Putovanje

Rodi se ljudsko biće.
Maleno i bespomoćno.
Od trenutka rođenja se svi oko njega upiru iz petnih žila, ne bi li od njega napravili čoveka.
Ono raste i polako se pretvara u nešto.
Da li će to biti čovek, zavisi od mnogo čega.
Mnogi se tu upletu, pa vajaju, gnječe, muljaju, kako ko stigne.
Onda neki odu, drugi dođu pa nastave gde su prethodni stali, pa malo promene metode, tehnike i alate.
I onda se to maleno ljudsko biće pretvara u nešto, za šta jako dugo ne znamo šta će na kraju ispasti.
Koliko je tu finesa, koliko prilika da se zastrani i pogreši, toliko je malo prilika da se sve te greške zaobiđu ili preskoče bez saplitanja.
Neko uspešno ispreskače sve, neko se saplete na prvoj, a neko ih preskače ostavljajući utisak nesapletivog, a samo oni koji pogledaju usporen snimak, vide da su mu noge izranjavljene od udaranja o prepreke.

Ali, suština je ostati u trci za zvanje "Čovek", opstati među alama i baucima i na kraju balade, kada dođe trenutak da "pričom o Čoveku" uspavamo svoju decu, to uradimo mirne savesti i pritom se ne postidimo.
A to ne pođe za rukom baš svakome.

Neki i pričaju "priču o Čoveku", ali skrenu pogled kada dođe red na onaj deo gde se pominju čojstvo i junaštvo, kada se priča o onima koji hodaju uzdignute glave i čistog obraza.
Istina, ima i onih koji se nikada ne postide.
Njih su oblikovali isti takvi, koji su nekada, negde skrenuli s puta ka Čoveku, samo na trenutak, verujući da će se, čim dune povoljni vetar, i potpuno sigurni da će se to kad-tad dogoditi, opet okrenuti svoja jedra i zaploviti ka Čoveku.

Neki nikada do zvanja neće stići.
Misliće da ništa i nisu propustili.
Steći će u životu neka druga zvanja, pa neće ni znati da su ka ovome ikada putovali.