
Kada se Dr Sveta pre 2 godine, na moje pitanje "a kada ćemo moći da ih damo u vrtić?" od srca nasmejao i rekao "nemojte o tome, ima vremena. Najbolje bi bilo da do 4. godine ne idu u vrtić, zbog Markovih opstrukcija ..." mi smo mislili da je to vekovima udaljeno od nas.
Sada nam je to pred nosom. Primljeni smo, veliki su. Kao i bezbroj puta do sada, poželim da vratim vreme, da budu bebe, pa se onda setim naših nesrećnih i teških početaka, pa se ne bih vratila, pa ih gledam kako su veliki ...

***

Kada se za 10 dana, L i ja vratimo sa Kopaonika, dolazi majstor da montira deci krevete.
Prave, velike, kao naše, bez ogradice – krevete za velike.
Jutros sam gledala Kaću u njenom krevecu, sa ogradicom, kako spava, sklupčana, držeći medu u zagrljaju. Ovo je bio poslednji put da spava u bebećem krevetu i bilo mi je tužno.
Mislim, volim što rastu i što su pametni i lepi i dobri i što je sve kako treba, ali ja ne stižem da idem u korak sa njima. Čini mi se da sam se u svim drugim životnim situacijama lakše snalazila, bolje hvatala korak sa svim i svačim, stizala na vreme na cilj – a sad imam osećaj da nigde ne stižem, ništa ne vidim, ništa ne umem i da sve proleće pord mene, a ja samo uspevam da uhvatim trag, kao trag mlaznjaka na nebu koji još neko vreme ostane da nas podseti da je mlaznjak, onomad, bio tu.

Samo bih volela da nakratko sve stane, da se svet zaustavi, da uzmem vazduh, malo se odmorim, uhvatim korak – a onda da nastavimo dalje ...

Dan kao dukat

Bio je jedan lep dan.
Majski.
Onako bas lep.
Kakav samo majski može biti.
Žut kao dukat.
Presijavao se dan na suncu u svoj svojoj lepoti.
U njegovom odsjaju su svoje tragove ostavljali svi oni koji su ga živeli.

I nosio je taj dan, svojim dahom, vazduh mlak poput izmaglice.
Pun mirisa šume, mirisa novog proleća.
Nosio je sobom miris života koji negde počinje baš danas.
Miris reke je tog divnog majskog dana, nosio dah života koji se negde danas završio.Baš danas, na ovaj divan, kao dukat žut, majski dan.

Juče je neko željno čekao rađanje današnjeg dana, neko je plakao, moleći se da nikada ne svane.
Danas, na ovaj dan će, neko zaplakati, neko će se smešiti.
Svitanjem će ovaj žuti dan, otvoriti svoje dveri poput korica knjige.
Otvoriće ih svima nama, da u nju upišemo poneku reč, poneko poglavlje, poneku priču.
S'večeri će, poput knjige sklopiti svoje korice i otići na počinak.
U naša sećanja.
Sutra će danas biti juče i neko će ga se sećati sa osmehom, želeći da ga ponovo živi, neko će ga kletvama terati iz sećanja.
Ali dan će biti tu.I
posle njega više ništa neće biti isto.

Senkama tople večeri, oslikaćemo i sklopiti je, da bismo jednog dana, knjigu tu otvorili i ponovo živeli svog života jedan mali deo.

Putovanje jedne supe

24. maj, veče - skuvam ja jednu lepu domaću kakvu-samo-mama-može-da-skuva supicu, mojoj deci za sutrašnji ručak
25. maj, 16.45 – ranije nego obično stižem kući.
Tata je takođe, ranije nego inače, već stigao.
Marko nešto nije oduševljen jelom, neće da jede meso iz supe sa krompirom.
Kažem ja da nema veze, poješću ja, pa idemo u skitnju – poješće već nešto usput.
Uzmem njegov tanjir i shvatim da je sve iz supe počelo da se kvari.
Pojedem, jer meni obično ni kamenje ne smeta.

Super se provedemo, legnemo da spavamo ...
Oko 3.30 AM me budi oštar bol u stomaku .. .bež'te noge, u*raću vas!
Odem u WC - meso napravilo problem .. vratim se u krevet ... opet isto.
Čujem Kaću koja kenjka u krevetu "mama ... mama ... mama ... kaaaakiii mi seeee ..."
Dotrčava (tačnije: dobauljava u polusnu) ustupam joj presto ... i nju je pročistila supa ...

Odemo obe u moj krevet ... malo kasnije ona "mamaaa , 'ajde opet da kakimo" ...
Sedne ona na presto ... čuje se Marko iz kreveta "maaamaaa, kaki mi seeeeee!!!!!!"

- Kaća, jesi završila?
- jesam, mama!
- odlično, ustani, donosim Marka ...
Kaća ustane spuštene pidžame do članaka ... pomera se u stranu, Marka postavljam na presto ... i on se uprolivio ...

Cela akcija je trajala 15 minuta ... svi smo se vratili u krevete, nikoga više ništa nije bolelo, a ja sam ostala pod jednim jedinim utiskom " do koje mere deca mogu da budu medena kada imaju proliv u 3.45AM – ko nije video – ne može ni da zamisli"

Napućenih ustašaca, držeći gornji deo pidžame da ne upadne u WC-ejsku šolju, blago se ljuljajući, očiju čvrsto zatvorenih kako im sanak iz njih ne bi utekao ... a otvaraju ih smo da obaveste sve pristune "kakio/la sam" .. oči se opet zatvaraju ... otvaraju se -"piškio/la sam" - zatvaraju se ... otvaraju se "sve sam završio/la" zatvaraju se ...
Na izlasku iz kupatila, Kaća kreće ka njihovoj sobi, zastane u pola koraka, okrene samo glavicu ka meni, i gledajući me kroz trepavice, pita "mama, a je l' mogu u vaš krevet?" .. "naravno da možeš" ... veliki osmeh i tup-tup-tup ... uskače u krevet.

I tako, da zaključim: pokvarena supa od usta do WC šolje putuje oko 10 sati.

Mamakanje

Sunčno majsko popodne u Barandi.
Prijatelji imaju plac i kuću. I imaju volju da to podele sa nama.
Sve je tu: mi, on i ona, njeni roditelji, roštilj, sunce, dobro raspoloženje ...
“Biće ovo jedno divno, opuštajuce popodne ...” pomislih ja ...
Deca su počela sa mamakanjem još pre nego što smo krenuli od kuće, a li sam se nadala da će ih tamo sve i svašta iskljuciti iz moda poznatijeg kao - svaka rečenica mora početi imenicom “mama”-

• mama, piški mi se
• mama, kaki mi se
• mama, piški mi se (ovaj put stereo zvuk)
• MAAAAAAAAMAAAAAAAAAAA!!! (poč’o rat! sigurno je poč’o rat, čim tako viče – ... kad ono) ... - mama, e - vidi roda! Ne, vidi DVE rode!
• mama, gde mi je žuta lopatica?
• mama, gde mi je čekić? Spajderu se pokvarila ovde zemlja, malo je grbava, moram da je ispravim!
• mama, vidi ovu bubu
• mama, dođi da me podigneš
• mama, mene dođi da spustiš
• mama, žedna sam
• i ja, i ja, i ja sam žedan
• mama, meni sipaj dole vodu, gore sok
• mama, i meni sipaj dole vodu, gore sok
• mama, to nije moja čaša
• mama, to je moooooja čaša
• mama, gladan sam
• mama, i ja sam gladna ..
• mama, dođi da ti i ja igramo baGmintonG!
• mama, hoću i ja sa vama da se igram ...
• mama, meni se opet piški ...
• mama, 'ajde da idemo kući! Kaki mi se!
• pa kaki ovde, poneli smo nošu ...
• neeeću, mamaaaaaaa! hoću da kakim kod naše kuće! Na NAŠOJ WeCejskoj šolji!

Kakva čast za jednu WeCejsku šolju, da njeno visočanstvo, gospo'n Markova guza, hoće samo na njoj da kaki!
... i tako dalje i tako dalje i tako dalje ... mama, mama, mama ...-

Prihvatam se svoje tašne u kojoj spasonosno čeka mene-moj-najbolji-drug u PMS danima, dragi -drug Persen ...
Popijem ga i pomislim “sad ce sve biti bolje” ali mamakanje se nastavlja ...
U glavi počinje da mi zvoni “mamamamamamammamamamammmamamama ... “ i odjednom se sve prekida i čujem samu sebe kako dozivam dugme “STOP” i dugme “REWIND” sa starog dobrog kasetofona ... STOP zaustavlja mamakanje, a REWIND premotava vreme unazad i unazad i unazad ... 1. septembar 1977 ... upravo sam preležala male boginje i krećem u prvi razred ...
Uuuuups!!! .. malo sam preterala .. toliko unazad ne bih, hvala!
Malo napred ... i eto je ...

Leto 1998 ... Laza i ja, Grčka, auto put .. jurimo kao da nam je smrt za patama.
Muzika se ne čuje od vetra koji šiba kroz otvorene prozore, ali mi muzika i ne treba, on i ja smo tu.
Samo nas dvoje ... šta uostalom, čovek više može i da traži u životu?
Pa samo njega sam i htela.
Nekada, negde, u pola nekog započetog koraka sam shvatila da bez njega ništa nema smisla.
Da treba bataliti sve oko čega sam se (kao) dovumila i otići sa njim.
U stvari, ne - otići sa njim, jer on nije ni obećevao da ćemo negde otići.
Nije obećavao ništa, samo da želi da bude samnom, ništa više od toga ... sve ostalo je prepuštao vremenu, bez obećanja, bez praznih priča, bez gubljenja vremena na gluposti.
Tada sam negde stvatila da ako to ne učinim za sebe, da ako ne dam sebi priliku da budem sa njim, da ništa drugo u životu i neće imati nikakav smisao.
Sve ostalo je bilo prazno, ostati u tom postojećem životu, bilo bi šuplje. Bio je to jedan običan, očekivani život.
Nekako isuviše običan, predvidljiv i prizeman.
A ni njega nije bilo u tom izdanju “Života”.
Možda je to izdanje, baš zato i bilo tako obično.
Elem, nekako, negde, nekada sam odlučila da sve započeto prekinem i odem u nepoznatom pravcu.
Tako je sve počelo.
Nekoliko meseci kasnije smo bili na tom auto-putu.
Mi.

