Petak je.
To dovoljno govori o sreci koja nas ceka sutra; koja ne kosta nista, a zlata je vredna.
Friday, October 23, 2009
Thursday, October 8, 2009
6.10. - 10 godina kasnije iliti vrtić
6.10.1999.
Stojim pored autobusa koji će me odvesti u Budimpeštu. Veliki kofer pred mene i krećem u neki drugi život. Imam strašnu tremu. Pa jbt, odoh ja u beli svet. Mis'im, nema više mame da spremi ručak i skokne do prodavnice dok dečica ne ustanu. Stvari sa pijace više neće same dolaziti u frižider. Veš više neće samoinicijativno uskakati u mašinu i iskakati iz nje pravo na štrik da se osuši. A o tome kako iz prve ruke izgleda život udvoje, ne smem ni da razmišljam. L je već desetak dana tamo, ponudili su mu posao, otišao je da se smesti, nađe stan. Tako je kod nas počelo ono što ljudi zovu "zajednički život " ...
6.10.2009.
Pored kola stojimo L i ja, iskaču Kaća i Marko.
Kaća ne može da dočeka da stigne u vrtić i nađe nove drugare, a Marko samo ponavlja "ja neću da idem u vrtić! Ja BAŠ nisam srećan što idem u vrtić! Je l' baš moramo da idemo u vrtić? A zašto idemo u vrtić? Može Eta i dalje da nas čuva! Ja neću da idem u vrtić! Znaš mama, ja baš nisam srećan što idemo u vrtić! ... "
I opet imam strašnu tremu. Ima je i L, ali još uvek ništa ne priča.
Ulazimo u vrtić, izuvamo se, ostavljamo stvari u naš ormarić. Marko i dalje vodi svoj monolog, ponavlja reči kao mantru .. kao da će ga ona svom silinom njegove želje vratiti kući gde će sve biti po starom, gde se ništa neće menjati, dok Kaća ponavlja "a gde su drugari? Mama, gde su drugari?"
Pronalazimo sobicu sa našim novim drugarima, Kaća za trenutak zastaje na ulazu, osmotri situaciju, kaže vaspitačici "Dobar dan" , uđe i razgleda, razgleda, razgleda ... ugleda nešto u ćošku i kaže "Mama, ja ću sad da skuvam ručak" ...
Marko za to vreme, visi na mojoj nozi i viče "neeeećuuu!!! Neću da ostanem ovdeeee!!!! Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!! Molim te, mama, neeeeeću u vrtić!!!" ... Onda se malo okači na nogavicu MMa, kome se knedla jasno vidi kako šeta gore-dole po grlu.
Vaspitačica nam daje neko vreme da pokušamo da se otrgnemo stisku super-lepak deteta, kada vidi da se to neće desiti, preuzima stvar u svoje ruke, uzima ga i priča mu kako će se igrati ... ostalog se ne sećam jer mi je zujalo u ušima od svega što me spopalo, i čujem kako " ... ćemo mahati mami i tati kroz prozor, a oni će se brzo vratiti!" .. očima nam jasno i nepokolebljivo daje do znanja da nestanemo .. obilazimo oko vrtića, gledamo u prozor ... i ja uveliko imam knedlu-šetalicu u grlu ... vaspitačica koja u rukama drži Marka koji rida i maše, Kaća koja stoji uz njenu nogu i tiho plače ... jer i Maki plače, a ona nikako ne voli kada je Maki nesrećan ... posle nam je rekla, da " ... ako Maki nije srećan u vrtiću ... pa i ne mroamo da idemo .."
MM i ja odlazimo kući da sačekamo da dođe 10h da se vratimo po decu ... sedimo u nemoj kući, sve je tiho, nigde ništa ne mrda, ne skače, ne pita, ne mamače ... u tišini pijemo kafu i gledamo na sat čekajući da dođe 9.45 da smemo da krenemo po decu. Proveravam da li sat radi, jer mi se čini da se kazaljke ne pomeraju.... radi ...
