Saga o Deda Mrazu :)

Deca i ja smo sinoć otisli kod prijatelja koji imaju decu našeg uzrasta i sa kojima se poprilično družimo, zajedno smo letovali, a njihova i naša Šmizla su naaaajbolje drugarice. Trebalo je da i za NG budemo zajedno na Kopu, ali se to izjalovilo i njihova mama je naručila da dodje Deda Mraz kod njih u stan. Ona je prethodno kupila poklone, dala ih Deda Mrazu, rekla mu neke detalje o deci, naravno da deca o tome nisu imala pojma (nisma ni ja, dok nismo došli).Deda Mraz je pozvonio na vrata. Mama Nadja je rekla da je to verovatno naš tata i poslala decu da mu otvore vrata. Svo četvoro su potrčali da otvore vrata i ... ugledali pravog pravcatog Deda Mraza!Prvo su se skamenili, onda su počeli da se sakrivaju iza maminih guza, pa su počeli da skaču i vrište od sreće.

Deda Mraz je znao imena sve dece i tačno pogodio ko je ko, zamolio ih je da mu otpevaju neku pesmicu dok on malo sedne da se odmori.I onda su deca otpevala nekoliko pesmica, a Deda Mraz im je pljeskao, pevao sa njima, smeškao se ... Deda Mraz se odmorio i počeo da im prica kako je dugo putovao, da ima jos jako mnogo dece da obidje i odnese im poklone, ali je pre toga doš ao do njih, jer su bili dobri ... "a bili ste dobriii?" ... "da, Deda Mraze, bili smo dobri!" – uglas su vrištali!Stavio je Lanu i Andreja u krilo i popričao sa njima, pitao ih da li peru zube redovno, da li idu na spavanje na vreme, da li slušaju mamu i tatu, da li mama i tata slušaju njih, onda je pitao mamu i tatu da li su oni bili dobri prema deci ... i na kraju izvadio namenjene poklone i dao im ... Za to vreme je Kaća pokušavala da zaroni u Deda Mrazovu torbu i vidi šta ima za nju ...

Onda je Deda Mraz stavio Kaću i Marka u krilo (Marko je pristao samo pod uslovom da čučim pored njega i da me drži za prst, i to tek nakon kraćeg ubedjivanja i mog objašnajvanja da ja NE MOGU da sednem Deda Mrazu u krilo, jer će ga posle toga boleti noge i neće moci da nosi poklone drugoj deci).

Mojim monsterima je rekao da je čuo da će oni ići na Kopaonik da ga sačekaju (na šta su deca ostala skamenjena od sreće) i nemim klimanjem glave potvrdili, pa im je rekao da je sada doneo samo male poklone da se raduju dok im prave poklone ne donese na Kopaonik i ne stavi ispod jelke pored kuce ... Iz svoje torbe je izvadio poklone za Kaću i Marka koje je pripremila mama Nadja ... i na kraju, taman kada je hteo da krene, Kaća mu je rekla "Deda Mraze, da ti kazem nešto! Ja sam za tebe napravila poklon, i mama ga je stavila u kutiju sa mašnom i ostaviću ga da te sačeka ispod jelke na Kopaoniku kada dodješ da nam doneseš poklone, da i ti imaš poklon!"Deda Mraz se nasmejao ispozdravljao sa decom i otišao ...

U neko doba i mi krenusmo kući, i Kaća me je u kolima bez prekida ispitivala o Deda Mrazu i svemu što se dogodilo ... izmedju ostalog me pitala "mama, a zašto meme Deda Mraz nije poljubio kada sam mu rekla da sam za njega spremila poklon?" ... ja sam uspela da smislim samo to da se toliko iznenadio i zbunio, jer mu do sada niko nikada nije spremao poklon, da je zaboravio da je poljubi .. ali svakako će doći kasnije i poljubiti je dok bude spavala ...

U susret 2010.

U susret novoj 2010. moram ovu 2009. da ispratim sa bar jednim izveštajem.
Ne bih se ni setila da išta pišem, da me jutros, moje ženkso čedo nije podestilo koliko je njihovo maleno dečije srce, u stvari, veliko.

Ustala je samnom i sela da crta.
Nacrtala je Deda mraza sa najvećom glavom ikada viđenom, uz objašnjenje: "vidi mama kolika je deda mrazova glava! Pogledaj! A tako je velika da bih mogla da mu nacrtam oooogromne oči, da vidi svu decu koja su bila dobra i da svima donese lepe poklone!"

Onda je tu docrtala kuću, i telo deda mrazu i sneg koji pada; zamolila je mene da joj nacrtam jelku, pa ju je ona ukrasavala, jos malo crtala ćuteći i onda počela sa monologom: "mama, treba sada da nađemo jednu kutiju!" ...mhmfmhmm .. u prolazu sam joj dobacila da ćemo naći kasnije, i uputila se ka kupatila ... ona je nastavila da priča "mama, a znaš za šta nam treba kutija? Treba nam da u nju upakujemo ovaj crtež i još neke lepe stvari i da to bude poklon za deda mraza!"

Vratila sam se par koraka da je bolje osmotrim ... "znaš mama ..." – nastavlja se monolog dok ukrašava nacrtanu jelku – " ... svi čekaju da deda mraz dođe da im donese poklone, a još niko nije rekao da će deda mrazu spremiti nešto lepo da mu pokloni kada dođe! Pa i deda mraz ima dušu, i on treba da se obraduje poklonu, jer on je sigurno mnogo dobar ako cele godine sprema poklone za dobru decu ... mora da je on jako dobar, a ako je dobar, onda i on treba da dobije poklon i da se obraduje kada ga nađe ispod jelke! Zato ću ja spremiti poklon da se i on raduje!"

» monsteri idu u vrtić i mnogo ga vole.Tamo je sve lepo, osim jednog Saše koji Marku uvek otima velike kocke.
Marko mu ne kaže ništa, ali kocke vrati u svoje vlašnistvo čim Saša ode da nešto pita Dušicu (vaspitačicu):mrgreen:
Do skoro je Isidorino ime mamilo stidljivi osmeh na njegovom licu, a od juce se "Petra" izgovara šapatom :love32:

U vrtiću su bojili šolje, koje sada mi lakiramo i pakujemo u celofan (Kaca je izuzetno zabrinuta da li ćemo na vreme kupiti celofan, da upakujemo šolje) i onda šolje idu na neku dobrotvornu prodaju, a pare za decu bez roditelja ... a sve to je rezultiralo pitanjem "mama, a kako to da neka deca nemaju mamu i tatu? Pa gde žive? Sa kim žive? Ko ih vodi u vrtić? Sa kim spavaju? ..." zbog knedle koja se od svih ovih pitanja napravila u u mom grlu, nisam imala previše pametnih objašnjenja, osim da neke mame i tate ne umeju da brinu o svojoj deci, pa ih daju u jednu kuću sa drugom takvom decom, i onda o njima brine puno vaspitačica ... nisu imali podpitanja ... za sada ...

» Marko je sve više opčinjen brojkama i sabiranjem i to mu ide sve bolje i svakoga dana karakterom sve više podseća na svog tatu.
Od pre nekog vremena je počeo da se boji duhova koji se možda kriju negde u njegovoj sobi, pa insistira da neko spava sa njim. To sprovodi tako što leži u svom krevetu, pokriven tako da mu vire samo nosić i širom otovrene oči, i viče "hoće li neko doći kod mene? Tata, mama, ko će da dođe? Ima li nekoga ko će da dođe kod mene? ... " Pri tome, na pitanje "kako izgledaju ti duhovi?" nema odgovor osim "pa onako kako uvek izgledaju duhovi" ... ja mu kazem da mi ih opiše, jer ja ZNAM da duhovi ne postoje, pa bih da vidim kako izgledaju ti njegovi izmišljeni duhovi .. ali ostajem bez odgovora .. dok ne nađemo neko pametnije rešenje, Kaća se svako veče useljava kod mene u krevet, a MM emigrira kod Marka. Osim vikenda. Vikendom spavamo svi zajedno i budimo se na gomili.

» Kaca je stručnjak za jezike. Kažu da ima sluha i rešila je da je komšinica (koja je studirala grčki) uči da priča, pa da na moru moze da priča sa drugom decom.
Engleski upija kao sunđer,a srpski reprodukuje bez prekida.

» Kaća je počela da zvoca. Nekada bez prekida zvoca za glupost.
Kada sam je, u par navrata, pitala "odakle ti to zvocanje???" MM me značajno pogledao i bez reči rekao "pitam se, pitam ... "
I ja sam se preslišala ... i priznala, prvo sebi, a onda i Kaći – Cica imitira mene. Da, ja nekada (poneda i previše često) zvocam za svaku glupost koja mi dođe pod nos i Kaća je to pokupila od mene.
Onda sam je uzela na krilo i popričale smo.
Obećale smo jedna drugoj da ćemo se uzajamno opominjati kada počnemo da zvocamo, i zamolila sam je; nju, moju malu devojčicu – da me svaki put, kada počnem da zvocam, pogleda popreko i da mi kaže "mama, molim te prekini sa zvocanjem! Od toga mi nije dobro!" ... i obećala mi je ... čini mi se da ima nade da me učine boljom, u svakom pogledu ...

» Marko me zove "cvetiću moj!"
On obuhvati svojim dlanovima moje lice, pogleda me pravo u oči i izgovori čaroliju "mama, ti si moj cvetić! Moj najlepši cvetić!"

» Bebisiterka mi je juče rekla "Mama, moram nešto da ti pokažem. Znaš, meni je potpuno jasno da ti ne želiš da oni porastu. Da ih voliš ovakve malene i slatke, ali moram da ti otkrijem jednu tajnu ... oni i pored sve tvoje želje da ostanu bebe – ipak rastu! Evo pogledaj, iako odbijaš da kupiš Marku veću jaknu, u nadi da će ostati dovoljno mali da nosi ovu, on ipak raste! Maki, dođi, ispruži ruke!" Maki priđe i ispruži ruke uz cičanje od smeha, a ona nastavi "... osim, ako ovo nije neki novi modni trend, da se nose jakne sa kratkim rukavima ... "

» Za predstojeće praznike idemo na Kopaonik. Stavićemo poklone ispod jelke iza kuće, naložiti peć i igrati "čoveče, ne ljuti se". Planiramo da stavimo decu na skije. Po prvi put u životu. Ja ću ih snimati, da me uveseljavaju kada ostarim ...

