U Cekanju 2009.

Danas mi je poslednji radni dan

Imam 11 dana koje cu provesti sa mojim monsterima
Nakon duzeg vecanja i pregovaranja smo odlucili da ne idemo iz Beograda, nego da ostanemo u nasem toplom domu

I racunam 'vako:
to je 11 jutara sa decom u krevetu
11 dorucaka sa njima
11 ruckova sa njima
22 uzine sa njima
11 knjiga koje mozemo procitati na miru
bar 5 kolaca koje mozemo umesiti zajedno
11 setnji u koje cemo otici zajedno ... od toga bar 1 Avala, 1 Kosutnjak, 1 Ada, Kalemegdan ... ma svasta nesto ...
11 dana da se izlezavamo na tepihu zajedno ...


Ovo je prva NG kojoj se raduju jer ZNAJU da ce Deda mraz veceras doci i doneti im poklone ispod jelke ... jer su bili dobri ... najbolji
I cekacemo Deda mraza svi zajendo i mi veliki i oni mali!
I necemo leci dok ne dodje i ne donese poklone i ne otvorimo ih i ne poradujemo im se iz sve snage

U ovoj godini smo ostavili pelene, dudu ... Maki je svoj palac zadrzao ... na jos neko vreme ...
U ovoj godini smo imali i neke ruzne i neke lepe dane, ali se nadamo da ce nas naredna godina uveriti da su samo lepi vredni pamcenja i da cemo one ruzne moci da zakljucamo u sobu zaborava i tamo ih zauvek ostavimo ...

Nadam se da cemo u sledecoj godini biti zdravi.
Nadam se da ce deca imati vise dana u kojima ce gledati nasa nasmejana lica nego ona druga.
Zelim da ucinim da i ja svaki dan pamtim po njihovim nasmejanim licima - a nikako tuznim i uplakanim.
Nadam se da cemo u sledecoj godini svi mi imati vise razumevanja jedni za druge.
Nadam se da cemo se vise radovati malim stvarima i manje zeleti one ne tako male.
Nadam se da cemo imati vise dana sa osmehom nego onih bez njega.
Nadam se da cemo se u sledecoj godini baviti nekim lepim i pamcenja vrednim angazovanjima.


U stvari, samo se nadam se da cemo biti zdravi, srecni i nasmejani.

Srecno svima koji danas i u danima koji dolaze zalutaju na ovu moju poluoprastajucu-poluocekujucu temu

Zakoracili Smo U Cetvrtu Godinicu

I da, naravno da se plasim svega.
A nemam pojma sta nas ceka i iskreno - ne zelim da znam unapred vise nista!
Sada zelim malo da zivim u neznanju

Sve do skora je bilo pitanje:
sta je sledece?
Da li ce prohodati?
Da li ce progovoriti?
Da li ce skinuti pelene?
Koliko zuba imaju?
Koliko im jos fali?
Da li znaju ovo?
Da li mogu ono?
Koliko su visoki?
Koliko su teski?
Da li su previse niski?
Preteski?
Da li spavaju?
Ne spavaju?
Sta jedu?
Zasto ne jedu, ako ne jedu, a zasto jedu - ako jedu?
Da li ovo smeju da jedu?
A ono ne smeju jos uvek?
A da li ce …
A kako ce …
A zasto ce … ako ce … a ako nece – zasto nece?
E bas me briga!
Zdravi su (pljuc-pljuc-pljuc), veseli su, pametni su, lepi su, dobri su ( uglavnom ) i sta mi sada vise treba?


Vratili smo se u nas stan i sve je trebalo da bude lepo kao nekad.
Ali nije ... veci smo, drugaciji i navikli da su tu baka i Mimi (moja sestra).
Sinoc je dosla moja mama bez Mimi i Maki ju je odmah pitao zasto nije dovela Mimi?
Objasnismo mu da je bolesna i da ce doci drugi put .. i mislila sam da je ta prica zavrsena.

