Na putu do sna

Na putu do sna svačega ima.
Sretnem razne.
I usput, dok koračam put sna, izaberem nekoga, koga bih povela sa sobom.

Retko kada izaberem one kojih više nema medju nama - hodajućima po zemlji.
Retko, jer mi mnogo nedostaju.
Ne volim ono opraštanje koje jutro donosi.
Mnogo boli.
Zarije se bol u srce, srce se stegne i kao da ne želi da pusti bol da ode, pa se steže oko bola, grči se i ne popušta. Na kraju bol i ode, nekako se isčupa, ali rana ostaje.
I onda ta rana boli jako dugo ... nekada danima, pa se sve bojim tih dana da zaspim, da ne dodje opet jutro koje će boleti.
Pa da dodje bol na bol, pa boli duplo jače ... a rana je sve veća, i može da se inficira ... a kada se srce tako strašno razboli, e onda to više nije za šalu.
Zato te, neke drage nedostajuće ljude volim da sretnem u mislima tokom dana.
Da se lepo sretnemo, malo popričamo, nasmejemo, priupitamo za zdravlje i novosti, pokažem im decije slike .. ispričam šta su deca juče radila i onda se lepo natenane razidjemo.
Onako fino, polako, bez bola i jauka. Da se možemo ponovo sresti, a da se tog susreta ne bojim.

Nego, da se vratim na put do sna.
Idem tako i srećem neke drage, neke manje drage, neke Bože-me-sačuvaj, neke izmišljene i onda izaberem.
Na putu do snova, obično vidim i one za koje više ne znam gde ih je život odneo. Pa se zapitam šta je s njima?
I onda smišljam gde bi mogli biti, šta rade, je l’ su srećni?
One koji su mi bili dragi smestim u neku lepu priču, neki veseli život i onda je i meni lepo. Onako, dodelim im zdravlje, porodicu sa par komada dece ... u zavisnosti koliko su mi dragi bili, pa neku kućicu i dobar posao.
Pa mi je milo!

A one druge, koji baš i nisu morali kroz moj život koračati, njih smestim u neku pustahiju, ne dodelim im nikoga da ih voli ... i nista više.
To je dovoljna kazna ...

Nekada na tom putu obidjem neka lepa mesta koja čuvam u srcu.
Ponovo ih posetim, nekada sa onim sa kojima sa tamo bila, a nekada povedeme neke druge drage, da ih i njima pokažem, pa se tim mestima iznova se obradujem i onda idem dalje ...
Trudim se da poslednje što obiđem i poslednji koje sretnem, budu dobri za početak sutrašnjeg dana.
Tada njima vežem danas za sutra, pa mi lepo duže traje.

Nekada ne želim da se danas za bilo šta veže, i tada ležim, žmurim i ne dozivam nikoga, ne idem nikuda, nego samo čekam neki prazan san da dodje, prodje i ode dalje svojim putem. Samo da danas ostane danas i da nekako sam od sebe nestane u zaboravu.

A ako na putu do sna moja ruka sretne njegovu?
E onda je prica nešto drugačija ... i neću je sada pricati

Nastavak priče o mojoj kući

Nastavljam pricu o predsedniku naseg kucnog saveta
Istina, sada vec bivsem, ali:
Dosao je danas, sada vec bivsi predsednik, ali i dalje Gospodin.
I iako se u mojoj prici nista nece promeniti, moram da dodam ono sto mi je danas, u stilu gospodina sa manirima uvezenim direktno iz Pariza, rekao:
"J....., znate, kada se bavite javnim poslom, jako je vazno ne dozvoliti da Vas sa terena isprate zvizduci. Treba znati kada se povuci sa scene ili u mom slucaju sa terena, i ostati podignute glave i zadrzati dostojanstvo. Niko i nista i nijedna funkcija na svetu, nije vredna ljudskog dostojanstva, jer je ono na kraju jedino sto ostaje i sto Vam ne mogu uzeti. Znate, kada vas sa terena isprate zvizduci, oni Vas prate celog zivota i zuje Vam u usima i od njih nigde ne mozete pobeci.
Da ja juce nisam otisao, i meni i svima koji su zelela da zadrze svoje dostojanstvo i glasaju po savesti - to ne bi bilo dozvoljeno. Svi bismo bili na kolenima. I znate J...., zato sam ja sinoc mirno spavao ... a nadam se i Vi?" (to je u njegovom maniru )

i eto ... jedan predsednik je otisao u istoriju, ali je ostao Gospodin.