6.10. - 10 godina kasnije iliti vrtić

6.10.1999.

Stojim pored autobusa koji će me odvesti u Budimpeštu. Veliki kofer pred mene i krećem u neki drugi život. Imam strašnu tremu. Pa jbt, odoh ja u beli svet. Mis'im, nema više mame da spremi ručak i skokne do prodavnice dok dečica ne ustanu. Stvari sa pijace više neće same dolaziti u frižider. Veš više neće samoinicijativno uskakati u mašinu i iskakati iz nje pravo na štrik da se osuši. A o tome kako iz prve ruke izgleda život udvoje, ne smem ni da razmišljam. L je već desetak dana tamo, ponudili su mu posao, otišao je da se smesti, nađe stan. Tako je kod nas počelo ono što ljudi zovu "zajednički život " ...


6.10.2009.

Pored kola stojimo L i ja, iskaču Kaća i Marko.
Kaća ne može da dočeka da stigne u vrtić i nađe nove drugare, a Marko samo ponavlja "ja neću da idem u vrtić! Ja BAŠ nisam srećan što idem u vrtić! Je l' baš moramo da idemo u vrtić? A zašto idemo u vrtić? Može Eta i dalje da nas čuva! Ja neću da idem u vrtić! Znaš mama, ja baš nisam srećan što idemo u vrtić! ... "
I opet imam strašnu tremu. Ima je i L, ali još uvek ništa ne priča.
Ulazimo u vrtić, izuvamo se, ostavljamo stvari u naš ormarić. Marko i dalje vodi svoj monolog, ponavlja reči kao mantru .. kao da će ga ona svom silinom njegove želje vratiti kući gde će sve biti po starom, gde se ništa neće menjati, dok Kaća ponavlja "a gde su drugari? Mama, gde su drugari?"
Pronalazimo sobicu sa našim novim drugarima, Kaća za trenutak zastaje na ulazu, osmotri situaciju, kaže vaspitačici "Dobar dan" , uđe i razgleda, razgleda, razgleda ... ugleda nešto u ćošku i kaže "Mama, ja ću sad da skuvam ručak" ...
Marko za to vreme, visi na mojoj nozi i viče "neeeećuuu!!! Neću da ostanem ovdeeee!!!! Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!! Molim te, mama, neeeeeću u vrtić!!!" ... Onda se malo okači na nogavicu MMa, kome se knedla jasno vidi kako šeta gore-dole po grlu.

Vaspitačica nam daje neko vreme da pokušamo da se otrgnemo stisku super-lepak deteta, kada vidi da se to neće desiti, preuzima stvar u svoje ruke, uzima ga i priča mu kako će se igrati ... ostalog se ne sećam jer mi je zujalo u ušima od svega što me spopalo, i čujem kako " ... ćemo mahati mami i tati kroz prozor, a oni će se brzo vratiti!" .. očima nam jasno i nepokolebljivo daje do znanja da nestanemo .. obilazimo oko vrtića, gledamo u prozor ... i ja uveliko imam knedlu-šetalicu u grlu ... vaspitačica koja u rukama drži Marka koji rida i maše, Kaća koja stoji uz njenu nogu i tiho plače ... jer i Maki plače, a ona nikako ne voli kada je Maki nesrećan ... posle nam je rekla, da " ... ako Maki nije srećan u vrtiću ... pa i ne mroamo da idemo .."

MM i ja odlazimo kući da sačekamo da dođe 10h da se vratimo po decu ... sedimo u nemoj kući, sve je tiho, nigde ništa ne mrda, ne skače, ne pita, ne mamače ... u tišini pijemo kafu i gledamo na sat čekajući da dođe 9.45 da smemo da krenemo po decu. Proveravam da li sat radi, jer mi se čini da se kazaljke ne pomeraju.... radi ...
9:35, krećemo! Dosta je čekanja, možda će biti velika gužve u saobraćaju na tih 400m + 2 semafora koliko ima do vrtića, pa da ne zakasnimo.

Dolazimo, sobica prazna! Zagledamo dečije WC-e, holove ... pogledam napolje, ima druge dece, ali naše grupice nema. Naravno, najlepši i najbolji su u toj grupi ... Sigurno su kdnapovani!
Zvaću policiju .. ili možda bolje da ih ne zovem? Šta ako nas otmičari posmatraju???
Cela grupa je kidnapovana, odvedena u nepozantom pravcu i više ih nikada nećemo videti!
Možda će se otmičari javiti i tražiti otkup.
Proveravam gde mi je moblini, za slučaj da se otmičari jave.
Šta ako su vanzemaljci??
Ako Marko uspe da pusti svoj glas, možda se predomisle pa ih vrate ... ali šta ako zanemi od straha?
Čujemo graju na drugom kraju hodnika ... tamo gde su ormarići sa stvarima. Trčimo tamo i vidimo ih .. spremaju se da idu napolje.
Kaća se upiškila i plače :( toliko se zaigrala da je zaboravila da kaže vaspitačici da joj se piški i sad je očajna. Maki stoji pored nje i govori joj da to nije ništa strašno, jer "...i Milica se u knjizi upiškila jer se zaigrala i to nije ništa strašno ..." Uzimam Kaću u naručje, ona se smiruje i ponavlja "nije to ništa strašno. Doći ću i sutra."
Maki se penje na svog tatu i kaže "idemo kući. Tata, idemo kući ..."

(vaspitačica kaže da se smirio posle desetak minuta plakanja i da se posle lepo igrao sa Milošem ... )

7.10. 2009.

Navila sam sat ranije nego inače, da završim sve što treba, da zadržim svojih jutarnjih pola sata odlaksa u WC, dremanja na WC šolji, ćutanja i tihog buđenja uz šolju čaja.
Mazim decu, ljubim ih, gnjavim, a Marko kroz san kaže "mama, je l' danas ne moramo da idemo u vrtić? U stvari mama, ja sam tamo zaboravio bebu Dina (mali dinosaurus-prim.prev.) pa idemo da ga uzmem i odmah se vraćamo."
Oblačimo omiljeni farmerke, omiljeni duks, omiljene čarape .. sve – samo da se smanji nivo hormona stresa kod našeg anđela.
Kaća bira suknjicu, pa joj kažemo da je bolje da se presvuče jer će ići napolje ...pregovaramo, doručak i krećemo.
Maki negoduje, ali ide.

Stižemo u vrtić, Kaća proviruje kroz vrata i viče "stigli smoooo!!!! Viiidiii, imam nove patofne" (patofne kupljene prthodnog dana za vrtić-prim.prev.), pedagozi (MM i ja) čučimo iza nje i uz "ššššš!!!! Nemoj da se hvališ, to nije lepo!!" ona ulazi unutra ...
Maki se kači na mene .. počinje svoj performans, sa uvežbanim elementima drame ... ja ga otkačinjem od sebe, on sa vaspitačicom ulazi unutra ... MM i ja se odmačinjemo, provirujemo preko nekog poluzidića da vidimo da li naše sunce i dalje strašno pati i vidimo ga kako se lepo igra sa svojim bebom Dinom – na nas je već zaboravio.
Kaća se odmah prijavila da bude dežurna i da postavlja sto sa drugom Petrom. Nije dala da servirka odnese njen tanjir, jer to ona zna sama da uradi :)

Kako je danas bilo u vrtiću? "Lepo." Mirno odgovara.


8.10. 2009.

Kaća je sinoć imala temepraturu, pun nos slina .. ostali su kod kuće ...

Pregled za vrtić

Predali smo zdravstvene knjižice u dom zdravlja da nas tamo sačekaju kada ja pobegnem sa posla, odem po decu, i odvedem ih na kontrolni pregled za upis u vrtic.
Stižemo u DZ, dr vidno neraspoložena, ali ne zbog nas, nego izgleda da joj se taj izraz lica već uvoštio i ne menja ga ni za šta na svetu.
Kad smo stigli, ispred nas jedna mama sa bebom koja škripi, temperatura ... sačekamo zajedno da dr dodje sa pregleda u "izolaciji", uđe žena sa bebom ... dođemo mi na red ... PAUZA! ... ok, imamo pola sata da nešto prezalogajimo .. idemo da potražim menjačcnicu da promenim nešto para da idemo da jedemo.