9:35, krećemo! Dosta je čekanja, možda će biti velika gužve u saobraćaju na tih 400m + 2 semafora koliko ima do vrtića, pa da ne zakasnimo.
Dolazimo, sobica prazna! Zagledamo dečije WC-e, holove ... pogledam napolje, ima druge dece, ali naše grupice nema. Naravno, najlepši i najbolji su u toj grupi ... Sigurno su kdnapovani!
Zvaću policiju .. ili možda bolje da ih ne zovem? Šta ako nas otmičari posmatraju???
Cela grupa je kidnapovana, odvedena u nepozantom pravcu i više ih nikada nećemo videti!
Možda će se otmičari javiti i tražiti otkup.
Proveravam gde mi je moblini, za slučaj da se otmičari jave.
Šta ako su vanzemaljci??
Ako Marko uspe da pusti svoj glas, možda se predomisle pa ih vrate ... ali šta ako zanemi od straha?
Čujemo graju na drugom kraju hodnika ... tamo gde su ormarići sa stvarima. Trčimo tamo i vidimo ih .. spremaju se da idu napolje.
Kaća se upiškila i plače :( toliko se zaigrala da je zaboravila da kaže vaspitačici da joj se piški i sad je očajna. Maki stoji pored nje i govori joj da to nije ništa strašno, jer "...i Milica se u knjizi upiškila jer se zaigrala i to nije ništa strašno ..." Uzimam Kaću u naručje, ona se smiruje i ponavlja "nije to ništa strašno. Doći ću i sutra."
Maki se penje na svog tatu i kaže "idemo kući. Tata, idemo kući ..."
(vaspitačica kaže da se smirio posle desetak minuta plakanja i da se posle lepo igrao sa Milošem ... )
7.10. 2009.
Navila sam sat ranije nego inače, da završim sve što treba, da zadržim svojih jutarnjih pola sata odlaksa u WC, dremanja na WC šolji, ćutanja i tihog buđenja uz šolju čaja.
Mazim decu, ljubim ih, gnjavim, a Marko kroz san kaže "mama, je l' danas ne moramo da idemo u vrtić? U stvari mama, ja sam tamo zaboravio bebu Dina (mali dinosaurus-prim.prev.) pa idemo da ga uzmem i odmah se vraćamo."
Oblačimo omiljeni farmerke, omiljeni duks, omiljene čarape .. sve – samo da se smanji nivo hormona stresa kod našeg anđela.
Kaća bira suknjicu, pa joj kažemo da je bolje da se presvuče jer će ići napolje ...pregovaramo, doručak i krećemo.
Maki negoduje, ali ide.
Stižemo u vrtić, Kaća proviruje kroz vrata i viče "stigli smoooo!!!! Viiidiii, imam nove patofne" (patofne kupljene prthodnog dana za vrtić-prim.prev.), pedagozi (MM i ja) čučimo iza nje i uz "ššššš!!!! Nemoj da se hvališ, to nije lepo!!" ona ulazi unutra ...
Maki se kači na mene .. počinje svoj performans, sa uvežbanim elementima drame ... ja ga otkačinjem od sebe, on sa vaspitačicom ulazi unutra ... MM i ja se odmačinjemo, provirujemo preko nekog poluzidića da vidimo da li naše sunce i dalje strašno pati i vidimo ga kako se lepo igra sa svojim bebom Dinom – na nas je već zaboravio.
Kaća se odmah prijavila da bude dežurna i da postavlja sto sa drugom Petrom. Nije dala da servirka odnese njen tanjir, jer to ona zna sama da uradi :)
Kako je danas bilo u vrtiću? "Lepo." Mirno odgovara.
8.10. 2009.
Kaća je sinoć imala temepraturu, pun nos slina .. ostali su kod kuće ...