Nas dvoje i želja. Negde, daleko od svega. I bili smo. I bile su divne tople večeri.
I bili su divni topli dani.
I sve ono divno što početak bez obećavanja može da pruži.
I dalje ništa nije obećavano, živeli smo svaki trenutak kao da je poslednji zajednički .. i mogla je i Zemlja da se zaustavi .. ja ne bih primetila ...

Dani su prolazili, putovali smo.Kad god i gde god smo poželeli. I bili smo svoji. Samo svoji.
Bez ikoga, bez ikakvih obaveza, bez kočnica, uputstava, bez popodnevnih spavanja, bez grčeva, bez buđenja u pola noći jer je pelena propustila sve sto je jedan anđeo uspeo da ispiški za nekoliko sati, bez plakanja zbog ojedene guze, bez prohodavanja ... ma bez ičega osim nas ...
Sve je lepo... opet proživljavam divne tople dane, početak jula davne ’98, opet je sve kao nekad. Sunce mi greje lice, on je pored mene ... i odjednom prazno!
Šuplje!
Tišina odzvanja kao u pećini. Mnogo je tiho. Tu nešto nedostaje. Nešto strašno nedostaje.
Prosto boli kolika se rupa napravila od tog nedostajanja ...

Šta je sad? Gde sam odlutala? Šta sad može da mi fali??? Nikada meni udovoljiti ...

Otvaram oči, podižem glavu od naslona stolice i shvatam.
Boli me tišina!Nema dece ... nema ih, ne čuje se ništa.
Isuviše je tiho za moje bubne opne. One su se već navikle na buku, dreku, ciku, plač ... i naravno, na mamakanje ...Gde su sad nestali?
Otišli su iza kuće .. traže bube u velikoj travi .. i već mi nedostaju ...

• eheeej, ima li koga? Ima li tamo nekoga kome treba nešto od mame?.... ju-hu ... deco?
• Mama! mama! mama! mama! Probudila si se!?!?! Mama, ja sam ogladnela, je l’ ima nešto da se jede?
• Mama, vidi ovaj štap, vidi koliki je!
• Mama, gde je ona maca? Bile su tu dve mace, mama. A sad je tu samo jedna. Mama, je l’ znaš gde je druga? Aaaa, mama, eno je! Eno, mama, duge mace!
• Mama, ujeo me komarac za guzu. Mama, ‘ajde mi namaži guzu da me ne svrbi. Mama, mnogo me svrbi. Mama, namaži mi odmah .. da prestane.
• Mama, nisi me prskala protiv komaraca! Mnogo su bezobrazni. Sad će da dođu i mene da ujedu. Mama, naprskaj me da me ne grizu komarci ...
• mama ...
• mama ...
• mama ...
• mama ...
• mama ...

E sad je sve opet kako treba. Uostalom, nismo više samo nas dvoje – mi.
Mi smo sada nas četvoro.U međuvremenu smo se umnožili.

Vreme tišine i gospodarenja svojim životom je prošlo.
Čuvam ga u sećanju, za trenutke popodnevne dremke.
A i ovo mamakanje će proći .. i prestati .. neće trajati doveka.Biće mi žao što ga više nema.
Posle ću juriti rođene unuke da mi nekada, negde, kada njihova mama nije tu, kažu “mama” samo da još jednom čujem kako zvuči kada malena usta izgovore tu čudesnu reč ...

Rastanak

Okrenuo mi je leđa i pustio korak ... jedan po jedan, nizali su se polako ...
Pokušala sam da ga dozovem, zaustavim, da ga nateram da stane i ostane!
Glasa nije bilo.
Ruke su bile nepokretne.
Svetlost koja je bila svuda oko njega je postajala sve jača, a on sve bleđi.
Samo su misli putovale ...
Planina... visoka do neba, vrh joj je poklopac od snega i idemo ka njemu.
U kolima smo, svira radio i idemo gore i gore i gore ….

Ovaj put je on odlazio sam. Nije žurio.
Kao da je znao kuda ide i zašto se tamo uputio, ali meni to nikada nije rekao.
A želela sam da znam. Bar jednom da čujem zašto odlazi. Zašto baš sad?
Duša je urlikala od bola i bez glasa sam ponavljala ta uzaludna, dosadna, glupa pitanje "Zašto? Kuda ćeš? Zar se neke kockice nisu mogle malo drugačije poklopiti?
Zar nisi mogao još ostati sa nama?"

Jos jedan okret glave, tek da proveri da li sam još uvek tamo gde me je ostavio nakon nemog pozdrava. Kao da je želeo da bude siguran da nisam krenula za njim.

Pogledom mi je rekao da ostanem. Da treba još da budem tu. Da ne smem otići.
Pokušala sam da se usprotivim, da mu kažem da ću ga samo malo ispratiti ...
Glasa i dalje nisam imala ... pokret moje ruke kojim sam želela da objasnim ono što nisam mogla izgovoriti, ostao je okamenjen u vazduhu.

Nemo je odmahnuo glavom, pogledom mi opet rekao da ako krenem – povratka nema, otići ću zauvek sa njim, a da za to još nije došlo vreme.

Gledala sam ga i pokušavala da ga upijem; da upijem svaku njegovu boru, njegov pogled, njegove ruke i kosu poput svile, još ovaj put.
Znala sam da se dugo nećemo videti.
Retko dolazi.Retko ga viđam.

Otišao je laganim korakom niz put u, za mene, nepoznato.
Otišao je, a ja sam stajala i gledala za njim, bez glasa, bez pokreta, bez ičega.
Samo sam gledala, upijala i pamtila do sledeceg susreta.

Otišao je kao i uvek, pred svitanje ... sat je zazvonio, još jedno buđenje kome se nisam mogla radovati jer ga je odnelo sa sobom, a nije mi reklo da li ćemo se uskro ponovo sresti.

Soba je bila puna tuge. Otvorila sam širom prozore da je pustim da izađe.
... gledala sam sunčeve zrake koji su se probijali kroz grane borova ispred prozora, i u daljini slušala korake koji su odlazili sve dalje ...

Love is in the air ... april/maj 2009

Krenuli smo u školicu engleskog.
Dobili smo u prave male školske torbice sa knjižicama i CD.
I bila je otmačina prvih 10 minuta – insistirali su da ONI sami nose svoje torbe.
Nakon isteka tih 10 minuta, euforija izvetrila, pa smo torbice dobili nazad.

Imamo drugare: Luku i Miu, Aleksu, Jovana
Luka je godinu dana stariji od nas, Mia pola godine mladja, Aleksa malo stariji i Jovan 2.5 godine stariji.

Vesela druzina.
Luka, Mia i Aleksa idu sa nama na engleski.

Kaća voli Luku ... do neba, do zvezda do čega-god.
Kada stignemo na engleski Kaća trči da pokaže Luki svoju haljinicu koju je obukla, onda ga uzme za ruku i odvede do jastučeta koji je namestila za njega, odmah do svog.

Pre neki dan smo na čas engleskog stigli prvi.
Posle nas je stigao Aleksa sa mamom.
I potrčao ka Kaci vičući iz sveg glasa "Zdravo Katarina! Zdravo, kako si? Zdravo Katarina! Katarina, ne primećuješ me?"
A Kaća sedi, pogleda ga i okrene glavu.
Aleksa trči ka mami i viče "Mama, mene Kaća ne primećuje! Mama, šta joj je? Mama, ona mene ne voli!!"
Nedugo zatim ulazi Luka ... Kaća mu trči u zagrljaj, on je dočekuje raširenih ruku i oboje ciče od sreće .. a iza Kaće ostaje Aleksa da stoji, nesrećan, neshvaćen, skoro očajan ... odlazi do mame i ponavlja "mama, zašto me ne primećuje, mama, ona mene ne voli!"

Onda počinje čas i Aleksa na sve načine pokušava da privuče pažnju Zvezde dana ... ona ne reaguje ... i sve kulminira Aleksinim udaranjem glavom o zid ...

Pesmica koju smo učili na eglandskom (engleskom – prim. prev. ) kaže "Look at me ..." a Kaća je prepevava "Lukatmija ..."

U kući gajimo dva mala građevinca.
Moj tata Buca je bio građevinski inženjer. Voleo je svašta drugo, ali se za to zanimanje operdelio.
Gledam ih dok u pesku zidaju kuću od cigala, i zamišljam koliko bi se njihov deda Buca radovao da ih vidi.
I kuća ima i tuš kabinu - projektovao ju je drug Jovan.
I kuća ima dvorište gde gaje nešto .. ali ni sami ne zanju šta .. niko od njih nikad nije video sšta raste u bašti osim cveća, ali zanju da se cveće ne jede, pa onda ne znaju šta treba da gaje.

Imaju i svoje prase. Oni su tri praseta, a Jovanov brat Vasa je njihovo debelo prasence .. Vasa ima 15 meseci i okrugao je.
Jovanu ispadaju zubi i zove ga "Vaša", a Kaća veruje da se on zaista zove Vaša. Meni je pre neki dan, na moje pokušaje da joj objasnim zašto se Vasa u Jovanovoj interpretaciji zove "Vaša" rekla "ali mama, Jovan zna kako se nejgov brat zove bolje nego ti!"
-U pravu si, rekoh, i povukoh se u svoju roditeljsku ništa-ne-znajuću-rupu.


Marko … Marko je u fazi izliva besova … i to je strašno.
Nešto što ne želim da pamtim, nego samo da zabeležim kao nešto što se dešavalo, nešto što je jako ružno, nešto što nas sve duboko boli (nekoga srce, nekoga glava, nekoga guza) a za šta se svim srcem nadam da ćemo uskoro prevazići i moći da zaboravimo.

12. Maj

... naša mala Cica slama srca, a ja stojim po strani, gledam ih i svako-malo mi kroz glavu prođe misao "pfpfpf, mogla je i nekog boljeg da nađe!" pa se onda uplašsim svojih misli, setim se kakve sam ja giliptere dovlačila kući, pa se tek onda onako pravo zabrinem za budućnost moje Cice mezimice, shvatajući da neće biti ni najmanje šanse da na bilo koji od njenih izbora utičem ...