Tražim menjačnicu u okolini pijace, koja je već poodavno ispražnjena, jer je po podne, i sa nekoliko strana iskaču momci iz '90-tih godina, koji su primetili da zagledam menjačnice koje su, na moju žalost, zatvorene i počinju sa "evo, ja ću ti promEnim. Plaćam 92" .. ja držim decu za ruke, pokušavam da se izmaknem i čini mi se kao da sam se vratila 15 godina unazad .. prazna pijaca, dileri deviza oko mene, sve pusto ... izmičemo se, ja im ponavljam da neću od njih ništa da kupujem i odlazimo .. nahranimo se i vraćamo u DZ.
Pauza je uspesno upotrebljena, dr se sa istim izrazom na licu vraća u ordinaciju, i ja ulazim.
Za mnom ulazi sestra koja pita zašto sam ja ušla, ja je pitam da li mene pita :rofl: ona potvrđuje, a ja odgovaram "a zašto ne bih ušla?" .. ona ljuta što nije neko drugi ušao, odlazi, i onda me dočekuje dr sa sad-cu-da-vi-*ebem-sve-po-spisku izrazom lica i pitanjem "aaa, pa vi niste dolazili na redovne kontrole" pitam "konotrole čega?" ona kaže "godišnje kontrole".
Meni, naravno, ne pada na pamet da reda radi vodam decu u DZ svake zime i izbegavam je odgovorom "niko nam nije rekao da posle drugog rođendana, i završetka vakcinacija, treba da dolazimo i dalje ... "
Pregleda decu, pita me da li sam primetila ravne tabane, ja kažem da jesam kod Marka, ona u karton upisuje ravne tabane, pita me da li on i dalje ima osipe (imala ih je Kaća) ja kažem da nema .. sto je istina :rofl: jer ih on nikada nje ni imao ... napiše uput za očnog lekara (jer je na meni videla naočare), uput za vađenje krvi, kontrolu mokraće ...
Izlazim prilično brzo i rešim da se odmah uputimo u laboratoriju da nam izvade krv.
Ulazimo u lab, Kaća se seti da je tu vec bila i već je spremila pumpicu sa suzama .. ja rešim da Kaća prva sedne meni u krilo ..jer je ona mirnija i staloženija i razumnija .. ali kada se nadje oči u oči sa tetom koja ima iglu u ruci – svi ovi atributi padaju u vodu i ona se pretvara u najnesrećnije napaćeno dete na planeti!
Suze počinju da cure u potocima već na prvo brisanje prsta alkoholom (a biloih je više, jer je izmicala prst više-od-nekoliko-puta) i ne prestaju ....
Završimo nekako sa ceđenjem nekoliko kapi krvi iz njenog prsta, uzimam Marka, koji je već prestravljen, vrišti i batrga se!
Ja ga uhvatim u klinč, stavim moju podlakticu u njegova usta, jer su ljudi iz komšijskog lokala došli da vide ko urla, Kaća stoji isred nas, uvija se i vrišti i dalje kao da joj skidaju skalp na živo!
Iscedismo nesto i iz Markovog prstića, siđe mi iz krila i izađemo na ulicu. Idem ja, ne znam da li da se smejem ili da plačem, a za mnom idu njih dvoje, drže se za svoje šuplje prstiće i plaču najnesrećnije .. i plaču i plaču ...
Ljudi ih zagledaju, pa vide vatice na prstićima, pa se nasmeju .. ja ponudim da kupimo supersonične hanzaplaste sa životinjicama, kad ono-međutim "neeee, nemoj mamamamama!!!! Ne skidaj mi vaticuuuuuu!!! Bolećeeeeeee!!!! " ...

Vrtić, Kopaonik ...

Danas kad padne veliki mrak, pa spavamo i onda se probudimo, je l' da da ne idete na posao?"
"NeeeIdemoooo!!!!"
Tako je počeo današnji dan.
A sutra kada se probudimo idemo na Kop. Nas četvoro i Luka i Mia sa mamom i tatom – i svi smo veseli.
Nosevi su prestali da prave sline, igračke su spremne, osmesi montirani na lica, pivo u frižideru – sve je spremno!
Juče smo saznali da smo primljeni u vrtić. I to baš onaj koji smo hteli.
I ja ne znam šta da mislim i osećam. Ne volim što su dovoljno veliki da krenu u vrtić.
Kada se Dr Sveta pre 2 godine, na moje pitanje "a kada ćemo moći da ih damo u vrtić?" od srca nasmejao i rekao "nemojte o tome, ima vremena. Najbolje bi bilo da do 4. godine ne idu u vrtić, zbog Markovih opstrukcija ..." mi smo mislili da je to vekovima udaljeno od nas.
Sada nam je to pred nosom. Primljeni smo, veliki su. Kao i bezbroj puta do sada, poželim da vratim vreme, da budu bebe, pa se onda setim naših nesrećnih i teških početaka, pa se ne bih vratila, pa ih gledam kako su veliki ...

***

Kada se za 10 dana, L i ja vratimo sa Kopaonika, dolazi majstor da montira deci krevete.
Prave, velike, kao naše, bez ogradice – krevete za velike.
Jutros sam gledala Kaću u njenom krevecu, sa ogradicom, kako spava, sklupčana, držeći medu u zagrljaju. Ovo je bio poslednji put da spava u bebećem krevetu i bilo mi je tužno.
Mislim, volim što rastu i što su pametni i lepi i dobri i što je sve kako treba, ali ja ne stižem da idem u korak sa njima. Čini mi se da sam se u svim drugim životnim situacijama lakše snalazila, bolje hvatala korak sa svim i svačim, stizala na vreme na cilj – a sad imam osećaj da nigde ne stižem, ništa ne vidim, ništa ne umem i da sve proleće pord mene, a ja samo uspevam da uhvatim trag, kao trag mlaznjaka na nebu koji još neko vreme ostane da nas podseti da je mlaznjak, onomad, bio tu.

Samo bih volela da nakratko sve stane, da se svet zaustavi, da uzmem vazduh, malo se odmorim, uhvatim korak – a onda da nastavimo dalje ...

Putovanje jedne supe

24. maj, veče - skuvam ja jednu lepu domaću kakvu-samo-mama-može-da-skuva supicu, mojoj deci za sutrašnji ručak
25. maj, 16.45 – ranije nego obično stižem kući.
Tata je takođe, ranije nego inače, već stigao.
Marko nešto nije oduševljen jelom, neće da jede meso iz supe sa krompirom.
Kažem ja da nema veze, poješću ja, pa idemo u skitnju – poješće već nešto usput.
Uzmem njegov tanjir i shvatim da je sve iz supe počelo da se kvari.
Pojedem, jer meni obično ni kamenje ne smeta.

Super se provedemo, legnemo da spavamo ...
Oko 3.30 AM me budi oštar bol u stomaku .. .bež'te noge, u*raću vas!
Odem u WC - meso napravilo problem .. vratim se u krevet ... opet isto.
Čujem Kaću koja kenjka u krevetu "mama ... mama ... mama ... kaaaakiii mi seeee ..."
Dotrčava (tačnije: dobauljava u polusnu) ustupam joj presto ... i nju je pročistila supa ...

Odemo obe u moj krevet ... malo kasnije ona "mamaaa , 'ajde opet da kakimo" ...
Sedne ona na presto ... čuje se Marko iz kreveta "maaamaaa, kaki mi seeeeee!!!!!!"

- Kaća, jesi završila?
- jesam, mama!
- odlično, ustani, donosim Marka ...
Kaća ustane spuštene pidžame do članaka ... pomera se u stranu, Marka postavljam na presto ... i on se uprolivio ...

Cela akcija je trajala 15 minuta ... svi smo se vratili u krevete, nikoga više ništa nije bolelo, a ja sam ostala pod jednim jedinim utiskom " do koje mere deca mogu da budu medena kada imaju proliv u 3.45AM – ko nije video – ne može ni da zamisli"

Napućenih ustašaca, držeći gornji deo pidžame da ne upadne u WC-ejsku šolju, blago se ljuljajući, očiju čvrsto zatvorenih kako im sanak iz njih ne bi utekao ... a otvaraju ih smo da obaveste sve pristune "kakio/la sam" .. oči se opet zatvaraju ... otvaraju se -"piškio/la sam" - zatvaraju se ... otvaraju se "sve sam završio/la" zatvaraju se ...
Na izlasku iz kupatila, Kaća kreće ka njihovoj sobi, zastane u pola koraka, okrene samo glavicu ka meni, i gledajući me kroz trepavice, pita "mama, a je l' mogu u vaš krevet?" .. "naravno da možeš" ... veliki osmeh i tup-tup-tup ... uskače u krevet.

I tako, da zaključim: pokvarena supa od usta do WC šolje putuje oko 10 sati.

Mamakanje

Sunčno majsko popodne u Barandi.
Prijatelji imaju plac i kuću. I imaju volju da to podele sa nama.
Sve je tu: mi, on i ona, njeni roditelji, roštilj, sunce, dobro raspoloženje ...
“Biće ovo jedno divno, opuštajuce popodne ...” pomislih ja ...
Deca su počela sa mamakanjem još pre nego što smo krenuli od kuće, a li sam se nadala da će ih tamo sve i svašta iskljuciti iz moda poznatijeg kao - svaka rečenica mora početi imenicom “mama”-

• mama, piški mi se
• mama, kaki mi se
• mama, piški mi se (ovaj put stereo zvuk)
• MAAAAAAAAMAAAAAAAAAAA!!! (poč’o rat! sigurno je poč’o rat, čim tako viče – ... kad ono) ... - mama, e - vidi roda! Ne, vidi DVE rode!
• mama, gde mi je žuta lopatica?
• mama, gde mi je čekić? Spajderu se pokvarila ovde zemlja, malo je grbava, moram da je ispravim!
• mama, vidi ovu bubu
• mama, dođi da me podigneš
• mama, mene dođi da spustiš
• mama, žedna sam
• i ja, i ja, i ja sam žedan
• mama, meni sipaj dole vodu, gore sok
• mama, i meni sipaj dole vodu, gore sok
• mama, to nije moja čaša
• mama, to je moooooja čaša
• mama, gladan sam
• mama, i ja sam gladna ..
• mama, dođi da ti i ja igramo baGmintonG!
• mama, hoću i ja sa vama da se igram ...
• mama, meni se opet piški ...
• mama, 'ajde da idemo kući! Kaki mi se!
• pa kaki ovde, poneli smo nošu ...
• neeeću, mamaaaaaaa! hoću da kakim kod naše kuće! Na NAŠOJ WeCejskoj šolji!

Kakva čast za jednu WeCejsku šolju, da njeno visočanstvo, gospo'n Markova guza, hoće samo na njoj da kaki!
... i tako dalje i tako dalje i tako dalje ... mama, mama, mama ...-

Prihvatam se svoje tašne u kojoj spasonosno čeka mene-moj-najbolji-drug u PMS danima, dragi -drug Persen ...
Popijem ga i pomislim “sad ce sve biti bolje” ali mamakanje se nastavlja ...
U glavi počinje da mi zvoni “mamamamamamammamamamammmamamama ... “ i odjednom se sve prekida i čujem samu sebe kako dozivam dugme “STOP” i dugme “REWIND” sa starog dobrog kasetofona ... STOP zaustavlja mamakanje, a REWIND premotava vreme unazad i unazad i unazad ... 1. septembar 1977 ... upravo sam preležala male boginje i krećem u prvi razred ...
Uuuuups!!! .. malo sam preterala .. toliko unazad ne bih, hvala!
Malo napred ... i eto je ...