Moja kuća

Nije putujuca, ali je moja.
I bas je lepa.
I stara,ponosna. Danas puni 99 godina, malo li je?
U njoj zivi nas nekolicina, nema nas mnogo.
I na svake 4 godine imamo neke manifestacije gde se sa drugim kucama nadmecemo u snazi, brzini, preciznosti ...
Mi smo tu jedna od manjih kuca, pa su nam takvi i rezultati.
'nako, ima ih, nije da nema, ali su povremeni, mestimicni. Sto bi rekli prognosticari: mestimicno - malodoumereno.
One velike kuce, imaju i vise stanara, pa i vise para, i vise ucesnika tih nadmetanja, pa su im i rezultati uvek bolji.

Ali se zato, mi–manji, uvek vise busamo u prsa, svojim povremeno osvojenim odlicjima.
Kao da smo ih svi zajedno, mukotrpnim radom, krvlju i znojem osvojili. Istina, dok se neki pripremaju za nastup, komsije ih cesto, u prolazu, kao slucajno gurnu, spotaknu, poture ricinusovo ulje u sok, ukradu tocak sa bicikla …

I tako, proslo je i ovogodisnje nadmetanje.
Bilo je 'nako.
Naravno, daleko losije nego sto smo ocekivali – jer mi uvek ocekujemo najbolje.
Da svi nasi budu bolji od svih njihovih!
A posto nismo bili najbolji – neko mora da bude kriv.
E, uvek u vreme trazenja krivca, je i vreme za izbor novog predsednika kucnog saveta.
Ovaj sadasnji je jedan fini gospodin, pristojan, sa manirima uvezenim direktno iz Pariza.
Dobar domacin, uvek sa svima na "Vi".
A ovi koji hoce da dodju na njegovo mesto misle da nikako nije bio dobar i da je u svemu omanuo.
I u onome sto jeste radio, i u onome sto su radili drugi.
Ali je sada pravo vreme za sabijanje krivice pod jedno ime.
Takodje, ovi koji bi da dodju na vlast u nasoj kuci, tvrde da ce oni to bolje.
I sad, ovi potencijalni buduci odmah, unapred, po sistemu "Drz'te lopova" kazu da ce ovaj stari da pokrade izbore.
A na osnovu cega oni to tvrde, ako nemaju licno iskustvo?
Da nisu mozda u rodbinskim ili prijateljskim vezama sa onima koji jesu, pa znaju kako sve to moze da se uradi.
Hoce ovi potencijalni buduci da glasanje bude javno.
Da se vidi ko ce za koga da digne ruku!
Kao u stara dobra vremena.
Kazu "mi hocemo da svi stanari vide ko za koga glasa, ovo je demokratska i transparentna kuca, svi treba sve da znaju, a sve to samo iz jednog razloga - da bismo izbegli moguce malverzacije"


E trt-milojko!, sto bi rekao moj mali Marko

Ako ti hoces da vidis ko hoce da glasa za tebe, onda hoces da vidis i ko nece da glasa za tebe.
A to znaci, da ces, ako postanes Gospodin-Predsednik, onome ko ne glasa za tebe odmah da:
- ukines ciscenje sprata
- ukines nove sijalice kada stare pregore
- neces mu javiti kada dobije pare od mesne zajednice, pa da ima koji dinar i za cvece na njegovom spratu
- ako se probusi guma na biciklu, neces njegovoj deci pozajmiti flekice da je zalepe
- pokvarices dugme u liftu za njegov sprat
- probusices kesu sa djubretom, bas kada budes prolazio njegovim spratom
- zalepices mu zvaku na taster zvonca
- na intefornu ces mu unapisati "DOMAR"
- tvoj pas ce bas na njegovom spratu uvek da se slucajno uneredi ...