Stojim pored autobusa koji će me odvesti u Budimpeštu. Veliki kofer pred mene i krećem u neki drugi život. Imam strašnu tremu. Pa jbt, odoh ja u beli svet. Mis'im, nema više mame da spremi ručak i skokne do prodavnice dok dečica ne ustanu. Stvari sa pijace više neće same dolaziti u frižider. Veš više neće samoinicijativno uskakati u mašinu i iskakati iz nje pravo na štrik da se osuši. A o tome kako iz prve ruke izgleda život udvoje, ne smem ni da razmišljam. L je već desetak dana tamo, ponudili su mu posao, otišao je da se smesti, nađe stan. Tako je kod nas počelo ono što ljudi zovu "zajednički život " ...
6.10.2009.
Pored kola stojimo L i ja, iskaču Kaća i Marko.
Kaća ne može da dočeka da stigne u vrtić i nađe nove drugare, a Marko samo ponavlja "ja neću da idem u vrtić! Ja BAŠ nisam srećan što idem u vrtić! Je l' baš moramo da idemo u vrtić? A zašto idemo u vrtić? Može Eta i dalje da nas čuva! Ja neću da idem u vrtić! Znaš mama, ja baš nisam srećan što idemo u vrtić! ... "
I opet imam strašnu tremu. Ima je i L, ali još uvek ništa ne priča.
Ulazimo u vrtić, izuvamo se, ostavljamo stvari u naš ormarić. Marko i dalje vodi svoj monolog, ponavlja reči kao mantru .. kao da će ga ona svom silinom njegove želje vratiti kući gde će sve biti po starom, gde se ništa neće menjati, dok Kaća ponavlja "a gde su drugari? Mama, gde su drugari?"
Pronalazimo sobicu sa našim novim drugarima, Kaća za trenutak zastaje na ulazu, osmotri situaciju, kaže vaspitačici "Dobar dan" , uđe i razgleda, razgleda, razgleda ... ugleda nešto u ćošku i kaže "Mama, ja ću sad da skuvam ručak" ...
Marko za to vreme, visi na mojoj nozi i viče "neeeećuuu!!! Neću da ostanem ovdeeee!!!! Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!! Molim te, mama, neeeeeću u vrtić!!!" ... Onda se malo okači na nogavicu MMa, kome se knedla jasno vidi kako šeta gore-dole po grlu.
Vaspitačica nam daje neko vreme da pokušamo da se otrgnemo stisku super-lepak deteta, kada vidi da se to neće desiti, preuzima stvar u svoje ruke, uzima ga i priča mu kako će se igrati ... ostalog se ne sećam jer mi je zujalo u ušima od svega što me spopalo, i čujem kako " ... ćemo mahati mami i tati kroz prozor, a oni će se brzo vratiti!" .. očima nam jasno i nepokolebljivo daje do znanja da nestanemo .. obilazimo oko vrtića, gledamo u prozor ... i ja uveliko imam knedlu-šetalicu u grlu ... vaspitačica koja u rukama drži Marka koji rida i maše, Kaća koja stoji uz njenu nogu i tiho plače ... jer i Maki plače, a ona nikako ne voli kada je Maki nesrećan ... posle nam je rekla, da " ... ako Maki nije srećan u vrtiću ... pa i ne mroamo da idemo .."
MM i ja odlazimo kući da sačekamo da dođe 10h da se vratimo po decu ... sedimo u nemoj kući, sve je tiho, nigde ništa ne mrda, ne skače, ne pita, ne mamače ... u tišini pijemo kafu i gledamo na sat čekajući da dođe 9.45 da smemo da krenemo po decu. Proveravam da li sat radi, jer mi se čini da se kazaljke ne pomeraju.... radi ...
9:35, krećemo! Dosta je čekanja, možda će biti velika gužve u saobraćaju na tih 400m + 2 semafora koliko ima do vrtića, pa da ne zakasnimo.
Dolazimo, sobica prazna! Zagledamo dečije WC-e, holove ... pogledam napolje, ima druge dece, ali naše grupice nema. Naravno, najlepši i najbolji su u toj grupi ... Sigurno su kdnapovani!
Zvaću policiju .. ili možda bolje da ih ne zovem? Šta ako nas otmičari posmatraju???