Leto 1998 ... Laza i ja, Grčka, auto put .. jurimo kao da nam je smrt za patama.
Muzika se ne čuje od vetra koji šiba kroz otvorene prozore, ali mi muzika i ne treba, on i ja smo tu.
Samo nas dvoje ... šta uostalom, čovek više može i da traži u životu?
Pa samo njega sam i htela.
Nekada, negde, u pola nekog započetog koraka sam shvatila da bez njega ništa nema smisla.
Da treba bataliti sve oko čega sam se (kao) dovumila i otići sa njim.
U stvari, ne - otići sa njim, jer on nije ni obećevao da ćemo negde otići.
Nije obećavao ništa, samo da želi da bude samnom, ništa više od toga ... sve ostalo je prepuštao vremenu, bez obećanja, bez praznih priča, bez gubljenja vremena na gluposti.
Tada sam negde stvatila da ako to ne učinim za sebe, da ako ne dam sebi priliku da budem sa njim, da ništa drugo u životu i neće imati nikakav smisao.
Sve ostalo je bilo prazno, ostati u tom postojećem životu, bilo bi šuplje. Bio je to jedan običan, očekivani život.
Nekako isuviše običan, predvidljiv i prizeman.
A ni njega nije bilo u tom izdanju “Života”.
Možda je to izdanje, baš zato i bilo tako obično.
Elem, nekako, negde, nekada sam odlučila da sve započeto prekinem i odem u nepoznatom pravcu.
Tako je sve počelo.
Nekoliko meseci kasnije smo bili na tom auto-putu.
Mi.

Nas dvoje i želja. Negde, daleko od svega. I bili smo. I bile su divne tople večeri.
I bili su divni topli dani.
I sve ono divno što početak bez obećavanja može da pruži.
I dalje ništa nije obećavano, živeli smo svaki trenutak kao da je poslednji zajednički .. i mogla je i Zemlja da se zaustavi .. ja ne bih primetila ...

Dani su prolazili, putovali smo.Kad god i gde god smo poželeli. I bili smo svoji. Samo svoji.
Bez ikoga, bez ikakvih obaveza, bez kočnica, uputstava, bez popodnevnih spavanja, bez grčeva, bez buđenja u pola noći jer je pelena propustila sve sto je jedan anđeo uspeo da ispiški za nekoliko sati, bez plakanja zbog ojedene guze, bez prohodavanja ... ma bez ičega osim nas ...
Sve je lepo... opet proživljavam divne tople dane, početak jula davne ’98, opet je sve kao nekad. Sunce mi greje lice, on je pored mene ... i odjednom prazno!
Šuplje!
Tišina odzvanja kao u pećini. Mnogo je tiho. Tu nešto nedostaje. Nešto strašno nedostaje.
Prosto boli kolika se rupa napravila od tog nedostajanja ...

Šta je sad? Gde sam odlutala? Šta sad može da mi fali??? Nikada meni udovoljiti ...

Otvaram oči, podižem glavu od naslona stolice i shvatam.
Boli me tišina!Nema dece ... nema ih, ne čuje se ništa.
Isuviše je tiho za moje bubne opne. One su se već navikle na buku, dreku, ciku, plač ... i naravno, na mamakanje ...Gde su sad nestali?
Otišli su iza kuće .. traže bube u velikoj travi .. i već mi nedostaju ...

• eheeej, ima li koga? Ima li tamo nekoga kome treba nešto od mame?.... ju-hu ... deco?
• Mama! mama! mama! mama! Probudila si se!?!?! Mama, ja sam ogladnela, je l’ ima nešto da se jede?
• Mama, vidi ovaj štap, vidi koliki je!
• Mama, gde je ona maca? Bile su tu dve mace, mama. A sad je tu samo jedna. Mama, je l’ znaš gde je druga? Aaaa, mama, eno je! Eno, mama, duge mace!
• Mama, ujeo me komarac za guzu. Mama, ‘ajde mi namaži guzu da me ne svrbi. Mama, mnogo me svrbi. Mama, namaži mi odmah .. da prestane.
• Mama, nisi me prskala protiv komaraca! Mnogo su bezobrazni. Sad će da dođu i mene da ujedu. Mama, naprskaj me da me ne grizu komarci ...
• mama ...
• mama ...
• mama ...
• mama ...
• mama ...

E sad je sve opet kako treba. Uostalom, nismo više samo nas dvoje – mi.
Mi smo sada nas četvoro.U međuvremenu smo se umnožili.

Vreme tišine i gospodarenja svojim životom je prošlo.
Čuvam ga u sećanju, za trenutke popodnevne dremke.
A i ovo mamakanje će proći .. i prestati .. neće trajati doveka.Biće mi žao što ga više nema.
Posle ću juriti rođene unuke da mi nekada, negde, kada njihova mama nije tu, kažu “mama” samo da još jednom čujem kako zvuči kada malena usta izgovore tu čudesnu reč ...

Love is in the air ... april/maj 2009

Krenuli smo u školicu engleskog.
Dobili smo u prave male školske torbice sa knjižicama i CD.
I bila je otmačina prvih 10 minuta – insistirali su da ONI sami nose svoje torbe.
Nakon isteka tih 10 minuta, euforija izvetrila, pa smo torbice dobili nazad.

Imamo drugare: Luku i Miu, Aleksu, Jovana
Luka je godinu dana stariji od nas, Mia pola godine mladja, Aleksa malo stariji i Jovan 2.5 godine stariji.

Vesela druzina.
Luka, Mia i Aleksa idu sa nama na engleski.

Kaća voli Luku ... do neba, do zvezda do čega-god.
Kada stignemo na engleski Kaća trči da pokaže Luki svoju haljinicu koju je obukla, onda ga uzme za ruku i odvede do jastučeta koji je namestila za njega, odmah do svog.

Pre neki dan smo na čas engleskog stigli prvi.
Posle nas je stigao Aleksa sa mamom.
I potrčao ka Kaci vičući iz sveg glasa "Zdravo Katarina! Zdravo, kako si? Zdravo Katarina! Katarina, ne primećuješ me?"
A Kaća sedi, pogleda ga i okrene glavu.
Aleksa trči ka mami i viče "Mama, mene Kaća ne primećuje! Mama, šta joj je? Mama, ona mene ne voli!!"
Nedugo zatim ulazi Luka ... Kaća mu trči u zagrljaj, on je dočekuje raširenih ruku i oboje ciče od sreće .. a iza Kaće ostaje Aleksa da stoji, nesrećan, neshvaćen, skoro očajan ... odlazi do mame i ponavlja "mama, zašto me ne primećuje, mama, ona mene ne voli!"

Onda počinje čas i Aleksa na sve načine pokušava da privuče pažnju Zvezde dana ... ona ne reaguje ... i sve kulminira Aleksinim udaranjem glavom o zid ...

Pesmica koju smo učili na eglandskom (engleskom – prim. prev. ) kaže "Look at me ..." a Kaća je prepevava "Lukatmija ..."

U kući gajimo dva mala građevinca.
Moj tata Buca je bio građevinski inženjer. Voleo je svašta drugo, ali se za to zanimanje operdelio.
Gledam ih dok u pesku zidaju kuću od cigala, i zamišljam koliko bi se njihov deda Buca radovao da ih vidi.
I kuća ima i tuš kabinu - projektovao ju je drug Jovan.
I kuća ima dvorište gde gaje nešto .. ali ni sami ne zanju šta .. niko od njih nikad nije video sšta raste u bašti osim cveća, ali zanju da se cveće ne jede, pa onda ne znaju šta treba da gaje.

Imaju i svoje prase. Oni su tri praseta, a Jovanov brat Vasa je njihovo debelo prasence .. Vasa ima 15 meseci i okrugao je.
Jovanu ispadaju zubi i zove ga "Vaša", a Kaća veruje da se on zaista zove Vaša. Meni je pre neki dan, na moje pokušaje da joj objasnim zašto se Vasa u Jovanovoj interpretaciji zove "Vaša" rekla "ali mama, Jovan zna kako se nejgov brat zove bolje nego ti!"
-U pravu si, rekoh, i povukoh se u svoju roditeljsku ništa-ne-znajuću-rupu.


Marko … Marko je u fazi izliva besova … i to je strašno.
Nešto što ne želim da pamtim, nego samo da zabeležim kao nešto što se dešavalo, nešto što je jako ružno, nešto što nas sve duboko boli (nekoga srce, nekoga glava, nekoga guza) a za šta se svim srcem nadam da ćemo uskoro prevazići i moći da zaboravimo.

12. Maj

... naša mala Cica slama srca, a ja stojim po strani, gledam ih i svako-malo mi kroz glavu prođe misao "pfpfpf, mogla je i nekog boljeg da nađe!" pa se onda uplašsim svojih misli, setim se kakve sam ja giliptere dovlačila kući, pa se tek onda onako pravo zabrinem za budućnost moje Cice mezimice, shvatajući da neće biti ni najmanje šanse da na bilo koji od njenih izbora utičem ...

***

Sinoć smo sa kumovima pravili "Veče toplih sendviča", osmišljeno da na našoj terasi uključimo gril, stavimo sve sastojke na sto i pravimo svako sebi tople sendviče, dok se deca lepo igraju u dvorištu.

A onda su deca pocela da razvlačce crevo za polivanje bašte po dvorištu, da ga omotavaju oko nas, te im je isto, nakon nekoliko molbi da prekinu, oduzeto - i tada je počelo...

Marko nam je (aktiviran oduzimanjem creva za polivanje baste) priredio jedno-iposatno urlanje, plakanje, vrištanje, očajavanje ...

Ja sam popila Persen koji mi nije pomogao ni najmanje ...Posle sat vremena sam bila spremna da od mog anđela (kome u tom trenutku ovaj epitet nije pristajao) napravim sticker na zidu, moj dragi muž mi ga je uzeo, a ja sam pobegla iz kuće ...