***

Sinoć smo sa kumovima pravili "Veče toplih sendviča", osmišljeno da na našoj terasi uključimo gril, stavimo sve sastojke na sto i pravimo svako sebi tople sendviče, dok se deca lepo igraju u dvorištu.

A onda su deca pocela da razvlačce crevo za polivanje bašte po dvorištu, da ga omotavaju oko nas, te im je isto, nakon nekoliko molbi da prekinu, oduzeto - i tada je počelo...

Marko nam je (aktiviran oduzimanjem creva za polivanje baste) priredio jedno-iposatno urlanje, plakanje, vrištanje, očajavanje ...

Ja sam popila Persen koji mi nije pomogao ni najmanje ...Posle sat vremena sam bila spremna da od mog anđela (kome u tom trenutku ovaj epitet nije pristajao) napravim sticker na zidu, moj dragi muž mi ga je uzeo, a ja sam pobegla iz kuće ...

Osećam se:

• pos*ano
• prazno
• šuplje
• smrdljivo (a kupala sam se)
• promašeno

... kao da sedim na sporednom koloseku bez šanse da se uključim na glavni, a Maki ide glavnim i ja ne znam kuda će i kako će, niti kako da do njega dođem ...

14. Maj

Chatujem sa MM-om i priča mi šta se jutros dešavalo kod kuće (imali su incidenAt ) i on piše 'vako:

• Marko je jutros plakao/drao se- nije znao sta da radi, dogovorio se sa Etom (bebisiKterkom
• prim. prev.) da sve zavrsi pre nego sto ona dodje, a izgleda da se nije naspavao
• inace zvao me je da sednem tu kod njega u sobu i prestao da place
• e onda sam mu rekao da kada bi mene neko zagrlio da mi mi bilo mnogo bolje
• i on je posle malo razmisljana krenuo iza mene i zagrlio me od pozadi (ja sam sedeo na podu)
• i ja sam mu rekao da mi je sad mnogo bolje, da mi je sad sve proslo i pitao ga da li hoce da ga ja zagrlim
• rekao je da hoce
• onda smo oprali zube i obukli se
• ne mozes da zamislis kako je bilo divno

***

... da li su svi pravi odgovori na životna pitanja uvek toliko blizu i toliko jednostavni, a mi sami smo sopstvene živote toliko zakomplikovali da te, prave, odgovore ne vidimo ...

Putovanje

Rodi se ljudsko biće.
Maleno i bespomoćno.
Od trenutka rođenja se svi oko njega upiru iz petnih žila, ne bi li od njega napravili čoveka.
Ono raste i polako se pretvara u nešto.
Da li će to biti čovek, zavisi od mnogo čega.
Mnogi se tu upletu, pa vajaju, gnječe, muljaju, kako ko stigne.
Onda neki odu, drugi dođu pa nastave gde su prethodni stali, pa malo promene metode, tehnike i alate.
I onda se to maleno ljudsko biće pretvara u nešto, za šta jako dugo ne znamo šta će na kraju ispasti.
Koliko je tu finesa, koliko prilika da se zastrani i pogreši, toliko je malo prilika da se sve te greške zaobiđu ili preskoče bez saplitanja.
Neko uspešno ispreskače sve, neko se saplete na prvoj, a neko ih preskače ostavljajući utisak nesapletivog, a samo oni koji pogledaju usporen snimak, vide da su mu noge izranjavljene od udaranja o prepreke.

Ali, suština je ostati u trci za zvanje "Čovek", opstati među alama i baucima i na kraju balade, kada dođe trenutak da "pričom o Čoveku" uspavamo svoju decu, to uradimo mirne savesti i pritom se ne postidimo.
A to ne pođe za rukom baš svakome.

Neki i pričaju "priču o Čoveku", ali skrenu pogled kada dođe red na onaj deo gde se pominju čojstvo i junaštvo, kada se priča o onima koji hodaju uzdignute glave i čistog obraza.
Istina, ima i onih koji se nikada ne postide.
Njih su oblikovali isti takvi, koji su nekada, negde skrenuli s puta ka Čoveku, samo na trenutak, verujući da će se, čim dune povoljni vetar, i potpuno sigurni da će se to kad-tad dogoditi, opet okrenuti svoja jedra i zaploviti ka Čoveku.

Neki nikada do zvanja neće stići.
Misliće da ništa i nisu propustili.
Steći će u životu neka druga zvanja, pa neće ni znati da su ka ovome ikada putovali.

Ponor

Srđanu
30. mart 2009.

Danas jedan je cvet svenuo
Tek rascvetao
podigao glavu
pogledao svet
i klonuo

Ostavio za sobom ponor
iz kog iščupan je
U ponoru jedna žila
koja će živeti od sećanja
onih koji ostaju
Ponor da nas seća i pita
u čemu nam životi prolaze
mislimo li na njega
na ponor
koji nas čeka
kojem hodimo
i ne osvrćemo se za prošlim danom
Ne pitamo se
vredni li smo
njegovog svitanja i sumraka
ne pitamo se
jer ga ne vidimo
od prašine oko nas
od sopstvene tmine
od praznine
od prolazećih minuta
kojima ne vidimo
ni početak ni kraj
Živimo ih
kao da su ih izvori puni
kao da samo za nas su nastali
kao da da nastajaće bez kraja
kao da mi nećemo svenuti
I ostaviti ponor za sobom
da u njega neko pogleda
zapita se
i učini korak
ka izlasku
iz prašine
iz tmine
iz praznine
korak drugačiji

Kad svenem
Želim ostaviti i ja
jednu žilu
u kojoj ću živeti
od sećanja
onih koji ostaju

Zbogom neznani prijatelju i počivaj u miru ...

Još par reči pre nego što iscuri mart ...

- Maaaamaaa, ...la .. m!!!
Moj mili&dragi muž i ja smo u dvorištu, a Kaća je pre par minuta ušla u stan, jer je već dovoljno cveća posadila pa ide malo da se poigra sa bebom pingvinom.
Pitam milog&dragog šta je Kaća rekla? Kaže da nije razumeo ...
Nastavljam da sredjujem baštu, opet iz stana dopire Kaćin glas " Maaaamaaa, ...la .. m!!!"

Uđem u stan i čujem "Maaaamaaaa, kakila saaaaaaam!!!!"
Ok, stižem da brišem maleno dupence, a ona čim me je ugledala nastavlja sa govorancijom "mama, sve sam saa uradila. Podigla sam poklopac, stavila sam našu dasku, stavila klupicu da se popnem na vecejsku šolju, skinula pantalone i gaće. Mama, sve sam sama uradila, i kakila sam, ali sada ne mogu sama da obrišem guzu. Ne vidim je i ne mogu da je dohvatim. A mama, zvala sam Marka, ali on spava, pa ne može da mi obriše guzu, jer spava. Hoćeš li mama ti da mi obrišeš guzu?"

"Hoću dušo, ljubim te u guzu!"
"Nemoj mama da me ljubiš u guzu, kakila sam, a nije obrisana, pa malkice smrducka!"

***

Vreme je za spavanje.
Kaća se već, zbog preskočene popodnevne dremke, onesvestila, ali se Marko još uvek ne da.
Leži u svom krevetu i svako malo se začuje "maaaamaaa, ja bih kod vas u krevet!"
- Maki, nije još raspremljen naš krevet. Moram da spremim ručak za sutra, da rasklonim što-šta i tek onda možemo da ga raspremimo.
1 sekunda - 2 sekunde - 3 sekunde ... – 10 sekundi na izmaku i eto ga opet "maaaama, a saaaad je l' spreman vaš krevet da me odneseš tamo?"
"Nije, ne možeš u naš krevet!" to ja sprovodim vaspitnu meru, u narodu poznatu kao "ne dozvoliti detetu da se navikne da spava u vašem krevetu" ...

I tako više nekolicina puta ... počinjem da dobijam tikove od ponavljanja ...
I opet " "maaaama, a saaaad je l' spreman vaš krevet da me odneseš tamo?"
I opet ja sa mojim upornim idiJotskim savremeno-vaspitački-nastrojenim-odgovorom "ne možeš, nije spreman, imaš svoj krevet ...."I počnem da se pitam, pitam, pitam "sta, koji-moj-ja-to-uopste-radim? Za čije babe zdravlje mu ne dam da dodje, ušuška se i zaspi na mom jastuku??? Pa neće doveka tako! SAD mu to treba i SAD traži!"

Odem do njega "'ajde Maki, pakuj svoje pinkle i dođi. Ponesi medu, ako hoćeš"
"Neću mama medu, ne treba mi tamo!"
Odem u kuhinju i posmatram ga. Malene nogice i njihov šljap-šljap-šljap ... dođe do našeg kreveta, podigne jednu nogicu, zakači je za ivicu, pa drugu podigne skroz gore, nasloni se kolenom, pa se naguzi, pa druga nogica i sve je na svom mestu!
Skupio se, i smeška se.

Ja dođem do njega pokajnički i kažem mu "mili moj maleni dečače, je l' mogu da te zamolim nešto?"
A on sav važan, sa palcem u ustima klima glavom i ne skida osmeh sa lica.
"Kada sledeći put ne budem odmah htela da te donesem ovamo, ti mi sao dovikni "maaaamaaa, ako me ne odneseš u vaš krevet, posle će ti biti žaaaaooo!!! Nećeš moći da spavaaaaš!"
A on me gleda svojim okicama koje se u takvim tenucima pretvore u dva srdašca, ne razume baš o cemu ja pričam, ali njemu je važno da pričam sa osmehom na licu ... izvdi palac i kaže "može, dogovoreno" onda me zagrli onim zagrljajem koij čini da srce puca od miline ... i doda, onako važno "mama, ja te volim puno, najviše. Čak do rakete!"