Cela grupa je kidnapovana, odvedena u nepozantom pravcu i više ih nikada nećemo videti!
Možda će se otmičari javiti i tražiti otkup.
Proveravam gde mi je moblini, za slučaj da se otmičari jave.
Šta ako su vanzemaljci??
Ako Marko uspe da pusti svoj glas, možda se predomisle pa ih vrate ... ali šta ako zanemi od straha?
Čujemo graju na drugom kraju hodnika ... tamo gde su ormarići sa stvarima. Trčimo tamo i vidimo ih .. spremaju se da idu napolje.
Kaća se upiškila i plače :( toliko se zaigrala da je zaboravila da kaže vaspitačici da joj se piški i sad je očajna. Maki stoji pored nje i govori joj da to nije ništa strašno, jer "...i Milica se u knjizi upiškila jer se zaigrala i to nije ništa strašno ..." Uzimam Kaću u naručje, ona se smiruje i ponavlja "nije to ništa strašno. Doći ću i sutra."
Maki se penje na svog tatu i kaže "idemo kući. Tata, idemo kući ..."
(vaspitačica kaže da se smirio posle desetak minuta plakanja i da se posle lepo igrao sa Milošem ... )
7.10. 2009.
Navila sam sat ranije nego inače, da završim sve što treba, da zadržim svojih jutarnjih pola sata odlaksa u WC, dremanja na WC šolji, ćutanja i tihog buđenja uz šolju čaja.
Mazim decu, ljubim ih, gnjavim, a Marko kroz san kaže "mama, je l' danas ne moramo da idemo u vrtić? U stvari mama, ja sam tamo zaboravio bebu Dina (mali dinosaurus-prim.prev.) pa idemo da ga uzmem i odmah se vraćamo."
Oblačimo omiljeni farmerke, omiljeni duks, omiljene čarape .. sve – samo da se smanji nivo hormona stresa kod našeg anđela.
Kaća bira suknjicu, pa joj kažemo da je bolje da se presvuče jer će ići napolje ...pregovaramo, doručak i krećemo.
Maki negoduje, ali ide.
Stižemo u vrtić, Kaća proviruje kroz vrata i viče "stigli smoooo!!!! Viiidiii, imam nove patofne" (patofne kupljene prthodnog dana za vrtić-prim.prev.), pedagozi (MM i ja) čučimo iza nje i uz "ššššš!!!! Nemoj da se hvališ, to nije lepo!!" ona ulazi unutra ...
Maki se kači na mene .. počinje svoj performans, sa uvežbanim elementima drame ... ja ga otkačinjem od sebe, on sa vaspitačicom ulazi unutra ... MM i ja se odmačinjemo, provirujemo preko nekog poluzidića da vidimo da li naše sunce i dalje strašno pati i vidimo ga kako se lepo igra sa svojim bebom Dinom – na nas je već zaboravio.
Kaća se odmah prijavila da bude dežurna i da postavlja sto sa drugom Petrom. Nije dala da servirka odnese njen tanjir, jer to ona zna sama da uradi :)
Kako je danas bilo u vrtiću? "Lepo." Mirno odgovara.
8.10. 2009.
Kaća je sinoć imala temepraturu, pun nos slina .. ostali su kod kuće ...
Pregled za vrtić
Predali smo zdravstvene knjižice u dom zdravlja da nas tamo sačekaju kada ja pobegnem sa posla, odem po decu, i odvedem ih na kontrolni pregled za upis u vrtic.
Stižemo u DZ, dr vidno neraspoložena, ali ne zbog nas, nego izgleda da joj se taj izraz lica već uvoštio i ne menja ga ni za šta na svetu.
Kad smo stigli, ispred nas jedna mama sa bebom koja škripi, temperatura ... sačekamo zajedno da dr dodje sa pregleda u "izolaciji", uđe žena sa bebom ... dođemo mi na red ... PAUZA! ... ok, imamo pola sata da nešto prezalogajimo .. idemo da potražim menjačcnicu da promenim nešto para da idemo da jedemo.