Osećam se:

• pos*ano
• prazno
• šuplje
• smrdljivo (a kupala sam se)
• promašeno

... kao da sedim na sporednom koloseku bez šanse da se uključim na glavni, a Maki ide glavnim i ja ne znam kuda će i kako će, niti kako da do njega dođem ...

14. Maj

Chatujem sa MM-om i priča mi šta se jutros dešavalo kod kuće (imali su incidenAt ) i on piše 'vako:

• Marko je jutros plakao/drao se- nije znao sta da radi, dogovorio se sa Etom (bebisiKterkom
• prim. prev.) da sve zavrsi pre nego sto ona dodje, a izgleda da se nije naspavao
• inace zvao me je da sednem tu kod njega u sobu i prestao da place
• e onda sam mu rekao da kada bi mene neko zagrlio da mi mi bilo mnogo bolje
• i on je posle malo razmisljana krenuo iza mene i zagrlio me od pozadi (ja sam sedeo na podu)
• i ja sam mu rekao da mi je sad mnogo bolje, da mi je sad sve proslo i pitao ga da li hoce da ga ja zagrlim
• rekao je da hoce
• onda smo oprali zube i obukli se
• ne mozes da zamislis kako je bilo divno

***

... da li su svi pravi odgovori na životna pitanja uvek toliko blizu i toliko jednostavni, a mi sami smo sopstvene živote toliko zakomplikovali da te, prave, odgovore ne vidimo ...

Još par reči pre nego što iscuri mart ...

- Maaaamaaa, ...la .. m!!!
Moj mili&dragi muž i ja smo u dvorištu, a Kaća je pre par minuta ušla u stan, jer je već dovoljno cveća posadila pa ide malo da se poigra sa bebom pingvinom.
Pitam milog&dragog šta je Kaća rekla? Kaže da nije razumeo ...
Nastavljam da sredjujem baštu, opet iz stana dopire Kaćin glas " Maaaamaaa, ...la .. m!!!"

Uđem u stan i čujem "Maaaamaaaa, kakila saaaaaaam!!!!"
Ok, stižem da brišem maleno dupence, a ona čim me je ugledala nastavlja sa govorancijom "mama, sve sam saa uradila. Podigla sam poklopac, stavila sam našu dasku, stavila klupicu da se popnem na vecejsku šolju, skinula pantalone i gaće. Mama, sve sam sama uradila, i kakila sam, ali sada ne mogu sama da obrišem guzu. Ne vidim je i ne mogu da je dohvatim. A mama, zvala sam Marka, ali on spava, pa ne može da mi obriše guzu, jer spava. Hoćeš li mama ti da mi obrišeš guzu?"

"Hoću dušo, ljubim te u guzu!"
"Nemoj mama da me ljubiš u guzu, kakila sam, a nije obrisana, pa malkice smrducka!"

***

Vreme je za spavanje.
Kaća se već, zbog preskočene popodnevne dremke, onesvestila, ali se Marko još uvek ne da.
Leži u svom krevetu i svako malo se začuje "maaaamaaa, ja bih kod vas u krevet!"
- Maki, nije još raspremljen naš krevet. Moram da spremim ručak za sutra, da rasklonim što-šta i tek onda možemo da ga raspremimo.
1 sekunda - 2 sekunde - 3 sekunde ... – 10 sekundi na izmaku i eto ga opet "maaaama, a saaaad je l' spreman vaš krevet da me odneseš tamo?"
"Nije, ne možeš u naš krevet!" to ja sprovodim vaspitnu meru, u narodu poznatu kao "ne dozvoliti detetu da se navikne da spava u vašem krevetu" ...

I tako više nekolicina puta ... počinjem da dobijam tikove od ponavljanja ...
I opet " "maaaama, a saaaad je l' spreman vaš krevet da me odneseš tamo?"
I opet ja sa mojim upornim idiJotskim savremeno-vaspitački-nastrojenim-odgovorom "ne možeš, nije spreman, imaš svoj krevet ...."I počnem da se pitam, pitam, pitam "sta, koji-moj-ja-to-uopste-radim? Za čije babe zdravlje mu ne dam da dodje, ušuška se i zaspi na mom jastuku??? Pa neće doveka tako! SAD mu to treba i SAD traži!"

Odem do njega "'ajde Maki, pakuj svoje pinkle i dođi. Ponesi medu, ako hoćeš"
"Neću mama medu, ne treba mi tamo!"
Odem u kuhinju i posmatram ga. Malene nogice i njihov šljap-šljap-šljap ... dođe do našeg kreveta, podigne jednu nogicu, zakači je za ivicu, pa drugu podigne skroz gore, nasloni se kolenom, pa se naguzi, pa druga nogica i sve je na svom mestu!
Skupio se, i smeška se.

Ja dođem do njega pokajnički i kažem mu "mili moj maleni dečače, je l' mogu da te zamolim nešto?"
A on sav važan, sa palcem u ustima klima glavom i ne skida osmeh sa lica.
"Kada sledeći put ne budem odmah htela da te donesem ovamo, ti mi sao dovikni "maaaamaaa, ako me ne odneseš u vaš krevet, posle će ti biti žaaaaooo!!! Nećeš moći da spavaaaaš!"
A on me gleda svojim okicama koje se u takvim tenucima pretvore u dva srdašca, ne razume baš o cemu ja pričam, ali njemu je važno da pričam sa osmehom na licu ... izvdi palac i kaže "može, dogovoreno" onda me zagrli onim zagrljajem koij čini da srce puca od miline ... i doda, onako važno "mama, ja te volim puno, najviše. Čak do rakete!"


***

Pre neki dan sam u naručju držala mog kumića Gašu.
Malog, debeljuškastog, dundavog, nasmejanog Gašu.
I bilo je čarobno.
A onda sam na trenutak pokušala da iz sećanaj izvučem osećaj držanja moje dece u naručju, njihov miris, pokret, ono bebeće zagnjurivanje u moje grudi ... i nisam izvukla ništa.
Ili sam tako dobro tu strašnu, napornu prvu godinu uspela da potisnem u zaborav ili je to normalno.
Ako sam uspela da je potisnem – sada mi je žao, što bi Maki rekao "Do rakete mi je žao!", a ako je to normalno, onda mi je opet žao što je to normalno, što je to nezaustavljiv proces, što se sve tako brzo menja, što tako brzo postaju ljudi i što više nikada, baš ništa neće biti kao pre.

Aurora II

Sinoć mi je moja princeza potpuno samoinicijativno, bez ikakvog pritiska, lobiranja ili posredovanja međunarodne zajednice, dodelila ulogu Aurore ...
Zahvalila sam joj se i rekla da je ona moja mala princeza, a ja ću biti njena mama, makar zbog toga morala da ležim mrtva pola sata ... kako god, ali uloge nećemo menjati :)
Ono što se računa, je da ona veruje da sam dovoljno dobra da mogu da budem princeza ... njena princeza.
Šta jedna mama može više da poželi?
... nismo stigli da se igramo, jer smo išli na jedan rođendan. A tamo je, pošto se Marko nešto sneveselio, Kaća rekla "Maki, nemoj da budes tužan, tamo će biti puno dece da se igramo.
A i ja sam sa tobom!"

Aurora i mali matematičar

Aurora.
Mislio bi covek da je reč o zvezdi.
Ali - greška – reč je o liku iz bajke, našoj miloj & dragoj Uspavanoj lepotici.
'bem ti sunce, ko je izmisli!
Dobro jutro – Maaamaa, nisi poljubila Auroru
Prijatan doručak – A tanjir za Auroru?
Idemo napolje – Čeeekajte!!! Moramo da obučemo Auroru. Ne može ovako da ide napolje!
Čitamo knjigu – Samo i isključivo o Aurori
Jedemo voće – Aurora će samo jabuku
Spavanje – Aurora mora biti pokrivena da se ne prehladi

... kao da sam rodila troje dece!

Svu brigu & pažnju mora dobiti inače Kaća počinje sa sa pričom o (ne)poštovanju Aurorinih prava ....
I sve to ne bi bio problem da ne moramo i da se igramo Aurore svaki dan-sve vreme koje provedemo u kući, i da uz to Kaća bude Aurora, a mi ostali, mali miševi dobijamo sporedne uloge ... kao da je osvojila Oskara pa sad samo ona može da bira uloge!

Juče me je pratila po kući od trenutka kad sam došla sa posla, odnosila moj prazan tanjir, sklonila moje čizme ... sve što je mogla, ne bih li što pre bila spremna za igru.
I onda je počelo "Mama, 'ajde da se igramo (možete misliti čega) Aurore"
"Važi Cico, ja ću biti Aurora!" (jedva sam skupila snagu da to progovorim, nakon celodnevnog vežbanja brzog govora, a sve to sa idejom da pokušam bar jednom da izaberem ulogu pre nego što ona dodeli sebi Auroru ..."
... samo me je pogledala preko ramena, jedanim Bože-me-sačuvaj-šta-ti-je-looda-ženo pogledom i rekla "JA sam Aurora. TI si Grdana!"

"E NEĆU!" Rešila sam da se oduprem tiraniji moje princeze!
"Ja više NEĆU da budem Grdana! Dosta mi je! Uvek sam ja zla, ružna, imam rogove, pretvaram se u zmaja koji bljuje vatru i niko me ne voli! Dosta mi je toga, neću više!"
Lupila sam nogom o pod u žaru izlaganja, prekrstila ruke na grudima mojim junačkim-majčinskim, kojima sam othranila ta dva čeda koja volim više od svega-a sada mi tako vraćaju i napućila se da dodam još koji kilogram na težini moje borbe za prava ugnjetenih majki i svih onih koji uvek dobiju ulogu Grdane!

Opet me prostrelila onim pogledom i kratko odgovorila "Mama, JA sam Aurura! TI možeš da budeš Aurorina majka kraljica – koja je umrla ili Grdana! Maaaarkooooo, ti si princ, dođi odmah, počinjemo!"

