Vrtić, Kopaonik ...

Danas kad padne veliki mrak, pa spavamo i onda se probudimo, je l' da da ne idete na posao?"
"NeeeIdemoooo!!!!"
Tako je počeo današnji dan.
A sutra kada se probudimo idemo na Kop. Nas četvoro i Luka i Mia sa mamom i tatom – i svi smo veseli.
Nosevi su prestali da prave sline, igračke su spremne, osmesi montirani na lica, pivo u frižideru – sve je spremno!
Juče smo saznali da smo primljeni u vrtić. I to baš onaj koji smo hteli.
I ja ne znam šta da mislim i osećam. Ne volim što su dovoljno veliki da krenu u vrtić.
Kada se Dr Sveta pre 2 godine, na moje pitanje "a kada ćemo moći da ih damo u vrtić?" od srca nasmejao i rekao "nemojte o tome, ima vremena. Najbolje bi bilo da do 4. godine ne idu u vrtić, zbog Markovih opstrukcija ..." mi smo mislili da je to vekovima udaljeno od nas.
Sada nam je to pred nosom. Primljeni smo, veliki su. Kao i bezbroj puta do sada, poželim da vratim vreme, da budu bebe, pa se onda setim naših nesrećnih i teških početaka, pa se ne bih vratila, pa ih gledam kako su veliki ...

***

Kada se za 10 dana, L i ja vratimo sa Kopaonika, dolazi majstor da montira deci krevete.
Prave, velike, kao naše, bez ogradice – krevete za velike.
Jutros sam gledala Kaću u njenom krevecu, sa ogradicom, kako spava, sklupčana, držeći medu u zagrljaju. Ovo je bio poslednji put da spava u bebećem krevetu i bilo mi je tužno.
Mislim, volim što rastu i što su pametni i lepi i dobri i što je sve kako treba, ali ja ne stižem da idem u korak sa njima. Čini mi se da sam se u svim drugim životnim situacijama lakše snalazila, bolje hvatala korak sa svim i svačim, stizala na vreme na cilj – a sad imam osećaj da nigde ne stižem, ništa ne vidim, ništa ne umem i da sve proleće pord mene, a ja samo uspevam da uhvatim trag, kao trag mlaznjaka na nebu koji još neko vreme ostane da nas podseti da je mlaznjak, onomad, bio tu.

Samo bih volela da nakratko sve stane, da se svet zaustavi, da uzmem vazduh, malo se odmorim, uhvatim korak – a onda da nastavimo dalje ...