Dan kao dukat

Bio je jedan lep dan.
Majski.
Onako bas lep.
Kakav samo majski može biti.
Žut kao dukat.
Presijavao se dan na suncu u svoj svojoj lepoti.
U njegovom odsjaju su svoje tragove ostavljali svi oni koji su ga živeli.

I nosio je taj dan, svojim dahom, vazduh mlak poput izmaglice.
Pun mirisa šume, mirisa novog proleća.
Nosio je sobom miris života koji negde počinje baš danas.
Miris reke je tog divnog majskog dana, nosio dah života koji se negde danas završio.Baš danas, na ovaj divan, kao dukat žut, majski dan.

Juče je neko željno čekao rađanje današnjeg dana, neko je plakao, moleći se da nikada ne svane.
Danas, na ovaj dan će, neko zaplakati, neko će se smešiti.
Svitanjem će ovaj žuti dan, otvoriti svoje dveri poput korica knjige.
Otvoriće ih svima nama, da u nju upišemo poneku reč, poneko poglavlje, poneku priču.
S'večeri će, poput knjige sklopiti svoje korice i otići na počinak.
U naša sećanja.
Sutra će danas biti juče i neko će ga se sećati sa osmehom, želeći da ga ponovo živi, neko će ga kletvama terati iz sećanja.
Ali dan će biti tu.I
posle njega više ništa neće biti isto.

Senkama tople večeri, oslikaćemo i sklopiti je, da bismo jednog dana, knjigu tu otvorili i ponovo živeli svog života jedan mali deo.