Ja od borbe neću odustati- NIKADA! Boriću se, makar na pobedu čekala do Kaćinog punoletstva ili bar do onog dana kada izabere neki drugi lik iz bajke, gde će biti najmanje dve pozitivne uloge ... ili bar jedna pozitivna-glavna i jedna sporedna, ali da nije ružna, glupa i sa rogovima!

Idemo dalje!


Marko ... moj maleni anđelak ...
On voli svoju mamu. Više nego ikada ... i čim me ugleda, počne da ciči i zakači mi se na krkače ... onda se malo mazimo i mazio i mazimo ...
Svako veče, poslednje što prozbori je "mama, a je l' da sutra ne ideš na posao?"

"Idem mili, još dan-dva-tri .. pa onda dva jutra dolaziš kod mene u krevet da me bud-bud-bud-buuuuudiš" ... nakon toga za laku noć dobijem njegov :( izraz lica, pola tone griže savesti i 1001 pitanje "da li baš moraš sutra da ideš na posao?"

I on voli svoje vozove. Tomasa, Džejmsa, Tobija, Dizela ... ostale nisam zapamtila ....

Pre nedelju dana je bio moj rođendan, i bile su nam u gostima moje tetke i teča.Teča obožaava moje monstere.
Seo tako moj teča, koji je već poodmaklim godinama i priča nešto jako mudro sa Markom, a ja dobacim da je Maki naučio da sabira do 10, onako – da se malo Falim :D ... i počne teča da se igra brojevima sa Markom i da sabiraju neke jabuke i kruške ... odjednom dovikuje teča "Pa Marko zna i da oduzima !!"
Ja mu odgovorim da znam koliko voli Marka, da ga volim i ja, ali da Marko NE zna da oduzima ništa osim mog vremena i živaca.
"Maki, ako imas 5 jabuka, i onda daš tati 3, koliko će ti ostati?"
Maki stoji oslonjen na orman, i misli-misli-misli, pogleda u svoje prstiće, nešto promrmlja i kaže "pa naravno da će mi ostati samo 2"
Posle suza radosnica i svega drugog što logično proizilazi iz ove situacije, ja ga pitam "a ako od te dve daš jednu meni, koliko će ti ostati?"
Misli, misli, misli .. "2"
Sruši mi se svet pred očima .. ipak ništa od njega, neće biti matematičar na oca, bie samo lep i ništa više ... "Kako bre Marko dve, pa ako imaš dve, i daš mi jednu, ne mogu da ti ostanu 2!!!"

"Pa mama, ako i tebi dam jednu biće mi malo. Uzmi jednu od tate!"

KRAJ!

Virusi U Akciji!

U ponedeljak mi bebisiKterka telefonom, negde oko 14h, javlja da Marko ima temperaturu i da je kilav.
Ok, pomislim, za vikend smo se veoma intenzivno druzili za ogromnim brojem dece (trening, pozoriste, gosti ...) a sezona virusa je pocela ...
Uvece temp preko 39C!
Celu noc merimo, pokusavamo da spustimo - nista.
Padne na 38 i ni makac dalje, samo ponovo skoci.
Sutradan, naravno, ne odem na posao nego ostanem sa monsterima, racunajuci da ce to trajati samo jedan dan.

Utorak vece Kaci pocinje da raste temperatura malo po malo.
MM dolazi sa posla i ne moze da stoji na nogama .. izmeri temp 39C!
Oko 20 h izmerim Kaci - 38.5 ...

MM je vec u krevetu - potpuno obeznanjen
Marko i dalje ide po kuci i cvili kao maleno bespomocno mace
Kaca ne moze da ustane

U toku noci, se Marku smiri temperatura, ali Kaca izgara.
Celu noc je isla od 38.5-39.5!

Sreda je tokom dana delovala skoro potpuno beznadezno.
Taman pomislim da ima sanse da se sve zavrsi - temp krene da divlja svima - i MMu i Kaci i Marku
Noc - Marko spava bez problema, a Kaca gori.
Koza joj je bila bukvalno crvena od vreline - kao da je izgorela na suncu ... tako nesto u zivpotu nisam videla
Dodirnem je i bukvalno se opecem! Trzam ruku sa nje jer je vrela

Isli kod Dr
Uzimali joj krv, mokracu - nista nisu otkrili.
Nas pedijatar je prvi put od njihovog rodjenaj rekao da "Kaca deluje bas bolesno"

Cetvrtak ceo dan nit' smrdi nit' mirise ... temp nije prelazila preko 38 ni Kaci ni Marku.
MM je poseban slucaj i ceo dan kunja i temp mu potpuno besmisleno skace i pada (od 36.8-39.2)

Cetvrtak noc (vreme sadasnje)
Oko 20h Kaci skoci temp na 38.5 - popije brufen
Stavim ih u krevete i sve deluje da ima nade da bude mirna noc ... valjda nece - pomislim ja mmmda!

Oko ponoci izmerim Kaci temp - 38.8 ... dam joj Paracetamol jer Brufen ne mogu u tako kratkom intervalu.

Legnem na kauc (gde vec nocima lezim - odatle je najkraca distanca do deca na jednu stranu, do kupatila na drugu i do MMa na trecu)
Lekovi spusteni na trpezarijski sto - zlu ne trebalo
Oko 01.50 AM, MM skace iz kreveta .. nije mu dobro, muka mu je, sve ga boli ... odlazi u WC ...
02.00 cujem Kacu koja pocinje da bunca .. odem do nje ... ona smrkce slince ...
pitam je da li hoce da mi dozvoli da joj obrisem nosic .. ona podize glavicu, izgovara "'ajde mama, obrisi mi nosic" i tu ugledam HOROR!
Iz njenog nosa curi krv!!!
Nikada, ali bukvalno nikada se nisam tako odsekla ... noge su klecnule, ruke su je podigle, a u glavi je tutnjalo bezbroj misli u pokusaju da dodjem do odgovora "STA SAD, FU**ING, TREBA DA URADIM??"

Nosim je, za sobom ostavljam trag Kacine krvi, MM ispusta neke jezive zvuke u kupatilu jer ga tera na povracanje, ali se nista ne desava, i Marko pocinje da kaslje ....

Spustam je na kauc, ona gori, ponovo je onako vrela kao i sinoc ... merim joj temperaturu - 38.9C, dajem Brufen ... krvarenje je u medjuvremeno vec prestalo, MM je u krevetu ...
Obrisem tragove krvi ... Kaca je u mom krevetu.
Sednem za komp da vidim sta svemoguci cika Google i roditelj.com imaju da kazu na zadatu temu, sve se utisava, samo u mojoj glavi bruji filmska traka sa kacinom nosicem iz kog curi krv .. krv na njenoj i mojoj pidzami, krv u njenom krevetu ...
I sada je 03.00 AM ... i ja se bojim da zaspim ... a i ne spava mi se ...
Inace, spadam u kategoriju onih koji u svim uslovima i pod gotovo svim stresovima mogu da spavaju ... ali ne nocas ...

Odoh sad da ponovo merim temperature ... i da se nadam da ce petak ujutro doneti nesto lepse
-------------
Za sada je sve mirno.
Kaca je imala 39.2 dobila lekic, spalo je i sad lepo spava.
Prvi put se konacno, preznojila.
Do sada je izgledala kao da se samo susi (kao dooobra sunkica ) i samo sam cekala da pocne da cvrci kad joj spustim vlaznu ruku na kozu.

Ja se ne usudjujem da legnem, jer se bojim da cu se komirati i prespavati neku ne-daj-Boze situVaciju.
hehhe, kako se sve vrti u krug.
Kada su imali tek par meseci, isto ovako sam sedela za racunarom i cekala da se Marko probudi pa da tek onda idem da spavam, da me ne bi probudio svojim vristanjem ... a taj put je, kao za inat, spavao duze nego iance izmedju hranjenja ...
I secam se da mi je Tea rekla da ne vredi da cekam, nego da se odmorim kad god mogu i da idem pravac u krevet ...
kao da je juce bilo ... a ima tome skoro 3 pune godine ... eeeh
--------------

Prvi trening

Posle duzeg vecanja i pokusaja da decu ubacimo u neki bazen, a sve u nadi da proplivaju i cim pre se osamostale da odplivaju kod tetke preko bare, odustali smo od te ideje.
Razlog jednostavan - nigde nece da prime decu mladju od 5 godina.
U stvari, hoce, ali u terminu od 16h sto je, naravno, potpuno besmisleno za nas, obicne smrtnike koji svaki dan posecuju svoje voljeno radno mesto

Elem, posle dugih, teskih i dosadnih pregovora, pristala sam da nasa mladjahna deca prvo probaju taekwondo (iliti tekvondo), sport MM-a, sto je, kako se moglo i pretpostaviti, na njegovo lice montiralo jedan od onih "ja-sam-ponosni-otac-ove-dece" osmeha, sa zamagljenim pogledom usmerenim ka svetlijoj buducnosti gde ce oni (nasa celjad) biti ponosni nosioci nekog od brojnih dana crnog pojasa

Ali da krenem redom:
MM je davnih dana trenirao taekwondo.
I jedan Gale je trenirao sa njim.
Gale je kasnije resio da mu to bude zivotno opredeljenje, pa je osnovao taekwondo klub.
U medjuvremenu se Gale ozenio i dobio trojke!

Jedne nedelje smo isli da nas podmladak vidi kako izgleda sala, kako izgledaju deca koja teniraju (Galetovi klinci), kako izgleda Gale, jer nas mali Marko sve mora prvo dobro da osmotri, zagleda, preracuna u svojoj glavici, pre nego sto na bilo koju novinu pristane ...
Gale nas je sacekao ispred zgrade, otkopcao Kacu bla-bla-bla, ona mu je dala ruku i otisla sa njim
Marko je (naravno) bio malo obrazriviji.