***

Pre neki dan sam u naručju držala mog kumića Gašu.
Malog, debeljuškastog, dundavog, nasmejanog Gašu.
I bilo je čarobno.
A onda sam na trenutak pokušala da iz sećanaj izvučem osećaj držanja moje dece u naručju, njihov miris, pokret, ono bebeće zagnjurivanje u moje grudi ... i nisam izvukla ništa.
Ili sam tako dobro tu strašnu, napornu prvu godinu uspela da potisnem u zaborav ili je to normalno.
Ako sam uspela da je potisnem – sada mi je žao, što bi Maki rekao "Do rakete mi je žao!", a ako je to normalno, onda mi je opet žao što je to normalno, što je to nezaustavljiv proces, što se sve tako brzo menja, što tako brzo postaju ljudi i što više nikada, baš ništa neće biti kao pre.

Prvi Dan Proleća!

Prvi Dan Proleća u 2009.
Jednom malenom Gaši je ovo prvi Prvi Dan Proleća ikada.
Prvi od mnogih koji će uslediti.
Želim mu da svi budu omađijani osmehom.
I da svaki dan ovog proleća bude samo njegov!
I da svi budu puni radosti.
I da svakog sledećeg prvog dana u proleću prvo što ugleda, bude osmeh njegove mame!
Da ga oseti celog, da mu se raduje i da ga živi punim plućima!
I želim mu da oseti čari prvih latica cvetova magnolije u njegovom vrtu.

Moj mali Gaša će ovog proleća napraviti svoje prve korake.
Taj maleni Gaša će ovog proleća ubrati prvi cvetić i zagnjuriti svoj medeni nosić u njega ... Osetiće čari proleća, života i videti koliko je nas oko njega koji ga obožavamo do iznemoglosti.

Dragi moj maleni Gašo,
ovih dana konačno u potpunosti postajem svesna sve radosti koju će svima nama tvoj boravak u našim životima doneti.
Želim ti da budeš srećan sa nama, da mi tebi učinimo više sreće nego ti nama, da ti valjamo doveka i da te uverimo da smo mi veliki zbog vas malih, bolji nego što smo ikada i sanjali da možemo biti.

Srećan ti Prvi Dan Proleća, maleni dečače!

Tanka linija

Čitam neke stare teme na forumu i podsete me na priču o mačetu koje je komšija bacio preko tarabe na ulicu – kaže da je bilo ružno; na jednu nesrećnu majku koja sa sobom vodi još nesrećnije i bespomoćnije dete; i kroz glavu krenu misli o svim onim malenim i bespomoćnim koji bez drugih ne mogu, a ti drugi im ne mogu pomoći.
I zapitam se: Kada postanemo onakvi kakvi nikada nismo želeli da budemo?

Šta je to što od čoveka u nekom trenutku između rođenja i smrti napravi monstruma.
Ovakvog ili onakvog – monstruma za sebe ili za nekog drugog … kakogod.
Kada pređemo onu liniju koju i ne vidimo, nego o njoj slušamo od rođenja, uporno je zamišljamo, ne dodirujemo i želimo da ostanemo na ovoj strani i nikada ne postanemo oni na koje će neko pokazati prstom ili patiti zbog njegovog bezumlja?

Koji je to lom u duši zbog kog neko, ko danas spava sa plišanim medom, sutra poželi da baci malo, bespomoćno, tek rođeno mače preko tarabe – jer je ružno?
Kada spoznaja da je neko drugačiji počne da bude toliko opasna za naš opstanak – da počnemo da ga unižavamo do istrebljenja.

Da li je to strah u nama samima da ne postanemo to jadno malo bespomoćno mače?
Ili smo i sami nekada u životu bili to mače - pa ubijamo sopstveno sećanje?

...

Kada i kako majka izgubi majku u sebi?
Kada prestane da bude majka i postane (i sebi i nekome) samo žena koja je rodila (i sebi i nekome) dete i koja sa tim mora da živi – niko je ne pita hoće li, može li?
Možda ne može.
Možda neće.
Niko je nikada nije ni pitao šta zapravo želi, voli i sanja?
Možda za drugačije i ne zna.
Možda je i ona nekome nesposobna i nepotrebna, nekome toliko smeta, da počne da smeta i sama sebi.
Možda je sama i potpuno očajna. Onda očaj pređe i na dete … a onda dete pati … jako, strašno i očajno.

A još ako dete ne može bez nje, ako samo nju - takvu kakva je - ima? Šta onda bude?
Šta je sa njegovom malenom dušom koja svakim udahom pati.
Koliko će dete imati prilike da se nasmeje, obraduje?
Da li će mu neko pokloniti osmeh?

Pita me Kaća sinoć "Mama, zašto me tako čudno gledaš?"
I šta da joj kažem?
Zato što sam srećna što postojiš takva kava jesi i što me činiš boljom osobom nego što sam ikada mogla i sanjati da ću biti.
Zato što si ti baš ti.

Aurora II

Sinoć mi je moja princeza potpuno samoinicijativno, bez ikakvog pritiska, lobiranja ili posredovanja međunarodne zajednice, dodelila ulogu Aurore ...
Zahvalila sam joj se i rekla da je ona moja mala princeza, a ja ću biti njena mama, makar zbog toga morala da ležim mrtva pola sata ... kako god, ali uloge nećemo menjati :)
Ono što se računa, je da ona veruje da sam dovoljno dobra da mogu da budem princeza ... njena princeza.
Šta jedna mama može više da poželi?
... nismo stigli da se igramo, jer smo išli na jedan rođendan. A tamo je, pošto se Marko nešto sneveselio, Kaća rekla "Maki, nemoj da budes tužan, tamo će biti puno dece da se igramo.
A i ja sam sa tobom!"

Aurora i mali matematičar

Aurora.
Mislio bi covek da je reč o zvezdi.
Ali - greška – reč je o liku iz bajke, našoj miloj & dragoj Uspavanoj lepotici.
'bem ti sunce, ko je izmisli!
Dobro jutro – Maaamaa, nisi poljubila Auroru
Prijatan doručak – A tanjir za Auroru?
Idemo napolje – Čeeekajte!!! Moramo da obučemo Auroru. Ne može ovako da ide napolje!
Čitamo knjigu – Samo i isključivo o Aurori
Jedemo voće – Aurora će samo jabuku
Spavanje – Aurora mora biti pokrivena da se ne prehladi

... kao da sam rodila troje dece!

Svu brigu & pažnju mora dobiti inače Kaća počinje sa sa pričom o (ne)poštovanju Aurorinih prava ....
I sve to ne bi bio problem da ne moramo i da se igramo Aurore svaki dan-sve vreme koje provedemo u kući, i da uz to Kaća bude Aurora, a mi ostali, mali miševi dobijamo sporedne uloge ... kao da je osvojila Oskara pa sad samo ona može da bira uloge!

Juče me je pratila po kući od trenutka kad sam došla sa posla, odnosila moj prazan tanjir, sklonila moje čizme ... sve što je mogla, ne bih li što pre bila spremna za igru.
I onda je počelo "Mama, 'ajde da se igramo (možete misliti čega) Aurore"
"Važi Cico, ja ću biti Aurora!" (jedva sam skupila snagu da to progovorim, nakon celodnevnog vežbanja brzog govora, a sve to sa idejom da pokušam bar jednom da izaberem ulogu pre nego što ona dodeli sebi Auroru ..."
... samo me je pogledala preko ramena, jedanim Bože-me-sačuvaj-šta-ti-je-looda-ženo pogledom i rekla "JA sam Aurora. TI si Grdana!"

"E NEĆU!" Rešila sam da se oduprem tiraniji moje princeze!
"Ja više NEĆU da budem Grdana! Dosta mi je! Uvek sam ja zla, ružna, imam rogove, pretvaram se u zmaja koji bljuje vatru i niko me ne voli! Dosta mi je toga, neću više!"
Lupila sam nogom o pod u žaru izlaganja, prekrstila ruke na grudima mojim junačkim-majčinskim, kojima sam othranila ta dva čeda koja volim više od svega-a sada mi tako vraćaju i napućila se da dodam još koji kilogram na težini moje borbe za prava ugnjetenih majki i svih onih koji uvek dobiju ulogu Grdane!

Opet me prostrelila onim pogledom i kratko odgovorila "Mama, JA sam Aurura! TI možeš da budeš Aurorina majka kraljica – koja je umrla ili Grdana! Maaaarkooooo, ti si princ, dođi odmah, počinjemo!"

Ja od borbe neću odustati- NIKADA! Boriću se, makar na pobedu čekala do Kaćinog punoletstva ili bar do onog dana kada izabere neki drugi lik iz bajke, gde će biti najmanje dve pozitivne uloge ... ili bar jedna pozitivna-glavna i jedna sporedna, ali da nije ružna, glupa i sa rogovima!

Idemo dalje!


Marko ... moj maleni anđelak ...
On voli svoju mamu. Više nego ikada ... i čim me ugleda, počne da ciči i zakači mi se na krkače ... onda se malo mazimo i mazio i mazimo ...
Svako veče, poslednje što prozbori je "mama, a je l' da sutra ne ideš na posao?"

"Idem mili, još dan-dva-tri .. pa onda dva jutra dolaziš kod mene u krevet da me bud-bud-bud-buuuuudiš" ... nakon toga za laku noć dobijem njegov :( izraz lica, pola tone griže savesti i 1001 pitanje "da li baš moraš sutra da ideš na posao?"

I on voli svoje vozove. Tomasa, Džejmsa, Tobija, Dizela ... ostale nisam zapamtila ....

Pre nedelju dana je bio moj rođendan, i bile su nam u gostima moje tetke i teča.Teča obožaava moje monstere.
Seo tako moj teča, koji je već poodmaklim godinama i priča nešto jako mudro sa Markom, a ja dobacim da je Maki naučio da sabira do 10, onako – da se malo Falim :D ... i počne teča da se igra brojevima sa Markom i da sabiraju neke jabuke i kruške ... odjednom dovikuje teča "Pa Marko zna i da oduzima !!"
Ja mu odgovorim da znam koliko voli Marka, da ga volim i ja, ali da Marko NE zna da oduzima ništa osim mog vremena i živaca.
"Maki, ako imas 5 jabuka, i onda daš tati 3, koliko će ti ostati?"
Maki stoji oslonjen na orman, i misli-misli-misli, pogleda u svoje prstiće, nešto promrmlja i kaže "pa naravno da će mi ostati samo 2"
Posle suza radosnica i svega drugog što logično proizilazi iz ove situacije, ja ga pitam "a ako od te dve daš jednu meni, koliko će ti ostati?"
Misli, misli, misli .. "2"
Sruši mi se svet pred očima .. ipak ništa od njega, neće biti matematičar na oca, bie samo lep i ništa više ... "Kako bre Marko dve, pa ako imaš dve, i daš mi jednu, ne mogu da ti ostanu 2!!!"