Nemojte ljudi, znamo mi te stvari.
Dosta takvih je proslo i ovom kucom i nasom mesnom zajednicom.
Ova kuca postoji vec 99 godina! Mnogo je to!
Stara, je, ponosna i mudra!
Uostalom, dugo smo mi ovde, jer ovakve druge kuce i nemamo.

Napamet su nas naucili svim tehnikama savladavanja protivnika, narocito ako je slabiji i nemocan – sto bi onaj, koji bi glasao protiv Tebe-Gospodine-potencijalni-novi-predsednice, postao trenutkom tvog izbora.
I tada bi mogao ili da se seli, ili da moli Boga da ga ne primecujes dok si tu, a sam ce odmah napraviti zalihe sijalica, flekica za bicikle, razredjivaca za skidanje zvake sa zvonceta, krpa za pranje hodnika ...
Posto nema gde da se seli, jer druge ovakve kuce nema, onda mora da ili cuti ili moli Boga da ostali ne pristanu na javno glasanje.
Ako vecina pristane i uspe da ubedi sve zivo i nezivo da to samo tako i treba da se uradi – onda ce i on, koji se ne slaze, ili misli da ni ovaj stvari nije tako los, da podigne polako svoju ruku za tebe, pri tome ce spustiti svoju glavu i nadati da niko nece videti njegovo crveno lice dok to bude radio.

Dugo su neki od nas u ovoj kuci, predugo da bismo poverovali da ces Ti-gospodine-potencijalni-novi-predsednice biti daleko bolji od ovih starih.
Ne kazem da neces, mozda si u pravu.
Ali nemoj odmah upirati prstom na ove iz protivnicke ekipe, ako nista drugo - nije sportski, a nije ni ljudski!
Zar si zaboravio sta je fer-plej?

Svi znamo za izreku "Drz'te lopova!" samo je se svako od nas seti po potrebi, a ne po savesti.

Pusti da za Tebe, kao ljudi, podignute glave i sa ponosom u potaji glasamo, a onda pokazi da jesi bolji od sadasnjeg i da si casniji od sadasnjeg i da ces nasu kucu bolje paziti od sadasnjeg.
A kada nam to dokazes, odacemo Ti priznanje kako dolikuje i svi cemo ostati cistog obraza i mirne savesti.

Priča o junaku Miladinu

I tako ja postadoh kriminalac.
Na pravdi Boga
Izašla sam sa decom da se prošetam, bez ličnih dokumenata i drznula se da mi zasmeta gospođa koja vozi kola trotoarom.
I još gore sam se drznula i ogrešilao ljudskost, humanost i majčinstvo, kada sam zbog iste gospođe pozvala policiju, nakon čega mi je gospođa napomenula da ugrožavam zdravlje njenog deteta, time što mojim još-uvek nezgaženim čedima objašnjavam da će teta u zatvor zato što hoće da nas gazi kolima po trotoaru.

Ali, ne lipši magarče do zelene trave!
Niti je ona otišla u zatvor, niti je policajac došao zbog nje, nego sam JA postala ponosni nosilac etikete okrivljena, pa sam onda unapređena u zvanje "KRIVA" peti dan I stepena (najvišeg ranga).

I onda vidim mlađahnog Miladina.

Šeta se.
Onako lep, visok, krupan, mišićav … ma čisto intelektualan … sve inteligencija kipi iz njgovih mudrih dubokih očiju, dok oko sebe pogledava u klupe Narodnih poslanika i verovatno se misli iz koje je najbolji pogled na kamere … da je zapljune za sledeći saziv, kao Narodni poslanik.
I pozdravljaju ga, kao heroja.
A on ponosan na svoje zasluge za narod, šeta, odgovara na pitanja, zahvaljuje (veravatno na čestitkama za zasluge za narod i odbranu srpstva od zlih jevrejsko-američko-globalističkih-podzemnih-i-nadzemnih-veza za višim silama).
On se siroma' samo malo potukao i zaneo od strasti, onesvestio nekog drugog isto tako zanesenog i ostrašćenog i ništa više.
Jeste da je taj drugi zaneseni pao u nesves' i ne znam da li se iz nesvesti vratio, ali i ako se vrati, biće mu lakse – jer će njemu, prvom u istoriji časna i ponosna zemljica s' kraja sveta, zvana Srbija isplatiti odštetu za boli koje mu je naneo gorepomenuti mlađahni Miladin.