Inace, to je bio redak susret: dve porodice koje iz dva porodjaja imaju 5-oro dece (kao retko kada se nisam osecala kao svetsko cudo ili najgora majka na svetu dok nekome objasnjavam kako mi je bilo u prvoj godini sa blizancima, i dok izgovaram "aaaa, htela sam da se ubijem!" za uzvrat ne dobijem, kao obicno, pogled koji kaze "maaa daaaaaj, vidi ih kako su slaaatkiiiii " )

Cele nedelje smo MM i ja vladali nasim toplim domom uz pomoc samo jedne jedine reci "trening" . Ako ovo - trening, ako ne - ne trening.
Kao okidac.
Prekida svaku nepozeljnu radnju, aktivira pozeljnu

I dodje dogovoreni petak, kada cemo decu odvesti na prvi pravi trening.
Stigli smo tamo, Gale nas je docekao i Kaca pita "je l' mogu odmah sa njim unutra?"

"Cico, cekaj da te skinem"
Skinem je, uvucem njen stomacic ( ) u specijano odabranu roze trenerku za taj trening i ona pita "a je l' mogu sad ili moram da cekam da me odvedes ..."
"Cekaj zenska glavo, nece Gale pobeci!"
"Ali mama, ja se BAS radujem!"
Skinem i Marka, sakrijem njegove krive X nogice ( ) u trenerku i odemo do sale.
MM se pojavljuje sa osmehom "ponosan otac" na licu (kako je samo divno, u jednom trenutku na jednom licu videti toliko toplih emocija koje postoje samo zahvaljucujuci jednim X nogicama i jednom dundavom stomacicu )

Deca ulaze u salu, a mi, kao i svaki normalan roditelj koji prvi put dovodi dete na trening, ostajemo noseva zalepljenih za staklo, ne bismo li bili tu kada nasem cedu zatreba nesto

Ulazi i Gale (sada u ulozi trenera) i postrojava decu da stanu svi prsticima na ivicu crvene podloge ...
Kaca staje, pogled joj je, od tog trenutka, prikovan za Galeta.
Marko staje pored Kace, a ruka mu je od tog trenutka, prikovane za Kacinu nadlakticu.

Pocinje zagrevnje ociju, noseva, usta, kose, prstica ....
Kaca gleda u Galeta i radi (ili bar pokusava da radi) sve sto se od nje trazi
Marko gleda u Kacu i radi od svega po malo, a u medjuvremenu osmatra okolinu, ostalu decu, vrti se ...

Krecu da hodaju po sali, da se zagreju, i Kaca se sa zacelja kolone (jer su tako stajali) brzinom svetlosti premesta na vodecu poziciju ... a Marko za njom.

U nekom trenutku se Kaca odmakla od Marka i on istog casa pocinje da trazi pogledom, prvo nju, onda nas - ugleda nas i trci pravo u sirom rasirene mamine ruke pune ljubavi i razumevanja za cedo koje se osetilo usamljeno ou tom ogromnom svetu prepunom opasnosti

Onda smo Marka malo vracali, gurkali, pa smo malo pregovarali, dogovarali se ...
Gale nam je rekao da ce Marko sigurno izlaziti i da ga pustimo, ne teramo da se vrati, a da ce ga on vec navabiti kada dodje vreme - pokusavao je onako izokola da ga dozove, ali se Maki nije dao. Onda je u nekom trenutku izasao iz sale, i pozvao Marka " 'ajde Maki, dodji, treba nesto da pokazes velikima kako se radi!"
I Marko ode

Izgledali su kao da je neko ubacio jedno 20 komada rasparenih ruku i nogu u salu, pa je svako zahvatio po nesto i sa tim rasparenim udovima pokusava da uradi ono sto mu kazu ... meni je skoro pozlilo od smeha

Epilog:
Kaca je sve vreme imala pogled prikovan za Galeta, radila (bolje reci: pokusavala da uradi sve sto treba i to najbolje sto moze) i primetila ostatak planete tek po zavrsetku treninga.
U svakoj koloni je mo-ra-la da bude prva.

Marko je preskocio pola treninga, radio ono sto mu se svidelo i u tome, bez-po-muke bio sjajan!
Ono sto mu nije imalo etiketu "zabava u najavi" - nije ni radio ...

Bese to 30. januara 2009.

Bora Smejalica, posveceno nasoj Blonde :)

Svaka lepa vest ce na mom licu napraviti još jednu makar malu boricu smejalicu i na nju se nikada necu požaliti.
Ipak, samo neke smejalice su posebno lepe i svojom posebnošću se urežu u celo biće i prodru svuda, stignu do srca i nateraju ga da zakuca, bar na trenutak malo brže, malo jače i nekako veselije.

Ta ista bora smejalica će potom izvući nekoliko leptirića koji leškare u mom stomaku i čekaju da ih neka smejalica prodrma, rastrese im krila i natera da zalepršaju najlepši srećni ples.

Sada je jedna smejalica upravo to učinila.
Saznala sam da je jedna osoba, kojoj nikada lice nisam videla, nikada se nismo srele, ali mi se njena životna priča urezala duboko u svest - rodila dva divna malena bića.

I leptirići su zalepršali, prodrmali me celu i učinili da danas nebo izgleda plavlje, sneg belje, a svet srećnije zbog dve malene mrvice koje su izabrale baš tu posebnu mamu za svoju.

U izmaglici moje mašte uspevam da zamislim osmeh na njenom nikad viđenom licu, sreću u njenom srcu i ona obično tako patetična i često, a najčešće bez ikakvog smisla, korišćena rečenica "Ipak neko to od gore vidi sve", mi za trenutak zablista pred očima i učini se potpuno primerenom, nimalo patetičnom i pomislim kako je baš sad, baš tu gde jeste, u pravom trenutku baš sve došlo na svoje mesto.

Za tu posebnu mamu i njene anželcice počinje novi život, a meni će nakon ovog dana, ostati ta, još jedna bora smejalica, da me podseti da ipak neko to odgore vidi sve i da svakoga negde sačeka njegovo parče sreće, samo je pitanje koliko dugo smo spremni na nju čekati

U Cekanju 2009.

Danas mi je poslednji radni dan

Imam 11 dana koje cu provesti sa mojim monsterima
Nakon duzeg vecanja i pregovaranja smo odlucili da ne idemo iz Beograda, nego da ostanemo u nasem toplom domu

I racunam 'vako:
to je 11 jutara sa decom u krevetu
11 dorucaka sa njima
11 ruckova sa njima
22 uzine sa njima
11 knjiga koje mozemo procitati na miru
bar 5 kolaca koje mozemo umesiti zajedno
11 setnji u koje cemo otici zajedno ... od toga bar 1 Avala, 1 Kosutnjak, 1 Ada, Kalemegdan ... ma svasta nesto ...
11 dana da se izlezavamo na tepihu zajedno ...


Ovo je prva NG kojoj se raduju jer ZNAJU da ce Deda mraz veceras doci i doneti im poklone ispod jelke ... jer su bili dobri ... najbolji
I cekacemo Deda mraza svi zajendo i mi veliki i oni mali!
I necemo leci dok ne dodje i ne donese poklone i ne otvorimo ih i ne poradujemo im se iz sve snage

U ovoj godini smo ostavili pelene, dudu ... Maki je svoj palac zadrzao ... na jos neko vreme ...
U ovoj godini smo imali i neke ruzne i neke lepe dane, ali se nadamo da ce nas naredna godina uveriti da su samo lepi vredni pamcenja i da cemo one ruzne moci da zakljucamo u sobu zaborava i tamo ih zauvek ostavimo ...

Nadam se da cemo u sledecoj godini biti zdravi.
Nadam se da ce deca imati vise dana u kojima ce gledati nasa nasmejana lica nego ona druga.
Zelim da ucinim da i ja svaki dan pamtim po njihovim nasmejanim licima - a nikako tuznim i uplakanim.
Nadam se da cemo u sledecoj godini svi mi imati vise razumevanja jedni za druge.
Nadam se da cemo se vise radovati malim stvarima i manje zeleti one ne tako male.
Nadam se da cemo imati vise dana sa osmehom nego onih bez njega.
Nadam se da cemo se u sledecoj godini baviti nekim lepim i pamcenja vrednim angazovanjima.


U stvari, samo se nadam se da cemo biti zdravi, srecni i nasmejani.

Srecno svima koji danas i u danima koji dolaze zalutaju na ovu moju poluoprastajucu-poluocekujucu temu

Zakoracili Smo U Cetvrtu Godinicu

I da, naravno da se plasim svega.
A nemam pojma sta nas ceka i iskreno - ne zelim da znam unapred vise nista!
Sada zelim malo da zivim u neznanju

Sve do skora je bilo pitanje:
sta je sledece?
Da li ce prohodati?
Da li ce progovoriti?
Da li ce skinuti pelene?
Koliko zuba imaju?
Koliko im jos fali?
Da li znaju ovo?
Da li mogu ono?
Koliko su visoki?
Koliko su teski?
Da li su previse niski?
Preteski?
Da li spavaju?
Ne spavaju?
Sta jedu?
Zasto ne jedu, ako ne jedu, a zasto jedu - ako jedu?
Da li ovo smeju da jedu?
A ono ne smeju jos uvek?
A da li ce …
A kako ce …
A zasto ce … ako ce … a ako nece – zasto nece?
E bas me briga!
Zdravi su (pljuc-pljuc-pljuc), veseli su, pametni su, lepi su, dobri su ( uglavnom ) i sta mi sada vise treba?


Vratili smo se u nas stan i sve je trebalo da bude lepo kao nekad.
Ali nije ... veci smo, drugaciji i navikli da su tu baka i Mimi (moja sestra).
Sinoc je dosla moja mama bez Mimi i Maki ju je odmah pitao zasto nije dovela Mimi?
Objasnismo mu da je bolesna i da ce doci drugi put .. i mislila sam da je ta prica zavrsena.

Onda me je sinoc, dok sam ga spremala za spavanje opet pitao "mama, a zasto baka nije dovela Mimi?"
"Pa bolesna je, ne moze da dodje .. dovescemo je sutra, moze?"
"Moze ... a mamaaa, a kada cemo opet da se preselimo kod bake i Mimi i da se vise ne vracamo ovde?"
"A zasto da se preselimo tamo?"
"Pa da cuvamo baku i Mimi. Znas mama, one su sad same, jer smo mi ovde. A Mimi je bolesna i nema ko da je cuva, a mora neko da je cuva."