"Pa mama, ako i tebi dam jednu biće mi malo. Uzmi jednu od tate!"

KRAJ!

Duše i kamenčići

Koliko je ljudi na ovom svetu, toliko je i raznoraznih duša.
U svakom telu bar po jedna.

Ima onih velikih duša koje su pune dobrote i ljubavi.
Ima i onih velikih koje su prepune zlobe i gorčine.
A isto tako ima i onih koje su toliko sitne da ih i ne primetim dok mi se ne zavuku u guzicu i počnu da žuljaju kao velike.
A najstrašnije je što te najsitnije obično najteže prepoznaš.
Sve zagledam uokolo i pokušavam da prepoznam ko je? A ona se zavuče i žulja, žulja i ne možeš je se otresti.
Pa svaki put kad sednem na moje-cenjeno, i pomislim "e, sad ću malo da se odmorim ..." ta-neka-duša se namesti i zažulja.
I onda se opet mislim "kako, bre, sad ti da me žuljaš? Pa do juče smo bili dobri, lepo se družili, a ti meni sad tako vraćaš?""

Ima i onih koji mi se zavuku u cipelu, a čvor na pertli sam vezala duplo da se ne bi samoinicijativno odvezao, pa je ne mogu izbaciti dok ne dodjem kući, pa sednem sama sa sobom, razmislim kako je uopšte ušla, pa onda smislim da li želim da je istresem ili ću je ostaviti, jer mi je već nekako srasla za srce, a i valja se imati nekoga da me katkad podseti da ništa u životu nije ni crno ni belo, nego da nijansi ima koliko i ljudi.

Tih malih, sitnih, teško prepoznatljivih duša, koje se zavuku u guzicu, ima daleko više od svih drugih.
One kriju po ćoškovima, napadaju iz zasede i nikada se ne odmaraju.
Onako malene i katkad slatke, pa nasmešene, umeju da se uvuku pod kožu (ako već nisu u guzicu ili cipelu) i tu čekaju trenutak da napadnu.

A neka povremeno zažulja i taman kad uspešno savladam sve prepreke i doprem do nje u nameri da je istresem iz cipele vidim da nije kamen nego dijamat. Samo sam ga ignorisala dok mi je bio pred očima, pa je klizio, klizio, sišao skroz do cipele, ne bi li me bar tamo naterao da na njega obratim pažnju.
I onda se smejem sama sebi kako sam ponekad slepa i bezglavo srljam u svoje tvrdoglavlje, ne dopuštajući onim pravim dragocensotima da izađu na površinu.

Ima i onih duša-kamenčića koje s pažnjom izaberem jer sijaju nekim posebnim sjajem među nekim drugim bezličnim.
Često ih pronalazim na najneverovatnijim mestima i u situacijama potpuno neprimerenim pronalaženju blaga.
Takve kamenčiće pokupim i nosim svuda sa sobom. U džepu.
Tako da su mi blizu kada zatrebamo jedni drugima.
Ako treba da ih promuljam, osvestim ili zagrejem, ili ako oni meni zatrebaju da me ohrabre - tada ih čvrsto stegnem, držim se za njih kao za stenu.
Ako mi treba neko da me zažulja u pravom trenutku i osvesti – oni su tu.
Takvih kamenčića sa posebnim sjajem imam jako malo.

E od tih kamenčića imam jedan potpuno poseban.
Istina, kada je čovek vidi, shvati da i nije baš reč o kamenčiću, pa ću joj dati ime Stenica ... što joj u oba smisla savršeno pristaje - nekada je dosadna kao stenica, a gotovo uvek čvrsta kao stena samo u malom pakovanju.
Ona je od onih sa kojima se ne pozdravljam onako zvanično sa “zdravo, kako si?” ... nego razgovor počinje nastavljanjem onog prethodnog, koji je bio prekinut, a da to niko nije ni primetio. I svaki razgovor se nastavlja tamo gde je onomad stao, bez uvoda, bez objašnjenja ...
Jer, u stvari i nije prekinut ... samo je zaustavljen na trenutak.
Ja sa tom mojom Stenicom razgovaram bez prekida.
Nekada, kada nije tu, i kada me ne čuje, ja joj sve ispričam, požalim se, iskukam, izvičem ...
A kada se sretnemo više i ne znam šta jesam, a sta nisam ispričala jer mi je ceo dan u glavi ... i u džepu, da je mogu prodrmati, ugrejati i za nju se čvrto uhvatiti kad mi zatreba dobar oslonac.

Draga moja....

Jako mi je bilo važno da ti poklonim nešto lepo. Znaš da bih volela da sam ti na pljucometar i da ti utrčim sa vrućim mafinima i izljubim te i izvučem ti uši.
Ovo je moj način da ti pokažem koliko si divna i posebna i koliko mi značiš.
Za sada, ovaj blog možemo da vidimo samo ja i ti. Čim se ti ovde upišeš i snađeš, ja se brišem sa spiska autora i on je samo tvoj. Ti biraš da li će drugi moći da ga vide, da li će da bude samo tvoj kutak ili ćeš ga zaboraviti kao lošu ideju.


I formalno:

Srećan ti
ne 38.
ne 28.
ne 18.

nego 8. rođendan.
Uvek ostani ovo divno dete u srcu!

Voli te tvoja Mzla!

Na putu do sna

Na putu do sna svačega ima.
Sretnem razne.
I usput, dok koračam put sna, izaberem nekoga, koga bih povela sa sobom.

Retko kada izaberem one kojih više nema medju nama - hodajućima po zemlji.
Retko, jer mi mnogo nedostaju.
Ne volim ono opraštanje koje jutro donosi.
Mnogo boli.
Zarije se bol u srce, srce se stegne i kao da ne želi da pusti bol da ode, pa se steže oko bola, grči se i ne popušta. Na kraju bol i ode, nekako se isčupa, ali rana ostaje.
I onda ta rana boli jako dugo ... nekada danima, pa se sve bojim tih dana da zaspim, da ne dodje opet jutro koje će boleti.
Pa da dodje bol na bol, pa boli duplo jače ... a rana je sve veća, i može da se inficira ... a kada se srce tako strašno razboli, e onda to više nije za šalu.
Zato te, neke drage nedostajuće ljude volim da sretnem u mislima tokom dana.
Da se lepo sretnemo, malo popričamo, nasmejemo, priupitamo za zdravlje i novosti, pokažem im decije slike .. ispričam šta su deca juče radila i onda se lepo natenane razidjemo.
Onako fino, polako, bez bola i jauka. Da se možemo ponovo sresti, a da se tog susreta ne bojim.

Nego, da se vratim na put do sna.
Idem tako i srećem neke drage, neke manje drage, neke Bože-me-sačuvaj, neke izmišljene i onda izaberem.
Na putu do snova, obično vidim i one za koje više ne znam gde ih je život odneo. Pa se zapitam šta je s njima?
I onda smišljam gde bi mogli biti, šta rade, je l’ su srećni?
One koji su mi bili dragi smestim u neku lepu priču, neki veseli život i onda je i meni lepo. Onako, dodelim im zdravlje, porodicu sa par komada dece ... u zavisnosti koliko su mi dragi bili, pa neku kućicu i dobar posao.
Pa mi je milo!

A one druge, koji baš i nisu morali kroz moj život koračati, njih smestim u neku pustahiju, ne dodelim im nikoga da ih voli ... i nista više.
To je dovoljna kazna ...

Nekada na tom putu obidjem neka lepa mesta koja čuvam u srcu.
Ponovo ih posetim, nekada sa onim sa kojima sa tamo bila, a nekada povedeme neke druge drage, da ih i njima pokažem, pa se tim mestima iznova se obradujem i onda idem dalje ...
Trudim se da poslednje što obiđem i poslednji koje sretnem, budu dobri za početak sutrašnjeg dana.
Tada njima vežem danas za sutra, pa mi lepo duže traje.

Nekada ne želim da se danas za bilo šta veže, i tada ležim, žmurim i ne dozivam nikoga, ne idem nikuda, nego samo čekam neki prazan san da dodje, prodje i ode dalje svojim putem. Samo da danas ostane danas i da nekako sam od sebe nestane u zaboravu.

A ako na putu do sna moja ruka sretne njegovu?
E onda je prica nešto drugačija ... i neću je sada pricati

Nastavak priče o mojoj kući

Nastavljam pricu o predsedniku naseg kucnog saveta
Istina, sada vec bivsem, ali:
Dosao je danas, sada vec bivsi predsednik, ali i dalje Gospodin.
I iako se u mojoj prici nista nece promeniti, moram da dodam ono sto mi je danas, u stilu gospodina sa manirima uvezenim direktno iz Pariza, rekao:
"J....., znate, kada se bavite javnim poslom, jako je vazno ne dozvoliti da Vas sa terena isprate zvizduci. Treba znati kada se povuci sa scene ili u mom slucaju sa terena, i ostati podignute glave i zadrzati dostojanstvo. Niko i nista i nijedna funkcija na svetu, nije vredna ljudskog dostojanstva, jer je ono na kraju jedino sto ostaje i sto Vam ne mogu uzeti. Znate, kada vas sa terena isprate zvizduci, oni Vas prate celog zivota i zuje Vam u usima i od njih nigde ne mozete pobeci.
Da ja juce nisam otisao, i meni i svima koji su zelela da zadrze svoje dostojanstvo i glasaju po savesti - to ne bi bilo dozvoljeno. Svi bismo bili na kolenima. I znate J...., zato sam ja sinoc mirno spavao ... a nadam se i Vi?" (to je u njegovom maniru )

i eto ... jedan predsednik je otisao u istoriju, ali je ostao Gospodin.

