Prvi trening

Posle duzeg vecanja i pokusaja da decu ubacimo u neki bazen, a sve u nadi da proplivaju i cim pre se osamostale da odplivaju kod tetke preko bare, odustali smo od te ideje.
Razlog jednostavan - nigde nece da prime decu mladju od 5 godina.
U stvari, hoce, ali u terminu od 16h sto je, naravno, potpuno besmisleno za nas, obicne smrtnike koji svaki dan posecuju svoje voljeno radno mesto

Elem, posle dugih, teskih i dosadnih pregovora, pristala sam da nasa mladjahna deca prvo probaju taekwondo (iliti tekvondo), sport MM-a, sto je, kako se moglo i pretpostaviti, na njegovo lice montiralo jedan od onih "ja-sam-ponosni-otac-ove-dece" osmeha, sa zamagljenim pogledom usmerenim ka svetlijoj buducnosti gde ce oni (nasa celjad) biti ponosni nosioci nekog od brojnih dana crnog pojasa

Ali da krenem redom:
MM je davnih dana trenirao taekwondo.
I jedan Gale je trenirao sa njim.
Gale je kasnije resio da mu to bude zivotno opredeljenje, pa je osnovao taekwondo klub.
U medjuvremenu se Gale ozenio i dobio trojke!

Jedne nedelje smo isli da nas podmladak vidi kako izgleda sala, kako izgledaju deca koja teniraju (Galetovi klinci), kako izgleda Gale, jer nas mali Marko sve mora prvo dobro da osmotri, zagleda, preracuna u svojoj glavici, pre nego sto na bilo koju novinu pristane ...
Gale nas je sacekao ispred zgrade, otkopcao Kacu bla-bla-bla, ona mu je dala ruku i otisla sa njim
Marko je (naravno) bio malo obrazriviji.

Inace, to je bio redak susret: dve porodice koje iz dva porodjaja imaju 5-oro dece (kao retko kada se nisam osecala kao svetsko cudo ili najgora majka na svetu dok nekome objasnjavam kako mi je bilo u prvoj godini sa blizancima, i dok izgovaram "aaaa, htela sam da se ubijem!" za uzvrat ne dobijem, kao obicno, pogled koji kaze "maaa daaaaaj, vidi ih kako su slaaatkiiiii " )

Cele nedelje smo MM i ja vladali nasim toplim domom uz pomoc samo jedne jedine reci "trening" . Ako ovo - trening, ako ne - ne trening.
Kao okidac.
Prekida svaku nepozeljnu radnju, aktivira pozeljnu

I dodje dogovoreni petak, kada cemo decu odvesti na prvi pravi trening.
Stigli smo tamo, Gale nas je docekao i Kaca pita "je l' mogu odmah sa njim unutra?"

"Cico, cekaj da te skinem"
Skinem je, uvucem njen stomacic ( ) u specijano odabranu roze trenerku za taj trening i ona pita "a je l' mogu sad ili moram da cekam da me odvedes ..."
"Cekaj zenska glavo, nece Gale pobeci!"
"Ali mama, ja se BAS radujem!"
Skinem i Marka, sakrijem njegove krive X nogice ( ) u trenerku i odemo do sale.
MM se pojavljuje sa osmehom "ponosan otac" na licu (kako je samo divno, u jednom trenutku na jednom licu videti toliko toplih emocija koje postoje samo zahvaljucujuci jednim X nogicama i jednom dundavom stomacicu )

Deca ulaze u salu, a mi, kao i svaki normalan roditelj koji prvi put dovodi dete na trening, ostajemo noseva zalepljenih za staklo, ne bismo li bili tu kada nasem cedu zatreba nesto

Ulazi i Gale (sada u ulozi trenera) i postrojava decu da stanu svi prsticima na ivicu crvene podloge ...
Kaca staje, pogled joj je, od tog trenutka, prikovan za Galeta.
Marko staje pored Kace, a ruka mu je od tog trenutka, prikovane za Kacinu nadlakticu.