Onda me je sinoc, dok sam ga spremala za spavanje opet pitao "mama, a zasto baka nije dovela Mimi?"
"Pa bolesna je, ne moze da dodje .. dovescemo je sutra, moze?"
"Moze ... a mamaaa, a kada cemo opet da se preselimo kod bake i Mimi i da se vise ne vracamo ovde?"
"A zasto da se preselimo tamo?"
"Pa da cuvamo baku i Mimi. Znas mama, one su sad same, jer smo mi ovde. A Mimi je bolesna i nema ko da je cuva, a mora neko da je cuva."

....


Okitili smo novogodisnju jelku.
Nasu prvu, zajednickim snagama okicenu jelku.
Jelka je inace, jedan od omiljenih clanova nase male porodice i da se ja pitam, ne bismo je ni sklanjali - nego ljudi vec krajem januara pocnu cudno da me zagledaju kada je vide jos uvek cilu i veselu kako stoji i nema nameru da ode ukutiju i tamo sceka sledecu Novu godinu.
Imamo divne staklene kugle koje sam godinama kupovala i cuvala i lampice i trakice i sve sto je potrebno.
I da, naravno, i bezbroj minijaturnih metalnih zvoncica za crvenim i zlatnim masnicama koji za pravo zvone.

U pocetku sam se trudila da deci ne dam u ruke staklene ukrase - nije proslo.
A onda su dosli na red zvoncici kojima Marko nije bio odusevljen i resio je da nece da ih kaci
"Maki, da ti mama objasni nesto: slusaj sad! Da li cujes nasto? "i prodrmam jelku, ne cuje se nista - samo sustanje grancica.
On kaze "ne cujem nista"

"Pa to ti kazem, ljubavi. Deda Mraz nema nasu adresu, nego moze da se desi da nas ne pronadje i onda nista od poklona. Zvoncice moramo da okacimo, da povremeno jelka zvecne, i kad deda Mraz naidje, da je cuje i da zna gde da nam doense poklone! OK?"

"Mama, daj mi te zvoncice da ih kacim!"

Odem ja do kuhinje, posle par minuta se vratim, a on stavio jedno 20 zvonicica na jednu grancicu ...
"Pa Maki, ne moras sve na jednu granu. Rasporedi ih da bude svuda po neki."
"Ali mamaaaaa, bolje se cuju kada su svi zajedno! Slusaj sad!" i protrese jelku

Jeste, sve je mnogo lepse kada je zajedno

Te noci se probudio i zove nas" mamaaaa, taataaaaa!! Dodjiteeee!"
Dotrcim do njega, a on kaze "nosi me kod vas, neko dolazi u moj kLevet"
"Ko, mili?"
"Ne znam, ali stalno dolazi od vLata"

... mozda je jelka koju smo stavili ispred vrata od terase u njihovoj sobi pa moze da mu izgleda kao silueta coveka u mraku ... nema veze ... dobar razlgo za guzvu u nasem krevetu
Ujutro je dosla Kaca da vidi zasto nema bate u NJIHOVOJ sobi ... i ostala i ona ...

I dalje, pre nego sto legnem, svratim da proverim da li disu? I uvek, ali svaki put se uplasim da mozda ... ali svaki put .. ako previse mirno spavaju - protresem ih, i kada se promeskolje, onda ih ljubim i pricam im da se smire i anstave san …

...


Jedno vece je Maki imao seansu "zedan sam, piski mi se, kaki mi se, gladan sam ..." samo da bi enko dosao u sobu da ne mora da spava.
MM iz cisto pedagoskih razloga sedne da mu isprica pricu o decaku i vuku ...

Sada nam je to prica sa pred spavanje
Svako vece mora da se prica bas ta i niejdna druga prica.
Probali smo sa Snezanom - koju obozavaju - nije to o decaku i vuku
Pepeljuga - nije o decaku i vuku
Petar pan - nije o decaku i vuku
Crvenkapa - ne moze ...

I sada je prica o decaku i vuku dobila mnogo interesantnih detalja i opisa livade i cveca i sunca iznad planine na kojoj se decak izlezava i dosadjuje i decakove kolibe i drveta i sume na proplanku ... a sve je to, naravno, neka simbioza Kopaonika i planina na kojima je odrastala Haidi. Neke ljubavi i stare price su pocele da izranjaju iz secanja ... pa rekoh da ih podelim sa mojim malenima ...


Mislim da je dosta za pocetak jedne godine