Dakle, imamo:
prvu zlatnu medalju za Srbiju - plivač - dočekasno ga ispred gradske Skupštine, ali u republičku nije ušao
Prvu medalju za Srbiju ekipni sport – vaterpolisti – i njih dočekasmo ispred skupštine, ali ni oni ne kročiše unutra

Medalja na Olimpijskim igrama za Srbiju –opet vaterpolisti-ali nismo ih dočekali jer su nas osramotili potukavši se među sobom u Olimpijskom selu!
I mi ih kaznili – nećemo ih dočekati – nisu bili dobri i takav doček nisu zaslužili!
Pa neka vide sa kakvim ponosnim i poštenim svetom i narodom imaju posla.
Drugi put da se lepo vladaju i ni slučajno ne pobiju – pa ćemo i njih ponovo dočekivati!
U stvari, terba da se biju – ali sa tuđima, a ne sa svojima!
A Skupštinu mogu da pogledavaju preko tarabe, nikako ne prilaziti blizu – možda planiraju neku kriminalnu radnju ili ne-daj-Bože sabotažu!

A onda dobismo i Miladina.
Čoveka
Ma ljudinu od metar-i-onoliko visokog i isto toliko širokog, naočitog.
Njega istina, nismo dočekali ispred Skupštine Grada – sram nas bilo!

Ali, Miladine, oprosti nam, nismo mi krivi – nisi nam Miladine, javio da dolaziš!
Ni da ćeš uopšte ikada doći, niti kada ćeš to učiniti.

Na trenutak mi se učinilo da se krije. I jeste se krio, ali ne od nas!
Krio se od onih zlih krvnika srpskog roda i poroda i svega što je srpsko i što počinje na slovo "S", koji ga juriše preko pola sveta.
Ali smo to vrlo brzo ispravili.
Dočekasmo mi njega u Skupštinskom zdanju.
I to ne bilo kom, ne gradskom, nego Srpskom, kako i dolikuje svakom heroju, junaku koji roda Srpskog.

Blago nama sa njim, a tek kako je blago nemu sa nama, i kako je nama sa nama samima!

Kej

Kej ... zastala sam da se istegnem ...
Ispred mojih očiju je proticao zivot. Svačiji.
On i ona - nisu u braku
Ali su zajedno … od skoro. Ne žive u kraju, zato su i došli baš ovde.
On nije oženjen, ali je zato ona itekako udata .. sa sve decom i svekrvom i deverom u istom stanu.
I zato i jeste ovde, jer ne može da nađe sebe u toj gužvi.
Pa je krenula uokolo da se traži.
Verovatno joj je prvi put da je negde sa nekim, a da to nije njen muž.
Izgleda kao da ne zna šta treba da radi, ali joj je lepo.
On je gleda netremice, i njemu je lepo.
Kao da mu baš prija to što vidi.
Vidi nju kojoj je lepo sa njim, i izgleda da mu je to za sada dovoljno.

Odlaze dalje.
Ona, držeci ga pod ruku, skupila se uz njegovu nadlakticu, kao da se skriva od tuđih pogleda i kroz treptaje pokušava da prikrije bacakanje pogleda svuda uokolo da ne bi, slučajno, neko poznat odnekud naišao ...

Momak sa psom.
Čudan.
Negde je odlutao, pa mu je i pas odlutao ...
Kačket i podignuta kragna da ga odbrani od vetra.
Počinje da doziva psa kada je shvatio da ga nema u blizini ....

3 devojčurka ... ne zna se koja više šminke ima na svom maleno licu.
I štras na ušima, i šljokice na noktima i nitne na guzovima i lošu kopiju nekog pokojnog gmizavca na nogama, i da, naravno, i gole bubrege .. jao deco, navući ćete prehladu ...

Tek je podne.
Istina … lepo prolećno podne. Subota.
Kao i uvek kada nas sunce s proleća pozdravi, čovek može da posmatra … jer tada svi izađu iz svojih pećina da vide onoga koga cele zime nisu videli, ili da ne vide onoga koga gledaju svaki dan, pa hoće malo da predahnu ...

