6.10. - 10 godina kasnije iliti vrtić

6.10.1999.

Stojim pored autobusa koji će me odvesti u Budimpeštu. Veliki kofer pred mene i krećem u neki drugi život. Imam strašnu tremu. Pa jbt, odoh ja u beli svet. Mis'im, nema više mame da spremi ručak i skokne do prodavnice dok dečica ne ustanu. Stvari sa pijace više neće same dolaziti u frižider. Veš više neće samoinicijativno uskakati u mašinu i iskakati iz nje pravo na štrik da se osuši. A o tome kako iz prve ruke izgleda život udvoje, ne smem ni da razmišljam. L je već desetak dana tamo, ponudili su mu posao, otišao je da se smesti, nađe stan. Tako je kod nas počelo ono što ljudi zovu "zajednički život " ...


6.10.2009.

Pored kola stojimo L i ja, iskaču Kaća i Marko.
Kaća ne može da dočeka da stigne u vrtić i nađe nove drugare, a Marko samo ponavlja "ja neću da idem u vrtić! Ja BAŠ nisam srećan što idem u vrtić! Je l' baš moramo da idemo u vrtić? A zašto idemo u vrtić? Može Eta i dalje da nas čuva! Ja neću da idem u vrtić! Znaš mama, ja baš nisam srećan što idemo u vrtić! ... "
I opet imam strašnu tremu. Ima je i L, ali još uvek ništa ne priča.
Ulazimo u vrtić, izuvamo se, ostavljamo stvari u naš ormarić. Marko i dalje vodi svoj monolog, ponavlja reči kao mantru .. kao da će ga ona svom silinom njegove želje vratiti kući gde će sve biti po starom, gde se ništa neće menjati, dok Kaća ponavlja "a gde su drugari? Mama, gde su drugari?"
Pronalazimo sobicu sa našim novim drugarima, Kaća za trenutak zastaje na ulazu, osmotri situaciju, kaže vaspitačici "Dobar dan" , uđe i razgleda, razgleda, razgleda ... ugleda nešto u ćošku i kaže "Mama, ja ću sad da skuvam ručak" ...
Marko za to vreme, visi na mojoj nozi i viče "neeeećuuu!!! Neću da ostanem ovdeeee!!!! Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!! Molim te, mama, neeeeeću u vrtić!!!" ... Onda se malo okači na nogavicu MMa, kome se knedla jasno vidi kako šeta gore-dole po grlu.

Vaspitačica nam daje neko vreme da pokušamo da se otrgnemo stisku super-lepak deteta, kada vidi da se to neće desiti, preuzima stvar u svoje ruke, uzima ga i priča mu kako će se igrati ... ostalog se ne sećam jer mi je zujalo u ušima od svega što me spopalo, i čujem kako " ... ćemo mahati mami i tati kroz prozor, a oni će se brzo vratiti!" .. očima nam jasno i nepokolebljivo daje do znanja da nestanemo .. obilazimo oko vrtića, gledamo u prozor ... i ja uveliko imam knedlu-šetalicu u grlu ... vaspitačica koja u rukama drži Marka koji rida i maše, Kaća koja stoji uz njenu nogu i tiho plače ... jer i Maki plače, a ona nikako ne voli kada je Maki nesrećan ... posle nam je rekla, da " ... ako Maki nije srećan u vrtiću ... pa i ne mroamo da idemo .."

MM i ja odlazimo kući da sačekamo da dođe 10h da se vratimo po decu ... sedimo u nemoj kući, sve je tiho, nigde ništa ne mrda, ne skače, ne pita, ne mamače ... u tišini pijemo kafu i gledamo na sat čekajući da dođe 9.45 da smemo da krenemo po decu. Proveravam da li sat radi, jer mi se čini da se kazaljke ne pomeraju.... radi ...
9:35, krećemo! Dosta je čekanja, možda će biti velika gužve u saobraćaju na tih 400m + 2 semafora koliko ima do vrtića, pa da ne zakasnimo.

Dolazimo, sobica prazna! Zagledamo dečije WC-e, holove ... pogledam napolje, ima druge dece, ali naše grupice nema. Naravno, najlepši i najbolji su u toj grupi ... Sigurno su kdnapovani!
Zvaću policiju .. ili možda bolje da ih ne zovem? Šta ako nas otmičari posmatraju???
Cela grupa je kidnapovana, odvedena u nepozantom pravcu i više ih nikada nećemo videti!
Možda će se otmičari javiti i tražiti otkup.
Proveravam gde mi je moblini, za slučaj da se otmičari jave.
Šta ako su vanzemaljci??
Ako Marko uspe da pusti svoj glas, možda se predomisle pa ih vrate ... ali šta ako zanemi od straha?
Čujemo graju na drugom kraju hodnika ... tamo gde su ormarići sa stvarima. Trčimo tamo i vidimo ih .. spremaju se da idu napolje.
Kaća se upiškila i plače :( toliko se zaigrala da je zaboravila da kaže vaspitačici da joj se piški i sad je očajna. Maki stoji pored nje i govori joj da to nije ništa strašno, jer "...i Milica se u knjizi upiškila jer se zaigrala i to nije ništa strašno ..." Uzimam Kaću u naručje, ona se smiruje i ponavlja "nije to ništa strašno. Doći ću i sutra."
Maki se penje na svog tatu i kaže "idemo kući. Tata, idemo kući ..."

(vaspitačica kaže da se smirio posle desetak minuta plakanja i da se posle lepo igrao sa Milošem ... )

7.10. 2009.

Navila sam sat ranije nego inače, da završim sve što treba, da zadržim svojih jutarnjih pola sata odlaksa u WC, dremanja na WC šolji, ćutanja i tihog buđenja uz šolju čaja.
Mazim decu, ljubim ih, gnjavim, a Marko kroz san kaže "mama, je l' danas ne moramo da idemo u vrtić? U stvari mama, ja sam tamo zaboravio bebu Dina (mali dinosaurus-prim.prev.) pa idemo da ga uzmem i odmah se vraćamo."
Oblačimo omiljeni farmerke, omiljeni duks, omiljene čarape .. sve – samo da se smanji nivo hormona stresa kod našeg anđela.
Kaća bira suknjicu, pa joj kažemo da je bolje da se presvuče jer će ići napolje ...pregovaramo, doručak i krećemo.
Maki negoduje, ali ide.

Stižemo u vrtić, Kaća proviruje kroz vrata i viče "stigli smoooo!!!! Viiidiii, imam nove patofne" (patofne kupljene prthodnog dana za vrtić-prim.prev.), pedagozi (MM i ja) čučimo iza nje i uz "ššššš!!!! Nemoj da se hvališ, to nije lepo!!" ona ulazi unutra ...
Maki se kači na mene .. počinje svoj performans, sa uvežbanim elementima drame ... ja ga otkačinjem od sebe, on sa vaspitačicom ulazi unutra ... MM i ja se odmačinjemo, provirujemo preko nekog poluzidića da vidimo da li naše sunce i dalje strašno pati i vidimo ga kako se lepo igra sa svojim bebom Dinom – na nas je već zaboravio.
Kaća se odmah prijavila da bude dežurna i da postavlja sto sa drugom Petrom. Nije dala da servirka odnese njen tanjir, jer to ona zna sama da uradi :)

Kako je danas bilo u vrtiću? "Lepo." Mirno odgovara.


8.10. 2009.

Kaća je sinoć imala temepraturu, pun nos slina .. ostali su kod kuće ...