Moja kuća

Nije putujuca, ali je moja.
I bas je lepa.
I stara,ponosna. Danas puni 99 godina, malo li je?
U njoj zivi nas nekolicina, nema nas mnogo.
I na svake 4 godine imamo neke manifestacije gde se sa drugim kucama nadmecemo u snazi, brzini, preciznosti ...
Mi smo tu jedna od manjih kuca, pa su nam takvi i rezultati.
'nako, ima ih, nije da nema, ali su povremeni, mestimicni. Sto bi rekli prognosticari: mestimicno - malodoumereno.
One velike kuce, imaju i vise stanara, pa i vise para, i vise ucesnika tih nadmetanja, pa su im i rezultati uvek bolji.

Ali se zato, mi–manji, uvek vise busamo u prsa, svojim povremeno osvojenim odlicjima.
Kao da smo ih svi zajedno, mukotrpnim radom, krvlju i znojem osvojili. Istina, dok se neki pripremaju za nastup, komsije ih cesto, u prolazu, kao slucajno gurnu, spotaknu, poture ricinusovo ulje u sok, ukradu tocak sa bicikla …

I tako, proslo je i ovogodisnje nadmetanje.
Bilo je 'nako.
Naravno, daleko losije nego sto smo ocekivali – jer mi uvek ocekujemo najbolje.
Da svi nasi budu bolji od svih njihovih!
A posto nismo bili najbolji – neko mora da bude kriv.
E, uvek u vreme trazenja krivca, je i vreme za izbor novog predsednika kucnog saveta.
Ovaj sadasnji je jedan fini gospodin, pristojan, sa manirima uvezenim direktno iz Pariza.
Dobar domacin, uvek sa svima na "Vi".
A ovi koji hoce da dodju na njegovo mesto misle da nikako nije bio dobar i da je u svemu omanuo.
I u onome sto jeste radio, i u onome sto su radili drugi.
Ali je sada pravo vreme za sabijanje krivice pod jedno ime.
Takodje, ovi koji bi da dodju na vlast u nasoj kuci, tvrde da ce oni to bolje.
I sad, ovi potencijalni buduci odmah, unapred, po sistemu "Drz'te lopova" kazu da ce ovaj stari da pokrade izbore.
A na osnovu cega oni to tvrde, ako nemaju licno iskustvo?
Da nisu mozda u rodbinskim ili prijateljskim vezama sa onima koji jesu, pa znaju kako sve to moze da se uradi.
Hoce ovi potencijalni buduci da glasanje bude javno.
Da se vidi ko ce za koga da digne ruku!
Kao u stara dobra vremena.
Kazu "mi hocemo da svi stanari vide ko za koga glasa, ovo je demokratska i transparentna kuca, svi treba sve da znaju, a sve to samo iz jednog razloga - da bismo izbegli moguce malverzacije"


E trt-milojko!, sto bi rekao moj mali Marko

Ako ti hoces da vidis ko hoce da glasa za tebe, onda hoces da vidis i ko nece da glasa za tebe.
A to znaci, da ces, ako postanes Gospodin-Predsednik, onome ko ne glasa za tebe odmah da:
- ukines ciscenje sprata
- ukines nove sijalice kada stare pregore
- neces mu javiti kada dobije pare od mesne zajednice, pa da ima koji dinar i za cvece na njegovom spratu
- ako se probusi guma na biciklu, neces njegovoj deci pozajmiti flekice da je zalepe
- pokvarices dugme u liftu za njegov sprat
- probusices kesu sa djubretom, bas kada budes prolazio njegovim spratom
- zalepices mu zvaku na taster zvonca
- na intefornu ces mu unapisati "DOMAR"
- tvoj pas ce bas na njegovom spratu uvek da se slucajno uneredi ...

Nemojte ljudi, znamo mi te stvari.
Dosta takvih je proslo i ovom kucom i nasom mesnom zajednicom.
Ova kuca postoji vec 99 godina! Mnogo je to!
Stara, je, ponosna i mudra!
Uostalom, dugo smo mi ovde, jer ovakve druge kuce i nemamo.

Napamet su nas naucili svim tehnikama savladavanja protivnika, narocito ako je slabiji i nemocan – sto bi onaj, koji bi glasao protiv Tebe-Gospodine-potencijalni-novi-predsednice, postao trenutkom tvog izbora.
I tada bi mogao ili da se seli, ili da moli Boga da ga ne primecujes dok si tu, a sam ce odmah napraviti zalihe sijalica, flekica za bicikle, razredjivaca za skidanje zvake sa zvonceta, krpa za pranje hodnika ...
Posto nema gde da se seli, jer druge ovakve kuce nema, onda mora da ili cuti ili moli Boga da ostali ne pristanu na javno glasanje.
Ako vecina pristane i uspe da ubedi sve zivo i nezivo da to samo tako i treba da se uradi – onda ce i on, koji se ne slaze, ili misli da ni ovaj stvari nije tako los, da podigne polako svoju ruku za tebe, pri tome ce spustiti svoju glavu i nadati da niko nece videti njegovo crveno lice dok to bude radio.

Dugo su neki od nas u ovoj kuci, predugo da bismo poverovali da ces Ti-gospodine-potencijalni-novi-predsednice biti daleko bolji od ovih starih.
Ne kazem da neces, mozda si u pravu.
Ali nemoj odmah upirati prstom na ove iz protivnicke ekipe, ako nista drugo - nije sportski, a nije ni ljudski!
Zar si zaboravio sta je fer-plej?

Svi znamo za izreku "Drz'te lopova!" samo je se svako od nas seti po potrebi, a ne po savesti.

Pusti da za Tebe, kao ljudi, podignute glave i sa ponosom u potaji glasamo, a onda pokazi da jesi bolji od sadasnjeg i da si casniji od sadasnjeg i da ces nasu kucu bolje paziti od sadasnjeg.
A kada nam to dokazes, odacemo Ti priznanje kako dolikuje i svi cemo ostati cistog obraza i mirne savesti.

Priča o junaku Miladinu

I tako ja postadoh kriminalac.
Na pravdi Boga
Izašla sam sa decom da se prošetam, bez ličnih dokumenata i drznula se da mi zasmeta gospođa koja vozi kola trotoarom.
I još gore sam se drznula i ogrešilao ljudskost, humanost i majčinstvo, kada sam zbog iste gospođe pozvala policiju, nakon čega mi je gospođa napomenula da ugrožavam zdravlje njenog deteta, time što mojim još-uvek nezgaženim čedima objašnjavam da će teta u zatvor zato što hoće da nas gazi kolima po trotoaru.

Ali, ne lipši magarče do zelene trave!
Niti je ona otišla u zatvor, niti je policajac došao zbog nje, nego sam JA postala ponosni nosilac etikete okrivljena, pa sam onda unapređena u zvanje "KRIVA" peti dan I stepena (najvišeg ranga).

I onda vidim mlađahnog Miladina.

Šeta se.
Onako lep, visok, krupan, mišićav … ma čisto intelektualan … sve inteligencija kipi iz njgovih mudrih dubokih očiju, dok oko sebe pogledava u klupe Narodnih poslanika i verovatno se misli iz koje je najbolji pogled na kamere … da je zapljune za sledeći saziv, kao Narodni poslanik.
I pozdravljaju ga, kao heroja.
A on ponosan na svoje zasluge za narod, šeta, odgovara na pitanja, zahvaljuje (veravatno na čestitkama za zasluge za narod i odbranu srpstva od zlih jevrejsko-američko-globalističkih-podzemnih-i-nadzemnih-veza za višim silama).
On se siroma' samo malo potukao i zaneo od strasti, onesvestio nekog drugog isto tako zanesenog i ostrašćenog i ništa više.
Jeste da je taj drugi zaneseni pao u nesves' i ne znam da li se iz nesvesti vratio, ali i ako se vrati, biće mu lakse – jer će njemu, prvom u istoriji časna i ponosna zemljica s' kraja sveta, zvana Srbija isplatiti odštetu za boli koje mu je naneo gorepomenuti mlađahni Miladin.

Dakle, imamo:
prvu zlatnu medalju za Srbiju - plivač - dočekasno ga ispred gradske Skupštine, ali u republičku nije ušao
Prvu medalju za Srbiju ekipni sport – vaterpolisti – i njih dočekasmo ispred skupštine, ali ni oni ne kročiše unutra

Medalja na Olimpijskim igrama za Srbiju –opet vaterpolisti-ali nismo ih dočekali jer su nas osramotili potukavši se među sobom u Olimpijskom selu!
I mi ih kaznili – nećemo ih dočekati – nisu bili dobri i takav doček nisu zaslužili!
Pa neka vide sa kakvim ponosnim i poštenim svetom i narodom imaju posla.
Drugi put da se lepo vladaju i ni slučajno ne pobiju – pa ćemo i njih ponovo dočekivati!
U stvari, terba da se biju – ali sa tuđima, a ne sa svojima!
A Skupštinu mogu da pogledavaju preko tarabe, nikako ne prilaziti blizu – možda planiraju neku kriminalnu radnju ili ne-daj-Bože sabotažu!

A onda dobismo i Miladina.
Čoveka
Ma ljudinu od metar-i-onoliko visokog i isto toliko širokog, naočitog.
Njega istina, nismo dočekali ispred Skupštine Grada – sram nas bilo!

Ali, Miladine, oprosti nam, nismo mi krivi – nisi nam Miladine, javio da dolaziš!
Ni da ćeš uopšte ikada doći, niti kada ćeš to učiniti.

Na trenutak mi se učinilo da se krije. I jeste se krio, ali ne od nas!
Krio se od onih zlih krvnika srpskog roda i poroda i svega što je srpsko i što počinje na slovo "S", koji ga juriše preko pola sveta.
Ali smo to vrlo brzo ispravili.
Dočekasmo mi njega u Skupštinskom zdanju.
I to ne bilo kom, ne gradskom, nego Srpskom, kako i dolikuje svakom heroju, junaku koji roda Srpskog.

Blago nama sa njim, a tek kako je blago nemu sa nama, i kako je nama sa nama samima!