Jedan je prošao na biciklu.
Njemu ne treba ništa.
Dobro mu je, ma čuj dobro ... super mu je!
Ide negde da bi posle mogao da se vrati. Ako bude sreće, srešće još jednog istog takvog pa će se zajedno vratiti drugim putem.
A usput možda negde nešto vidi, obiđe nešto … ko bi ga znao.
Biciklistima se u glavu ne može ući.
Čas su tamo, čas ovamo ... čudna sorta ... takvi su i kad siđu s bicikla ...

Baka i deka …
U zimskim kaputima, najboljim koje imaju.
Njima jos uvek nije dovoljno toplo da bi obukli prolećni mantil.
U njihove kosti proleće dolazi sa letom.
Ona ima kolmovanu kosu, on je uredno očešljan i obrijan, kao i svaki dan od kada se zamomčio.
I kravatu i belu košulju i džemper ... sve kako dolikuje.
Njena nekada kao dukat žuta kosa je sada bela. Ali ako njega pitate za boju te kose … on će vam ispričati priču o damama koje su je sa divljenjem posmatrale i, čekajuci da još jednom čuju odgovor u koji nisu verovale, pitale "gospodjo Miro, u koju se boju Vi farbate?" a ona bi s ponosom odgovarala "ne farbam se, prirodna je!"
U cegeru u njegovoj ruci su dve knjige, dva jastučeta za slučaj da je stolica hladna i rezervni šal, ako vetar počne još jače da duva.
I da, naravno, ona u ruci ima malu žensku tašnu.
Malo vremešnu, ali zasigurno nezamenljivu.
Jer u nju taman stane sve što joj može zatrebati. Uključujući naravno, i neizostavnu kapuljaču od tankog providnog najlona, spakovanu na veličinu petodinarke, jer ako dune košava ili ne-daj-Bože počne kiša ...
Otići će na svoje omiljeno mesto i on će naručiti kafu, običnu tursku i 3 kocke šećera koje će umočiti u kafu i onda ih pojesti, a ona će uzeti čaj od nane ...sa malo limuna i 1 kockom šećera.

Poneli su i one posebne kekse koje je baka napravila za unuke.
To je ona dobro znana igra bake i unuka. Oni obaveste baku da će tog-i-tog datuma ići na put, a ona ih kao iznenadi pravljenjem njihovih omiljenih keksa ...
Keksi su tvrdi ... potopljeni u kafu ili čas ... mmmm ... tope se u ustima i ostavljaju trag davnih vremena, mladosti, miris kuhinje njihovih baka, rodnog mesta iz koga su odavno otišli ...
A mogli bi ga ponovo posetiti?
"Miro, hocemo kada ogreje, do Gline?"
"Hoćemo Duja ... naravno da hoćemo … i njene misli su vec otputovale i donele majušni osmejak u ugao njenih usana. "
"A hoćemo li ponovo prespavati kod onog finog gospodina u Doboju? Imao je odličnu supu lani?"
"Može Duja, sve može, videćemo ... sve cemo se mi već dogovoriti ... "
Dugo je trebalo dok ih je lagani korak odneo niz kej ...

Mlada mama
Dečija kolica koja gura jednom rukom, a drugom pokušava da iz torbe, koja joj uporno spada sa ramena, dohvati fu**ing telefon koji uporno zvoni, preteći da probudi tek usnulo čedo ...
Kako nervoza raste, korak se ubrzava ... nikako sad ne sme da se zaustavi!
Ako kolica stanu – dete se budi.
To je sigurno, kao što je sigurno da su jedan i jedan uvek dva!
Odmiče skoro trkom ... ne znam šta je na kraju bilo ... nestala je ...

A onda je došlo vreme da krenem i ja dalje ... verovatno će neko pogledati u mene kako prolazim, i ponovo pomisliti "evo je opet ona ... e stvarno nije potpuno svoja ..." ... i tako u krug ...

Oči

Koleginica mi je dobacila na sto sliku dece iz Doma "Jusa" koji su bili naši gosti na Olimpijskom danu trčanja.
Rekla je da ta slika samo meni može da bude interesantna ...
Gledala sam je i ....