Tražim menjačnicu u okolini pijace, koja je već poodavno ispražnjena, jer je po podne, i sa nekoliko strana iskaču momci iz '90-tih godina, koji su primetili da zagledam menjačnice koje su, na moju žalost, zatvorene i počinju sa "evo, ja ću ti promEnim. Plaćam 92" .. ja držim decu za ruke, pokušavam da se izmaknem i čini mi se kao da sam se vratila 15 godina unazad .. prazna pijaca, dileri deviza oko mene, sve pusto ... izmičemo se, ja im ponavljam da neću od njih ništa da kupujem i odlazimo .. nahranimo se i vraćamo u DZ.
Pauza je uspesno upotrebljena, dr se sa istim izrazom na licu vraća u ordinaciju, i ja ulazim.
Za mnom ulazi sestra koja pita zašto sam ja ušla, ja je pitam da li mene pita :rofl: ona potvrđuje, a ja odgovaram "a zašto ne bih ušla?" .. ona ljuta što nije neko drugi ušao, odlazi, i onda me dočekuje dr sa sad-cu-da-vi-*ebem-sve-po-spisku izrazom lica i pitanjem "aaa, pa vi niste dolazili na redovne kontrole" pitam "konotrole čega?" ona kaže "godišnje kontrole".
Meni, naravno, ne pada na pamet da reda radi vodam decu u DZ svake zime i izbegavam je odgovorom "niko nam nije rekao da posle drugog rođendana, i završetka vakcinacija, treba da dolazimo i dalje ... "
Pregleda decu, pita me da li sam primetila ravne tabane, ja kažem da jesam kod Marka, ona u karton upisuje ravne tabane, pita me da li on i dalje ima osipe (imala ih je Kaća) ja kažem da nema .. sto je istina :rofl: jer ih on nikada nje ni imao ... napiše uput za očnog lekara (jer je na meni videla naočare), uput za vađenje krvi, kontrolu mokraće ...
Izlazim prilično brzo i rešim da se odmah uputimo u laboratoriju da nam izvade krv.
Ulazimo u lab, Kaća se seti da je tu vec bila i već je spremila pumpicu sa suzama .. ja rešim da Kaća prva sedne meni u krilo ..jer je ona mirnija i staloženija i razumnija .. ali kada se nadje oči u oči sa tetom koja ima iglu u ruci – svi ovi atributi padaju u vodu i ona se pretvara u najnesrećnije napaćeno dete na planeti!
Suze počinju da cure u potocima već na prvo brisanje prsta alkoholom (a biloih je više, jer je izmicala prst više-od-nekoliko-puta) i ne prestaju ....
Završimo nekako sa ceđenjem nekoliko kapi krvi iz njenog prsta, uzimam Marka, koji je već prestravljen, vrišti i batrga se!
Ja ga uhvatim u klinč, stavim moju podlakticu u njegova usta, jer su ljudi iz komšijskog lokala došli da vide ko urla, Kaća stoji isred nas, uvija se i vrišti i dalje kao da joj skidaju skalp na živo!
Iscedismo nesto i iz Markovog prstića, siđe mi iz krila i izađemo na ulicu. Idem ja, ne znam da li da se smejem ili da plačem, a za mnom idu njih dvoje, drže se za svoje šuplje prstiće i plaču najnesrećnije .. i plaču i plaču ...
Ljudi ih zagledaju, pa vide vatice na prstićima, pa se nasmeju .. ja ponudim da kupimo supersonične hanzaplaste sa životinjicama, kad ono-međutim "neeee, nemoj mamamamama!!!! Ne skidaj mi vaticuuuuuu!!! Bolećeeeeeee!!!! " ...
Stižemo u DZ, dr vidno neraspoložena, ali ne zbog nas, nego izgleda da joj se taj izraz lica već uvoštio i ne menja ga ni za šta na svetu.