Kej

Kej ... zastala sam da se istegnem ...
Ispred mojih očiju je proticao zivot. Svačiji.
On i ona - nisu u braku
Ali su zajedno … od skoro. Ne žive u kraju, zato su i došli baš ovde.
On nije oženjen, ali je zato ona itekako udata .. sa sve decom i svekrvom i deverom u istom stanu.
I zato i jeste ovde, jer ne može da nađe sebe u toj gužvi.
Pa je krenula uokolo da se traži.
Verovatno joj je prvi put da je negde sa nekim, a da to nije njen muž.
Izgleda kao da ne zna šta treba da radi, ali joj je lepo.
On je gleda netremice, i njemu je lepo.
Kao da mu baš prija to što vidi.
Vidi nju kojoj je lepo sa njim, i izgleda da mu je to za sada dovoljno.

Odlaze dalje.
Ona, držeci ga pod ruku, skupila se uz njegovu nadlakticu, kao da se skriva od tuđih pogleda i kroz treptaje pokušava da prikrije bacakanje pogleda svuda uokolo da ne bi, slučajno, neko poznat odnekud naišao ...

Momak sa psom.
Čudan.
Negde je odlutao, pa mu je i pas odlutao ...
Kačket i podignuta kragna da ga odbrani od vetra.
Počinje da doziva psa kada je shvatio da ga nema u blizini ....

3 devojčurka ... ne zna se koja više šminke ima na svom maleno licu.
I štras na ušima, i šljokice na noktima i nitne na guzovima i lošu kopiju nekog pokojnog gmizavca na nogama, i da, naravno, i gole bubrege .. jao deco, navući ćete prehladu ...

Tek je podne.
Istina … lepo prolećno podne. Subota.
Kao i uvek kada nas sunce s proleća pozdravi, čovek može da posmatra … jer tada svi izađu iz svojih pećina da vide onoga koga cele zime nisu videli, ili da ne vide onoga koga gledaju svaki dan, pa hoće malo da predahnu ...

Jedan je prošao na biciklu.
Njemu ne treba ništa.
Dobro mu je, ma čuj dobro ... super mu je!
Ide negde da bi posle mogao da se vrati. Ako bude sreće, srešće još jednog istog takvog pa će se zajedno vratiti drugim putem.
A usput možda negde nešto vidi, obiđe nešto … ko bi ga znao.
Biciklistima se u glavu ne može ući.
Čas su tamo, čas ovamo ... čudna sorta ... takvi su i kad siđu s bicikla ...

Baka i deka …
U zimskim kaputima, najboljim koje imaju.
Njima jos uvek nije dovoljno toplo da bi obukli prolećni mantil.
U njihove kosti proleće dolazi sa letom.
Ona ima kolmovanu kosu, on je uredno očešljan i obrijan, kao i svaki dan od kada se zamomčio.
I kravatu i belu košulju i džemper ... sve kako dolikuje.
Njena nekada kao dukat žuta kosa je sada bela. Ali ako njega pitate za boju te kose … on će vam ispričati priču o damama koje su je sa divljenjem posmatrale i, čekajuci da još jednom čuju odgovor u koji nisu verovale, pitale "gospodjo Miro, u koju se boju Vi farbate?" a ona bi s ponosom odgovarala "ne farbam se, prirodna je!"
U cegeru u njegovoj ruci su dve knjige, dva jastučeta za slučaj da je stolica hladna i rezervni šal, ako vetar počne još jače da duva.
I da, naravno, ona u ruci ima malu žensku tašnu.
Malo vremešnu, ali zasigurno nezamenljivu.
Jer u nju taman stane sve što joj može zatrebati. Uključujući naravno, i neizostavnu kapuljaču od tankog providnog najlona, spakovanu na veličinu petodinarke, jer ako dune košava ili ne-daj-Bože počne kiša ...
Otići će na svoje omiljeno mesto i on će naručiti kafu, običnu tursku i 3 kocke šećera koje će umočiti u kafu i onda ih pojesti, a ona će uzeti čaj od nane ...sa malo limuna i 1 kockom šećera.

Poneli su i one posebne kekse koje je baka napravila za unuke.
To je ona dobro znana igra bake i unuka. Oni obaveste baku da će tog-i-tog datuma ići na put, a ona ih kao iznenadi pravljenjem njihovih omiljenih keksa ...
Keksi su tvrdi ... potopljeni u kafu ili čas ... mmmm ... tope se u ustima i ostavljaju trag davnih vremena, mladosti, miris kuhinje njihovih baka, rodnog mesta iz koga su odavno otišli ...
A mogli bi ga ponovo posetiti?
"Miro, hocemo kada ogreje, do Gline?"
"Hoćemo Duja ... naravno da hoćemo … i njene misli su vec otputovale i donele majušni osmejak u ugao njenih usana. "
"A hoćemo li ponovo prespavati kod onog finog gospodina u Doboju? Imao je odličnu supu lani?"
"Može Duja, sve može, videćemo ... sve cemo se mi već dogovoriti ... "
Dugo je trebalo dok ih je lagani korak odneo niz kej ...

Mlada mama
Dečija kolica koja gura jednom rukom, a drugom pokušava da iz torbe, koja joj uporno spada sa ramena, dohvati fu**ing telefon koji uporno zvoni, preteći da probudi tek usnulo čedo ...
Kako nervoza raste, korak se ubrzava ... nikako sad ne sme da se zaustavi!
Ako kolica stanu – dete se budi.
To je sigurno, kao što je sigurno da su jedan i jedan uvek dva!
Odmiče skoro trkom ... ne znam šta je na kraju bilo ... nestala je ...

A onda je došlo vreme da krenem i ja dalje ... verovatno će neko pogledati u mene kako prolazim, i ponovo pomisliti "evo je opet ona ... e stvarno nije potpuno svoja ..." ... i tako u krug ...

Oči

Koleginica mi je dobacila na sto sliku dece iz Doma "Jusa" koji su bili naši gosti na Olimpijskom danu trčanja.
Rekla je da ta slika samo meni može da bude interesantna ...
Gledala sam je i ....

Sunčano na Adi
Gosti svakojaki
I došli iz raznoraznih razloga
Jedni da budu vidjeni
Drugi da budu zabeleženi
Treći na trening
Četvrti da pobede
Peti da se oprobaju
Šesti ni sami ne znaju zašto su tu
Sedmi ili koji god, ali meni taj dan prvi - mališani iz "Juse".
Do tada nisam znala da postoje.
A tu su, žive živote svoje, u srcu Beograda.
U srcu grada, u sred srede, ali predaleko od onih srca u kojima treba da budu.
I predaleko od ruku da ih maze.
I od očiju da ih gledaju i da se u njima ogledaju.

Deca svakakva.
Crna, bela, musava, flekava, šarena, plavokosa, crnokosa, bez kose, sa kosom, čupava, sa mašnicama, loknicama, sa zubićima ... a Boga mi poneko i bez njih ... ali svi sa po jednim parom očiju iz kojih se na sve strane toči molba za malo pažnje i ljubavi ... toči se molba na litre, ma na galone ...
I svuda oko njih je potok neizgovorenih reči, neizrečenih želja, nedosanjanih snova.
Sve one i ne mogu biti izgovorene ...
Niko ih nije tim recima učio, nije imao kada ...

U očima ispisane neostvarene želje
Neostvarene, a tako malene, samo kada bi ih imao ko čuti, prepoznati i razumeti
Možda i poželeti ih zajedno sa njima. Zajedno bi bilo lakše dosanjati ih ...
Malo pažnje, koji topao pogled i po koja nežna reč pred spavanje ... ništa više ne traže.

Te oči mogu otopiti glečere ... ali, da li ih je onaj ko ih je odbacio ikada pogledao i video šta u njima piše?
Da li bi ih mogao gurnuti od sebe da ih je, ma i jednom, pogledao i u njih se utopio?
Možda je u njima video sebe i svoje beznadje
Možda su bile jedino ogledalo koje se nije dalo razbiti, ogledalo sopstvenog beznadja i sopstvene duše pa zato ih nije želeo zadržati pored sebe.
A možda ih je želeo poslati negde i dati im šansu da budu srećnije?

Koliko tuge mora biti u srcu čoveka koji ovakve oči gurne od sebe?
Koliko čemera može jedno biće nositi i ostati čovek?
Koliko patnje duša može trpeti pre nego otera od sebe oči koje samo ljubav traže?

Svet u njihovim očima ima neki čudan sjaj
Ljudi u njima izgledaju lepše, bolje – ako im se samo malo nežnosti da.
Ništa više od toga oni ne traže ... oni i ne znaju da više i ne mogu dobiti.
Želim da verujem da, znaju da će ih jednog dana neko ili neka uzeti za ruku, samo nežno pogledati i vratiti svome domu, svom krilu i svom toplom zagrljaju da se tamo ugnezde, spavaju i sanjaju neke druge snove …

Virusi U Akciji!

U ponedeljak mi bebisiKterka telefonom, negde oko 14h, javlja da Marko ima temperaturu i da je kilav.
Ok, pomislim, za vikend smo se veoma intenzivno druzili za ogromnim brojem dece (trening, pozoriste, gosti ...) a sezona virusa je pocela ...
Uvece temp preko 39C!
Celu noc merimo, pokusavamo da spustimo - nista.
Padne na 38 i ni makac dalje, samo ponovo skoci.
Sutradan, naravno, ne odem na posao nego ostanem sa monsterima, racunajuci da ce to trajati samo jedan dan.

Utorak vece Kaci pocinje da raste temperatura malo po malo.
MM dolazi sa posla i ne moze da stoji na nogama .. izmeri temp 39C!
Oko 20 h izmerim Kaci - 38.5 ...

MM je vec u krevetu - potpuno obeznanjen
Marko i dalje ide po kuci i cvili kao maleno bespomocno mace
Kaca ne moze da ustane

U toku noci, se Marku smiri temperatura, ali Kaca izgara.
Celu noc je isla od 38.5-39.5!