Sunčano na Adi
Gosti svakojaki
I došli iz raznoraznih razloga
Jedni da budu vidjeni
Drugi da budu zabeleženi
Treći na trening
Četvrti da pobede
Peti da se oprobaju
Šesti ni sami ne znaju zašto su tu
Sedmi ili koji god, ali meni taj dan prvi - mališani iz "Juse".
Do tada nisam znala da postoje.
A tu su, žive živote svoje, u srcu Beograda.
U srcu grada, u sred srede, ali predaleko od onih srca u kojima treba da budu.
I predaleko od ruku da ih maze.
I od očiju da ih gledaju i da se u njima ogledaju.

Deca svakakva.
Crna, bela, musava, flekava, šarena, plavokosa, crnokosa, bez kose, sa kosom, čupava, sa mašnicama, loknicama, sa zubićima ... a Boga mi poneko i bez njih ... ali svi sa po jednim parom očiju iz kojih se na sve strane toči molba za malo pažnje i ljubavi ... toči se molba na litre, ma na galone ...
I svuda oko njih je potok neizgovorenih reči, neizrečenih želja, nedosanjanih snova.
Sve one i ne mogu biti izgovorene ...
Niko ih nije tim recima učio, nije imao kada ...

U očima ispisane neostvarene želje
Neostvarene, a tako malene, samo kada bi ih imao ko čuti, prepoznati i razumeti
Možda i poželeti ih zajedno sa njima. Zajedno bi bilo lakše dosanjati ih ...
Malo pažnje, koji topao pogled i po koja nežna reč pred spavanje ... ništa više ne traže.

Te oči mogu otopiti glečere ... ali, da li ih je onaj ko ih je odbacio ikada pogledao i video šta u njima piše?
Da li bi ih mogao gurnuti od sebe da ih je, ma i jednom, pogledao i u njih se utopio?
Možda je u njima video sebe i svoje beznadje
Možda su bile jedino ogledalo koje se nije dalo razbiti, ogledalo sopstvenog beznadja i sopstvene duše pa zato ih nije želeo zadržati pored sebe.
A možda ih je želeo poslati negde i dati im šansu da budu srećnije?

Koliko tuge mora biti u srcu čoveka koji ovakve oči gurne od sebe?
Koliko čemera može jedno biće nositi i ostati čovek?
Koliko patnje duša može trpeti pre nego otera od sebe oči koje samo ljubav traže?

Svet u njihovim očima ima neki čudan sjaj
Ljudi u njima izgledaju lepše, bolje – ako im se samo malo nežnosti da.
Ništa više od toga oni ne traže ... oni i ne znaju da više i ne mogu dobiti.
Želim da verujem da, znaju da će ih jednog dana neko ili neka uzeti za ruku, samo nežno pogledati i vratiti svome domu, svom krilu i svom toplom zagrljaju da se tamo ugnezde, spavaju i sanjaju neke druge snove …

Virusi U Akciji!

U ponedeljak mi bebisiKterka telefonom, negde oko 14h, javlja da Marko ima temperaturu i da je kilav.
Ok, pomislim, za vikend smo se veoma intenzivno druzili za ogromnim brojem dece (trening, pozoriste, gosti ...) a sezona virusa je pocela ...
Uvece temp preko 39C!
Celu noc merimo, pokusavamo da spustimo - nista.
Padne na 38 i ni makac dalje, samo ponovo skoci.
Sutradan, naravno, ne odem na posao nego ostanem sa monsterima, racunajuci da ce to trajati samo jedan dan.

Utorak vece Kaci pocinje da raste temperatura malo po malo.
MM dolazi sa posla i ne moze da stoji na nogama .. izmeri temp 39C!
Oko 20 h izmerim Kaci - 38.5 ...

MM je vec u krevetu - potpuno obeznanjen
Marko i dalje ide po kuci i cvili kao maleno bespomocno mace
Kaca ne moze da ustane

U toku noci, se Marku smiri temperatura, ali Kaca izgara.
Celu noc je isla od 38.5-39.5!

