Kej

Kej ... zastala sam da se istegnem ...
Ispred mojih očiju je proticao zivot. Svačiji.
On i ona - nisu u braku
Ali su zajedno … od skoro. Ne žive u kraju, zato su i došli baš ovde.
On nije oženjen, ali je zato ona itekako udata .. sa sve decom i svekrvom i deverom u istom stanu.
I zato i jeste ovde, jer ne može da nađe sebe u toj gužvi.
Pa je krenula uokolo da se traži.
Verovatno joj je prvi put da je negde sa nekim, a da to nije njen muž.
Izgleda kao da ne zna šta treba da radi, ali joj je lepo.
On je gleda netremice, i njemu je lepo.
Kao da mu baš prija to što vidi.
Vidi nju kojoj je lepo sa njim, i izgleda da mu je to za sada dovoljno.

Odlaze dalje.
Ona, držeci ga pod ruku, skupila se uz njegovu nadlakticu, kao da se skriva od tuđih pogleda i kroz treptaje pokušava da prikrije bacakanje pogleda svuda uokolo da ne bi, slučajno, neko poznat odnekud naišao ...

Momak sa psom.
Čudan.
Negde je odlutao, pa mu je i pas odlutao ...
Kačket i podignuta kragna da ga odbrani od vetra.
Počinje da doziva psa kada je shvatio da ga nema u blizini ....

3 devojčurka ... ne zna se koja više šminke ima na svom maleno licu.
I štras na ušima, i šljokice na noktima i nitne na guzovima i lošu kopiju nekog pokojnog gmizavca na nogama, i da, naravno, i gole bubrege .. jao deco, navući ćete prehladu ...

Tek je podne.
Istina … lepo prolećno podne. Subota.
Kao i uvek kada nas sunce s proleća pozdravi, čovek može da posmatra … jer tada svi izađu iz svojih pećina da vide onoga koga cele zime nisu videli, ili da ne vide onoga koga gledaju svaki dan, pa hoće malo da predahnu ...

Jedan je prošao na biciklu.
Njemu ne treba ništa.
Dobro mu je, ma čuj dobro ... super mu je!
Ide negde da bi posle mogao da se vrati. Ako bude sreće, srešće još jednog istog takvog pa će se zajedno vratiti drugim putem.
A usput možda negde nešto vidi, obiđe nešto … ko bi ga znao.
Biciklistima se u glavu ne može ući.
Čas su tamo, čas ovamo ... čudna sorta ... takvi su i kad siđu s bicikla ...

Baka i deka …
U zimskim kaputima, najboljim koje imaju.
Njima jos uvek nije dovoljno toplo da bi obukli prolećni mantil.
U njihove kosti proleće dolazi sa letom.
Ona ima kolmovanu kosu, on je uredno očešljan i obrijan, kao i svaki dan od kada se zamomčio.
I kravatu i belu košulju i džemper ... sve kako dolikuje.
Njena nekada kao dukat žuta kosa je sada bela. Ali ako njega pitate za boju te kose … on će vam ispričati priču o damama koje su je sa divljenjem posmatrale i, čekajuci da još jednom čuju odgovor u koji nisu verovale, pitale "gospodjo Miro, u koju se boju Vi farbate?" a ona bi s ponosom odgovarala "ne farbam se, prirodna je!"
U cegeru u njegovoj ruci su dve knjige, dva jastučeta za slučaj da je stolica hladna i rezervni šal, ako vetar počne još jače da duva.
I da, naravno, ona u ruci ima malu žensku tašnu.
Malo vremešnu, ali zasigurno nezamenljivu.
Jer u nju taman stane sve što joj može zatrebati. Uključujući naravno, i neizostavnu kapuljaču od tankog providnog najlona, spakovanu na veličinu petodinarke, jer ako dune košava ili ne-daj-Bože počne kiša ...
Otići će na svoje omiljeno mesto i on će naručiti kafu, običnu tursku i 3 kocke šećera koje će umočiti u kafu i onda ih pojesti, a ona će uzeti čaj od nane ...sa malo limuna i 1 kockom šećera.

Poneli su i one posebne kekse koje je baka napravila za unuke.
To je ona dobro znana igra bake i unuka. Oni obaveste baku da će tog-i-tog datuma ići na put, a ona ih kao iznenadi pravljenjem njihovih omiljenih keksa ...
Keksi su tvrdi ... potopljeni u kafu ili čas ... mmmm ... tope se u ustima i ostavljaju trag davnih vremena, mladosti, miris kuhinje njihovih baka, rodnog mesta iz koga su odavno otišli ...
A mogli bi ga ponovo posetiti?
"Miro, hocemo kada ogreje, do Gline?"
"Hoćemo Duja ... naravno da hoćemo … i njene misli su vec otputovale i donele majušni osmejak u ugao njenih usana. "
"A hoćemo li ponovo prespavati kod onog finog gospodina u Doboju? Imao je odličnu supu lani?"
"Može Duja, sve može, videćemo ... sve cemo se mi već dogovoriti ... "
Dugo je trebalo dok ih je lagani korak odneo niz kej ...

Mlada mama
Dečija kolica koja gura jednom rukom, a drugom pokušava da iz torbe, koja joj uporno spada sa ramena, dohvati fu**ing telefon koji uporno zvoni, preteći da probudi tek usnulo čedo ...
Kako nervoza raste, korak se ubrzava ... nikako sad ne sme da se zaustavi!
Ako kolica stanu – dete se budi.
To je sigurno, kao što je sigurno da su jedan i jedan uvek dva!
Odmiče skoro trkom ... ne znam šta je na kraju bilo ... nestala je ...

A onda je došlo vreme da krenem i ja dalje ... verovatno će neko pogledati u mene kako prolazim, i ponovo pomisliti "evo je opet ona ... e stvarno nije potpuno svoja ..." ... i tako u krug ...