....


Okitili smo novogodisnju jelku.
Nasu prvu, zajednickim snagama okicenu jelku.
Jelka je inace, jedan od omiljenih clanova nase male porodice i da se ja pitam, ne bismo je ni sklanjali - nego ljudi vec krajem januara pocnu cudno da me zagledaju kada je vide jos uvek cilu i veselu kako stoji i nema nameru da ode ukutiju i tamo sceka sledecu Novu godinu.
Imamo divne staklene kugle koje sam godinama kupovala i cuvala i lampice i trakice i sve sto je potrebno.
I da, naravno, i bezbroj minijaturnih metalnih zvoncica za crvenim i zlatnim masnicama koji za pravo zvone.

U pocetku sam se trudila da deci ne dam u ruke staklene ukrase - nije proslo.
A onda su dosli na red zvoncici kojima Marko nije bio odusevljen i resio je da nece da ih kaci
"Maki, da ti mama objasni nesto: slusaj sad! Da li cujes nasto? "i prodrmam jelku, ne cuje se nista - samo sustanje grancica.
On kaze "ne cujem nista"

"Pa to ti kazem, ljubavi. Deda Mraz nema nasu adresu, nego moze da se desi da nas ne pronadje i onda nista od poklona. Zvoncice moramo da okacimo, da povremeno jelka zvecne, i kad deda Mraz naidje, da je cuje i da zna gde da nam doense poklone! OK?"

"Mama, daj mi te zvoncice da ih kacim!"

Odem ja do kuhinje, posle par minuta se vratim, a on stavio jedno 20 zvonicica na jednu grancicu ...
"Pa Maki, ne moras sve na jednu granu. Rasporedi ih da bude svuda po neki."
"Ali mamaaaaa, bolje se cuju kada su svi zajedno! Slusaj sad!" i protrese jelku

Jeste, sve je mnogo lepse kada je zajedno

Te noci se probudio i zove nas" mamaaaa, taataaaaa!! Dodjiteeee!"
Dotrcim do njega, a on kaze "nosi me kod vas, neko dolazi u moj kLevet"
"Ko, mili?"
"Ne znam, ali stalno dolazi od vLata"

... mozda je jelka koju smo stavili ispred vrata od terase u njihovoj sobi pa moze da mu izgleda kao silueta coveka u mraku ... nema veze ... dobar razlgo za guzvu u nasem krevetu
Ujutro je dosla Kaca da vidi zasto nema bate u NJIHOVOJ sobi ... i ostala i ona ...

I dalje, pre nego sto legnem, svratim da proverim da li disu? I uvek, ali svaki put se uplasim da mozda ... ali svaki put .. ako previse mirno spavaju - protresem ih, i kada se promeskolje, onda ih ljubim i pricam im da se smire i anstave san …

...


Jedno vece je Maki imao seansu "zedan sam, piski mi se, kaki mi se, gladan sam ..." samo da bi enko dosao u sobu da ne mora da spava.
MM iz cisto pedagoskih razloga sedne da mu isprica pricu o decaku i vuku ...

Sada nam je to prica sa pred spavanje
Svako vece mora da se prica bas ta i niejdna druga prica.
Probali smo sa Snezanom - koju obozavaju - nije to o decaku i vuku
Pepeljuga - nije o decaku i vuku
Petar pan - nije o decaku i vuku
Crvenkapa - ne moze ...

I sada je prica o decaku i vuku dobila mnogo interesantnih detalja i opisa livade i cveca i sunca iznad planine na kojoj se decak izlezava i dosadjuje i decakove kolibe i drveta i sume na proplanku ... a sve je to, naravno, neka simbioza Kopaonika i planina na kojima je odrastala Haidi. Neke ljubavi i stare price su pocele da izranjaju iz secanja ... pa rekoh da ih podelim sa mojim malenima ...


Mislim da je dosta za pocetak jedne godine

Mozda I Mi Krenemo U Vrtic :)

Od kada smo kod moje mame i sestre u izbeglistvu, deca imaju drugare ispred zgrade (sto nije slucaj sa nasom zgradom gde smo jedina deca) i svako malo kukaju da se sa njima igraju.
Tu sad imamo i najboljeg dLuga MaLka, koji ima baku i deku na istom spratu na kom su moja mama i sestra, i sada nece da ide u vrtic kod svoje kuce, nego da non-stop bude kod bake i deke da bi se igrao sa mojim monsterima ... kakva je to (obostrana, da ne kazem - trostrana) ljubav- recima se ne moze opisati

I tako ... pre par meseci je na 5 minuta peske od naseg stana je otvoren montessori vrtic (zove se Kinderland) gde smo za danas zakazali odlazak da vidimo kako sve to izgleda.
I otisli smo da se vidimo i raspitamo.
Ono sto sam ja zapazila kao + je da se za prepodnevnu uzinu jede iskljucivo voce (koje moji obozavaju), za drugu uzinu se jede nesto mlecno, nema sokica, nego samo kupovna voda, i imaju 3 puta nedeljno casove engleskog.
Spavaju ako hoce i imaju dvoriste (koje je meni od presudnog znacaja)
Pokusala sam da izracunam i finansijki momenat, i izgleda da je i to

Deca - usli smo, oni su se izuli i utrcali medju drugu decu.
Nisu me primecivali jer su imali super zabavu, a kada sam rekla da je vreme da krenemo-krenuse potoci suza neeeceeeemo kuuuciiii, ovde cemo da Luuuucamoooo i spavamoooo i sveeee i to oboje! Obicno Kaca hoce medju ljude, a Maki visi na mojoj nozi, ali ovaj put je bio odusevljen.
U to ime sam se sa glavnom tetom dogovorila da dodjemo i sutra pre podne, da i za nas naruce rucak, posle koga cemo kuci na spavanje, pa da vidim da li se deci zaista svidja ili im je bilo zabavno samo zato sto je novo.

Od kada smo odande izasli, monsteri odbrojavaju aktivnosti do sutrasnjeg odlaska u vrtic "pUvo cemo da spavamo, pa da Lucamo, pa da se igLamo i opet spavamo i onda idemo u vUtic da se iglamo sa decom "


... eto, u ponedeljak bi trebalo da idemo na more, a posle se (ako sve bude ok) nadam da cemo u vrtic

Malo Nasih Umotvorina :)

Poslednjih dana isuvise cesto naidjem na neke strasno tuzne teme i zivote i postanem i ja najstrasnije tuzna zbog tudjih tuga i bolova.
Nekako ne mogu da verujem i ne zelim da me iko uveri da gresim, da su ta mala bica koja zovemo monstersima, cEdovostima, i ostalim cudnim imenima, koja u stvari, tesko da bi normalno umu mogla da se definisu ljubavlju i besmrtnim obozavanjem, mogla icim da zasluze i jedan sekund bola - ma i najmanjeg, makar on bio zbog Zuljka (zuljko - kamencic ii grumencic zemlje koji upadne u sandalu i zulja. prim.prev.).
Elem, resih da sebi popravljam raspolozenje belezenjem nekih mudosti koje moji monsteri istovare iz svojih malih glavica pravo pred nas, kada mi ostanemo bez teksta, sa ocima punim suza od smeha, od srece sto postoje, od straha da ce porasti, od dragosti zbog mudrosti koja je ipak-nekako uspela da nadje put iz cupavih glava.

Elem ...
Pre nekog vremena sedimo svi za doruckom (verovatno bese neki dan vikenda, cim smo bili u punom sastavu) i Kaca pocne po svom starom, dobro obicaju da trazi ono sto je u tudjem (u ovom slucaju mom) tanjiru, jer je to sigurno nesto bolje od onoga sto je ona dobila.
E sad, ja takvo ponasanje NE TO-LE-RI-SEM! Strasno mi je kad tako nesto vidim i istog casa poludim i pocnem sa jednim jutranjim dubokoumnim moralisanjem i pridikovanjem ...

Pored svih objasnjenja tipa "ne mozes da trazis drugima iz tanjira, nije to nista bolje od onoga sto si ti dobila, svako jede iz svog tanjira, i niko ne jede iz tudjeg ... " i izmedju ostalog, uputim joj duboko smisleno pitanje "da il ti uopste znas sta je to u tudjem tanjiru sto trazis?" i dobijem odgovor "ne znam. A sta je to u tvom tanjiru?"
Ja ponosna zbog svoje mudrosti i onako majcinski kazem "govance, hoces?"
A ona "Necu mamo, samo ti smes to da jedes!"
i sta .... MM i moja mama krenu da palcu od smeha, ja pokusavam da zadrzim ozbiljamn izraz lica, a Kaca srecna sto je mama videla da je ona shvatila i naucila da se iz tudjeg tanjira ne jede


Sinoc se Maki popeo na naslon kreveta, tu seo i spremio se da pocne svoj mali vecernji program.
Naime, TAJ naslon, na TOM krevetu je idealan za pricanje price medi, koju nam on ili Kaca, kako-kad, pricaju pred spavanje ... njihova izmisljena prica koju (naravno) beskrajno obozavamo ...
Seo tako Maki, i lupka nogicama u naslon kreveta, ja ga zaljubljeno gledam, cekam da pocne, a on lupka i lupka i lupka i smeska se ... i MM ga gleda i ceka pocetak, a Maki i dalje tup-tup-tup-tup ...
Meni vec malo dosadi i ja ga pitam "ajde Maki, hoces da pocnes? Jel to sad enki performas?" (izgledao mi je kao Samantin decko iz "Sex i grad" kada stoji na sceni i povremeno poneko izusti po koju rec), a on kaze "nije, to je kLevet!" ... i nastavi da lupka


Juce moja sestra kaze Makiju, koji uporno stiska flasicu sa sokom, da ne stiska flasicu, jer ce mi iskociti sok u krilo i posle nece imati sta da pije.
A Kaca se malo zamisli i kaze "Mimi, sok nema noge, tako da on ne moze da iskoci!" i okrene se Makiju "mozes da stiskas bato, ne brini, nece iskociti!"