Sreda je tokom dana delovala skoro potpuno beznadezno.
Taman pomislim da ima sanse da se sve zavrsi - temp krene da divlja svima - i MMu i Kaci i Marku
Noc - Marko spava bez problema, a Kaca gori.
Koza joj je bila bukvalno crvena od vreline - kao da je izgorela na suncu ... tako nesto u zivpotu nisam videla
Dodirnem je i bukvalno se opecem! Trzam ruku sa nje jer je vrela

Isli kod Dr
Uzimali joj krv, mokracu - nista nisu otkrili.
Nas pedijatar je prvi put od njihovog rodjenaj rekao da "Kaca deluje bas bolesno"

Cetvrtak ceo dan nit' smrdi nit' mirise ... temp nije prelazila preko 38 ni Kaci ni Marku.
MM je poseban slucaj i ceo dan kunja i temp mu potpuno besmisleno skace i pada (od 36.8-39.2)

Cetvrtak noc (vreme sadasnje)
Oko 20h Kaci skoci temp na 38.5 - popije brufen
Stavim ih u krevete i sve deluje da ima nade da bude mirna noc ... valjda nece - pomislim ja mmmda!

Oko ponoci izmerim Kaci temp - 38.8 ... dam joj Paracetamol jer Brufen ne mogu u tako kratkom intervalu.

Legnem na kauc (gde vec nocima lezim - odatle je najkraca distanca do deca na jednu stranu, do kupatila na drugu i do MMa na trecu)
Lekovi spusteni na trpezarijski sto - zlu ne trebalo
Oko 01.50 AM, MM skace iz kreveta .. nije mu dobro, muka mu je, sve ga boli ... odlazi u WC ...
02.00 cujem Kacu koja pocinje da bunca .. odem do nje ... ona smrkce slince ...
pitam je da li hoce da mi dozvoli da joj obrisem nosic .. ona podize glavicu, izgovara "'ajde mama, obrisi mi nosic" i tu ugledam HOROR!
Iz njenog nosa curi krv!!!
Nikada, ali bukvalno nikada se nisam tako odsekla ... noge su klecnule, ruke su je podigle, a u glavi je tutnjalo bezbroj misli u pokusaju da dodjem do odgovora "STA SAD, FU**ING, TREBA DA URADIM??"

Nosim je, za sobom ostavljam trag Kacine krvi, MM ispusta neke jezive zvuke u kupatilu jer ga tera na povracanje, ali se nista ne desava, i Marko pocinje da kaslje ....

Spustam je na kauc, ona gori, ponovo je onako vrela kao i sinoc ... merim joj temperaturu - 38.9C, dajem Brufen ... krvarenje je u medjuvremeno vec prestalo, MM je u krevetu ...
Obrisem tragove krvi ... Kaca je u mom krevetu.
Sednem za komp da vidim sta svemoguci cika Google i roditelj.com imaju da kazu na zadatu temu, sve se utisava, samo u mojoj glavi bruji filmska traka sa kacinom nosicem iz kog curi krv .. krv na njenoj i mojoj pidzami, krv u njenom krevetu ...
I sada je 03.00 AM ... i ja se bojim da zaspim ... a i ne spava mi se ...
Inace, spadam u kategoriju onih koji u svim uslovima i pod gotovo svim stresovima mogu da spavaju ... ali ne nocas ...

Odoh sad da ponovo merim temperature ... i da se nadam da ce petak ujutro doneti nesto lepse
-------------
Za sada je sve mirno.
Kaca je imala 39.2 dobila lekic, spalo je i sad lepo spava.
Prvi put se konacno, preznojila.
Do sada je izgledala kao da se samo susi (kao dooobra sunkica ) i samo sam cekala da pocne da cvrci kad joj spustim vlaznu ruku na kozu.

Ja se ne usudjujem da legnem, jer se bojim da cu se komirati i prespavati neku ne-daj-Boze situVaciju.
hehhe, kako se sve vrti u krug.
Kada su imali tek par meseci, isto ovako sam sedela za racunarom i cekala da se Marko probudi pa da tek onda idem da spavam, da me ne bi probudio svojim vristanjem ... a taj put je, kao za inat, spavao duze nego iance izmedju hranjenja ...
I secam se da mi je Tea rekla da ne vredi da cekam, nego da se odmorim kad god mogu i da idem pravac u krevet ...
kao da je juce bilo ... a ima tome skoro 3 pune godine ... eeeh
--------------