Pocinje zagrevnje ociju, noseva, usta, kose, prstica ....
Kaca gleda u Galeta i radi (ili bar pokusava da radi) sve sto se od nje trazi
Marko gleda u Kacu i radi od svega po malo, a u medjuvremenu osmatra okolinu, ostalu decu, vrti se ...

Krecu da hodaju po sali, da se zagreju, i Kaca se sa zacelja kolone (jer su tako stajali) brzinom svetlosti premesta na vodecu poziciju ... a Marko za njom.

U nekom trenutku se Kaca odmakla od Marka i on istog casa pocinje da trazi pogledom, prvo nju, onda nas - ugleda nas i trci pravo u sirom rasirene mamine ruke pune ljubavi i razumevanja za cedo koje se osetilo usamljeno ou tom ogromnom svetu prepunom opasnosti

Onda smo Marka malo vracali, gurkali, pa smo malo pregovarali, dogovarali se ...
Gale nam je rekao da ce Marko sigurno izlaziti i da ga pustimo, ne teramo da se vrati, a da ce ga on vec navabiti kada dodje vreme - pokusavao je onako izokola da ga dozove, ali se Maki nije dao. Onda je u nekom trenutku izasao iz sale, i pozvao Marka " 'ajde Maki, dodji, treba nesto da pokazes velikima kako se radi!"
I Marko ode

Izgledali su kao da je neko ubacio jedno 20 komada rasparenih ruku i nogu u salu, pa je svako zahvatio po nesto i sa tim rasparenim udovima pokusava da uradi ono sto mu kazu ... meni je skoro pozlilo od smeha

Epilog:
Kaca je sve vreme imala pogled prikovan za Galeta, radila (bolje reci: pokusavala da uradi sve sto treba i to najbolje sto moze) i primetila ostatak planete tek po zavrsetku treninga.
U svakoj koloni je mo-ra-la da bude prva.

Marko je preskocio pola treninga, radio ono sto mu se svidelo i u tome, bez-po-muke bio sjajan!
Ono sto mu nije imalo etiketu "zabava u najavi" - nije ni radio ...

Bese to 30. januara 2009.

Priča O Jednom Gotovo Sasvim Običnom Danu, septembar 2006 ...

Bio je neki skoro sasvim običan dan.
Cini mi se da beše septembar.
Toplo, ali ne prevruće, ja sa mojim malim monstrumima kod kuće, cekam da prođe još jedan u nizu istih dana, da porastu, da život postane bar za nijansu lakši.

Stiže mi SMS od, iz virtuelnog sveta znane osobe, koja živi toliko daleko, da se nikada ne bih usudila da pomislim da cu je sresti igde osim u tom virtuelnom svetu.

Kaže da je tu, blizu - na samo stotinak km od Beograda ... ako mogu , da svratim ...

Zovem babu i dedu, pitam da li mogu da dođu da pričuvaju decu, na 5-6 sati.
Kažu da mogu, i onako, kao usput pitaju šta planiram?
Ja, takođe onako usput, kao da to radim svaki dan, kažem: "Treba da skoknem do drugarice u Sremsku Mitrovicu ..."
Oni dođože, ja se javim mužu i kazem mu to isto "ej, idem do Sremske Mitrovice. Tvoji će pričuvati decu. Vraćam se do 18h" ... tajac .. pa njegovo poznato "mffpffmff ... šta si rekla? Gde ideš???"
"Pa do Mitrovice. Dosla je jedna devojka (čuj devojka ) sa foruma i ja strašno, najstrašnije želim da je upoznam"
On ne zna šta da kaže, kao i obicno kada ja imam neke ideje .. pita da li imam goriva, para .. ja potvrdno odgovaram ... sednem u kola i krenem
Prođem naplatnu rampu na auto-putu, uzmem karticu i shvatim - imam oko 100 dinara u kešu! Šta ako je putarina skuplja? Neće me pustiti da siđem sa auto puta dok ne platim!
Nikada neću stici u Mitrovicu
Zovem muža ... tuc-muc .. kao kada Muja objašnjava Hasi da mu je umrla majka, pa priču počinje sa "znaš, tvoja mačka se šetala po krovu ... pala je ..." i dođem do suštine, pitam ga koliko može da košta putarina?
On počinje da se smeje, pita kolege, i oni se smeju ... samo se ja ne smejem jer, neću stići do Mitrovice!!!!! Oni ne shvataju ozbiljnost situacije!