Sreda je tokom dana delovala skoro potpuno beznadezno.
Taman pomislim da ima sanse da se sve zavrsi - temp krene da divlja svima - i MMu i Kaci i Marku
Noc - Marko spava bez problema, a Kaca gori.
Koza joj je bila bukvalno crvena od vreline - kao da je izgorela na suncu ... tako nesto u zivpotu nisam videla
Dodirnem je i bukvalno se opecem! Trzam ruku sa nje jer je vrela

Isli kod Dr
Uzimali joj krv, mokracu - nista nisu otkrili.
Nas pedijatar je prvi put od njihovog rodjenaj rekao da "Kaca deluje bas bolesno"

Cetvrtak ceo dan nit' smrdi nit' mirise ... temp nije prelazila preko 38 ni Kaci ni Marku.
MM je poseban slucaj i ceo dan kunja i temp mu potpuno besmisleno skace i pada (od 36.8-39.2)

Cetvrtak noc (vreme sadasnje)
Oko 20h Kaci skoci temp na 38.5 - popije brufen
Stavim ih u krevete i sve deluje da ima nade da bude mirna noc ... valjda nece - pomislim ja mmmda!

Oko ponoci izmerim Kaci temp - 38.8 ... dam joj Paracetamol jer Brufen ne mogu u tako kratkom intervalu.

Legnem na kauc (gde vec nocima lezim - odatle je najkraca distanca do deca na jednu stranu, do kupatila na drugu i do MMa na trecu)
Lekovi spusteni na trpezarijski sto - zlu ne trebalo
Oko 01.50 AM, MM skace iz kreveta .. nije mu dobro, muka mu je, sve ga boli ... odlazi u WC ...
02.00 cujem Kacu koja pocinje da bunca .. odem do nje ... ona smrkce slince ...
pitam je da li hoce da mi dozvoli da joj obrisem nosic .. ona podize glavicu, izgovara "'ajde mama, obrisi mi nosic" i tu ugledam HOROR!
Iz njenog nosa curi krv!!!
Nikada, ali bukvalno nikada se nisam tako odsekla ... noge su klecnule, ruke su je podigle, a u glavi je tutnjalo bezbroj misli u pokusaju da dodjem do odgovora "STA SAD, FU**ING, TREBA DA URADIM??"

Nosim je, za sobom ostavljam trag Kacine krvi, MM ispusta neke jezive zvuke u kupatilu jer ga tera na povracanje, ali se nista ne desava, i Marko pocinje da kaslje ....

Spustam je na kauc, ona gori, ponovo je onako vrela kao i sinoc ... merim joj temperaturu - 38.9C, dajem Brufen ... krvarenje je u medjuvremeno vec prestalo, MM je u krevetu ...
Obrisem tragove krvi ... Kaca je u mom krevetu.
Sednem za komp da vidim sta svemoguci cika Google i roditelj.com imaju da kazu na zadatu temu, sve se utisava, samo u mojoj glavi bruji filmska traka sa kacinom nosicem iz kog curi krv .. krv na njenoj i mojoj pidzami, krv u njenom krevetu ...
I sada je 03.00 AM ... i ja se bojim da zaspim ... a i ne spava mi se ...
Inace, spadam u kategoriju onih koji u svim uslovima i pod gotovo svim stresovima mogu da spavaju ... ali ne nocas ...

Odoh sad da ponovo merim temperature ... i da se nadam da ce petak ujutro doneti nesto lepse
-------------
Za sada je sve mirno.
Kaca je imala 39.2 dobila lekic, spalo je i sad lepo spava.
Prvi put se konacno, preznojila.
Do sada je izgledala kao da se samo susi (kao dooobra sunkica ) i samo sam cekala da pocne da cvrci kad joj spustim vlaznu ruku na kozu.

Ja se ne usudjujem da legnem, jer se bojim da cu se komirati i prespavati neku ne-daj-Boze situVaciju.
hehhe, kako se sve vrti u krug.
Kada su imali tek par meseci, isto ovako sam sedela za racunarom i cekala da se Marko probudi pa da tek onda idem da spavam, da me ne bi probudio svojim vristanjem ... a taj put je, kao za inat, spavao duze nego iance izmedju hranjenja ...
I secam se da mi je Tea rekla da ne vredi da cekam, nego da se odmorim kad god mogu i da idem pravac u krevet ...
kao da je juce bilo ... a ima tome skoro 3 pune godine ... eeeh
--------------

Prvi trening

Posle duzeg vecanja i pokusaja da decu ubacimo u neki bazen, a sve u nadi da proplivaju i cim pre se osamostale da odplivaju kod tetke preko bare, odustali smo od te ideje.
Razlog jednostavan - nigde nece da prime decu mladju od 5 godina.
U stvari, hoce, ali u terminu od 16h sto je, naravno, potpuno besmisleno za nas, obicne smrtnike koji svaki dan posecuju svoje voljeno radno mesto

Elem, posle dugih, teskih i dosadnih pregovora, pristala sam da nasa mladjahna deca prvo probaju taekwondo (iliti tekvondo), sport MM-a, sto je, kako se moglo i pretpostaviti, na njegovo lice montiralo jedan od onih "ja-sam-ponosni-otac-ove-dece" osmeha, sa zamagljenim pogledom usmerenim ka svetlijoj buducnosti gde ce oni (nasa celjad) biti ponosni nosioci nekog od brojnih dana crnog pojasa

Ali da krenem redom:
MM je davnih dana trenirao taekwondo.
I jedan Gale je trenirao sa njim.
Gale je kasnije resio da mu to bude zivotno opredeljenje, pa je osnovao taekwondo klub.
U medjuvremenu se Gale ozenio i dobio trojke!

Jedne nedelje smo isli da nas podmladak vidi kako izgleda sala, kako izgledaju deca koja teniraju (Galetovi klinci), kako izgleda Gale, jer nas mali Marko sve mora prvo dobro da osmotri, zagleda, preracuna u svojoj glavici, pre nego sto na bilo koju novinu pristane ...
Gale nas je sacekao ispred zgrade, otkopcao Kacu bla-bla-bla, ona mu je dala ruku i otisla sa njim
Marko je (naravno) bio malo obrazriviji.

Inace, to je bio redak susret: dve porodice koje iz dva porodjaja imaju 5-oro dece (kao retko kada se nisam osecala kao svetsko cudo ili najgora majka na svetu dok nekome objasnjavam kako mi je bilo u prvoj godini sa blizancima, i dok izgovaram "aaaa, htela sam da se ubijem!" za uzvrat ne dobijem, kao obicno, pogled koji kaze "maaa daaaaaj, vidi ih kako su slaaatkiiiii " )

Cele nedelje smo MM i ja vladali nasim toplim domom uz pomoc samo jedne jedine reci "trening" . Ako ovo - trening, ako ne - ne trening.
Kao okidac.
Prekida svaku nepozeljnu radnju, aktivira pozeljnu

I dodje dogovoreni petak, kada cemo decu odvesti na prvi pravi trening.
Stigli smo tamo, Gale nas je docekao i Kaca pita "je l' mogu odmah sa njim unutra?"

"Cico, cekaj da te skinem"
Skinem je, uvucem njen stomacic ( ) u specijano odabranu roze trenerku za taj trening i ona pita "a je l' mogu sad ili moram da cekam da me odvedes ..."
"Cekaj zenska glavo, nece Gale pobeci!"
"Ali mama, ja se BAS radujem!"
Skinem i Marka, sakrijem njegove krive X nogice ( ) u trenerku i odemo do sale.
MM se pojavljuje sa osmehom "ponosan otac" na licu (kako je samo divno, u jednom trenutku na jednom licu videti toliko toplih emocija koje postoje samo zahvaljucujuci jednim X nogicama i jednom dundavom stomacicu )

Deca ulaze u salu, a mi, kao i svaki normalan roditelj koji prvi put dovodi dete na trening, ostajemo noseva zalepljenih za staklo, ne bismo li bili tu kada nasem cedu zatreba nesto

Ulazi i Gale (sada u ulozi trenera) i postrojava decu da stanu svi prsticima na ivicu crvene podloge ...
Kaca staje, pogled joj je, od tog trenutka, prikovan za Galeta.
Marko staje pored Kace, a ruka mu je od tog trenutka, prikovane za Kacinu nadlakticu.

Pocinje zagrevnje ociju, noseva, usta, kose, prstica ....
Kaca gleda u Galeta i radi (ili bar pokusava da radi) sve sto se od nje trazi
Marko gleda u Kacu i radi od svega po malo, a u medjuvremenu osmatra okolinu, ostalu decu, vrti se ...

Krecu da hodaju po sali, da se zagreju, i Kaca se sa zacelja kolone (jer su tako stajali) brzinom svetlosti premesta na vodecu poziciju ... a Marko za njom.

U nekom trenutku se Kaca odmakla od Marka i on istog casa pocinje da trazi pogledom, prvo nju, onda nas - ugleda nas i trci pravo u sirom rasirene mamine ruke pune ljubavi i razumevanja za cedo koje se osetilo usamljeno ou tom ogromnom svetu prepunom opasnosti

Onda smo Marka malo vracali, gurkali, pa smo malo pregovarali, dogovarali se ...
Gale nam je rekao da ce Marko sigurno izlaziti i da ga pustimo, ne teramo da se vrati, a da ce ga on vec navabiti kada dodje vreme - pokusavao je onako izokola da ga dozove, ali se Maki nije dao. Onda je u nekom trenutku izasao iz sale, i pozvao Marka " 'ajde Maki, dodji, treba nesto da pokazes velikima kako se radi!"
I Marko ode

Izgledali su kao da je neko ubacio jedno 20 komada rasparenih ruku i nogu u salu, pa je svako zahvatio po nesto i sa tim rasparenim udovima pokusava da uradi ono sto mu kazu ... meni je skoro pozlilo od smeha

Epilog:
Kaca je sve vreme imala pogled prikovan za Galeta, radila (bolje reci: pokusavala da uradi sve sto treba i to najbolje sto moze) i primetila ostatak planete tek po zavrsetku treninga.
U svakoj koloni je mo-ra-la da bude prva.

Marko je preskocio pola treninga, radio ono sto mu se svidelo i u tome, bez-po-muke bio sjajan!
Ono sto mu nije imalo etiketu "zabava u najavi" - nije ni radio ...

Bese to 30. januara 2009.