Kad smo stigli, ispred nas jedna mama sa bebom koja škripi, temperatura ... sačekamo zajedno da dr dodje sa pregleda u "izolaciji", uđe žena sa bebom ... dođemo mi na red ... PAUZA! ... ok, imamo pola sata da nešto prezalogajimo .. idemo da potražim menjačcnicu da promenim nešto para da idemo da jedemo.
Tražim menjačnicu u okolini pijace, koja je već poodavno ispražnjena, jer je po podne, i sa nekoliko strana iskaču momci iz '90-tih godina, koji su primetili da zagledam menjačnice koje su, na moju žalost, zatvorene i počinju sa "evo, ja ću ti promEnim. Plaćam 92" .. ja držim decu za ruke, pokušavam da se izmaknem i čini mi se kao da sam se vratila 15 godina unazad .. prazna pijaca, dileri deviza oko mene, sve pusto ... izmičemo se, ja im ponavljam da neću od njih ništa da kupujem i odlazimo .. nahranimo se i vraćamo u DZ.
Pauza je uspesno upotrebljena, dr se sa istim izrazom na licu vraća u ordinaciju, i ja ulazim.
Za mnom ulazi sestra koja pita zašto sam ja ušla, ja je pitam da li mene pita :rofl: ona potvrđuje, a ja odgovaram "a zašto ne bih ušla?" .. ona ljuta što nije neko drugi ušao, odlazi, i onda me dočekuje dr sa sad-cu-da-vi-*ebem-sve-po-spisku izrazom lica i pitanjem "aaa, pa vi niste dolazili na redovne kontrole" pitam "konotrole čega?" ona kaže "godišnje kontrole".
Meni, naravno, ne pada na pamet da reda radi vodam decu u DZ svake zime i izbegavam je odgovorom "niko nam nije rekao da posle drugog rođendana, i završetka vakcinacija, treba da dolazimo i dalje ... "
Pregleda decu, pita me da li sam primetila ravne tabane, ja kažem da jesam kod Marka, ona u karton upisuje ravne tabane, pita me da li on i dalje ima osipe (imala ih je Kaća) ja kažem da nema .. sto je istina :rofl: jer ih on nikada nje ni imao ... napiše uput za očnog lekara (jer je na meni videla naočare), uput za vađenje krvi, kontrolu mokraće ...
Izlazim prilično brzo i rešim da se odmah uputimo u laboratoriju da nam izvade krv.
Ulazimo u lab, Kaća se seti da je tu vec bila i već je spremila pumpicu sa suzama .. ja rešim da Kaća prva sedne meni u krilo ..jer je ona mirnija i staloženija i razumnija .. ali kada se nadje oči u oči sa tetom koja ima iglu u ruci – svi ovi atributi padaju u vodu i ona se pretvara u najnesrećnije napaćeno dete na planeti!
Suze počinju da cure u potocima već na prvo brisanje prsta alkoholom (a biloih je više, jer je izmicala prst više-od-nekoliko-puta) i ne prestaju ....
Završimo nekako sa ceđenjem nekoliko kapi krvi iz njenog prsta, uzimam Marka, koji je već prestravljen, vrišti i batrga se!
Ja ga uhvatim u klinč, stavim moju podlakticu u njegova usta, jer su ljudi iz komšijskog lokala došli da vide ko urla, Kaća stoji isred nas, uvija se i vrišti i dalje kao da joj skidaju skalp na živo!
Iscedismo nesto i iz Markovog prstića, siđe mi iz krila i izađemo na ulicu. Idem ja, ne znam da li da se smejem ili da plačem, a za mnom idu njih dvoje, drže se za svoje šuplje prstiće i plaču najnesrećnije .. i plaču i plaču ...
Ljudi ih zagledaju, pa vide vatice na prstićima, pa se nasmeju .. ja ponudim da kupimo supersonične hanzaplaste sa životinjicama, kad ono-međutim "neeee, nemoj mamamamama!!!! Ne skidaj mi vaticuuuuuu!!! Bolećeeeeeee!!!! " ...
Subscribe to:
Posts (Atom)