Zvaće auto moto savez ... javiće mi ...

Ipak prolazim, silazim sa auto-puta, ulazim u Mitrovicu, pratim uputstva i stižem pred kuću ... tamo stoji ona sa sestrom.
I ja kao da sam ugledala staru dobru drugaricu, koju samo neko vreme nisam baš često viđala
Počinje priča ... o svemu po malo.
I priča ne staje ni na tren.
Vazduh uzimamo dok ona druga priča .. da ne propustimo neki trenutak ... i vreme je proletelo, ja sam uskočila u svoj auto, krenula nazad svojim mosterima, ona je mahala ... a ja sam bila nekako setna. Onako setna, kako se moze biti kada se rastajemo na duže od starog, dragog, dobrog, mnogo dobrog prijetelja ... i nadala se, želela da verujem da ćemo se ipak, uskoro, negde ponovo sresti, jer takvih koji bude ovakva osećanja je jako malo, pa ih je onda još važnije sačuvati što bliže sebi.
I ostala je blizu.
Istina, ne pravo blizu, ali dovoljno blizu mom srcu, da je uvek mogu dozvati u mislima, setiti se njenog glasa, osmeha i malenog momka koji je vredno grickao grisine i upravo naučio da namiguje i to tako sinhronizovano sa oba oka u isto vreme, da je to čista carolija .. a nakon tog miga dolazi jedan osmeh; široki osmeh, sa zubima na parove razbroj s' i okicama koji se tada pretvore u crtice na okrgulastom licu


Da li smo se opet srele .. ne, jos ne ... bar ne onako pravo .
Ali se inače srećemo, svaki dan ... ili bar gotovo svaki dan ... kroz slova vredno nakuckana na računaru, kroz neke reči koje se ne moraju posebno objašnjavati i u nadi da ću nju i malenog momka ipak, jednog dana, negde na ovoj planeti, ponovo sresti ...


Za nju koja će se, nadam se, prepoznati

Bora Smejalica, posveceno nasoj Blonde :)

Svaka lepa vest ce na mom licu napraviti još jednu makar malu boricu smejalicu i na nju se nikada necu požaliti.
Ipak, samo neke smejalice su posebno lepe i svojom posebnošću se urežu u celo biće i prodru svuda, stignu do srca i nateraju ga da zakuca, bar na trenutak malo brže, malo jače i nekako veselije.

Ta ista bora smejalica će potom izvući nekoliko leptirića koji leškare u mom stomaku i čekaju da ih neka smejalica prodrma, rastrese im krila i natera da zalepršaju najlepši srećni ples.

Sada je jedna smejalica upravo to učinila.
Saznala sam da je jedna osoba, kojoj nikada lice nisam videla, nikada se nismo srele, ali mi se njena životna priča urezala duboko u svest - rodila dva divna malena bića.

I leptirići su zalepršali, prodrmali me celu i učinili da danas nebo izgleda plavlje, sneg belje, a svet srećnije zbog dve malene mrvice koje su izabrale baš tu posebnu mamu za svoju.

U izmaglici moje mašte uspevam da zamislim osmeh na njenom nikad viđenom licu, sreću u njenom srcu i ona obično tako patetična i često, a najčešće bez ikakvog smisla, korišćena rečenica "Ipak neko to od gore vidi sve", mi za trenutak zablista pred očima i učini se potpuno primerenom, nimalo patetičnom i pomislim kako je baš sad, baš tu gde jeste, u pravom trenutku baš sve došlo na svoje mesto.

Za tu posebnu mamu i njene anželcice počinje novi život, a meni će nakon ovog dana, ostati ta, još jedna bora smejalica, da me podseti da ipak neko to odgore vidi sve i da svakoga negde sačeka njegovo parče sreće, samo je pitanje koliko dugo smo spremni na nju čekati