Priča o junaku Miladinu

I tako ja postadoh kriminalac.
Na pravdi Boga
Izašla sam sa decom da se prošetam, bez ličnih dokumenata i drznula se da mi zasmeta gospođa koja vozi kola trotoarom.
I još gore sam se drznula i ogrešilao ljudskost, humanost i majčinstvo, kada sam zbog iste gospođe pozvala policiju, nakon čega mi je gospođa napomenula da ugrožavam zdravlje njenog deteta, time što mojim još-uvek nezgaženim čedima objašnjavam da će teta u zatvor zato što hoće da nas gazi kolima po trotoaru.

Ali, ne lipši magarče do zelene trave!
Niti je ona otišla u zatvor, niti je policajac došao zbog nje, nego sam JA postala ponosni nosilac etikete okrivljena, pa sam onda unapređena u zvanje "KRIVA" peti dan I stepena (najvišeg ranga).

I onda vidim mlađahnog Miladina.

Šeta se.
Onako lep, visok, krupan, mišićav … ma čisto intelektualan … sve inteligencija kipi iz njgovih mudrih dubokih očiju, dok oko sebe pogledava u klupe Narodnih poslanika i verovatno se misli iz koje je najbolji pogled na kamere … da je zapljune za sledeći saziv, kao Narodni poslanik.
I pozdravljaju ga, kao heroja.
A on ponosan na svoje zasluge za narod, šeta, odgovara na pitanja, zahvaljuje (veravatno na čestitkama za zasluge za narod i odbranu srpstva od zlih jevrejsko-američko-globalističkih-podzemnih-i-nadzemnih-veza za višim silama).
On se siroma' samo malo potukao i zaneo od strasti, onesvestio nekog drugog isto tako zanesenog i ostrašćenog i ništa više.
Jeste da je taj drugi zaneseni pao u nesves' i ne znam da li se iz nesvesti vratio, ali i ako se vrati, biće mu lakse – jer će njemu, prvom u istoriji časna i ponosna zemljica s' kraja sveta, zvana Srbija isplatiti odštetu za boli koje mu je naneo gorepomenuti mlađahni Miladin.

Dakle, imamo:
prvu zlatnu medalju za Srbiju - plivač - dočekasno ga ispred gradske Skupštine, ali u republičku nije ušao
Prvu medalju za Srbiju ekipni sport – vaterpolisti – i njih dočekasmo ispred skupštine, ali ni oni ne kročiše unutra

Medalja na Olimpijskim igrama za Srbiju –opet vaterpolisti-ali nismo ih dočekali jer su nas osramotili potukavši se među sobom u Olimpijskom selu!
I mi ih kaznili – nećemo ih dočekati – nisu bili dobri i takav doček nisu zaslužili!
Pa neka vide sa kakvim ponosnim i poštenim svetom i narodom imaju posla.
Drugi put da se lepo vladaju i ni slučajno ne pobiju – pa ćemo i njih ponovo dočekivati!
U stvari, terba da se biju – ali sa tuđima, a ne sa svojima!
A Skupštinu mogu da pogledavaju preko tarabe, nikako ne prilaziti blizu – možda planiraju neku kriminalnu radnju ili ne-daj-Bože sabotažu!

A onda dobismo i Miladina.
Čoveka
Ma ljudinu od metar-i-onoliko visokog i isto toliko širokog, naočitog.
Njega istina, nismo dočekali ispred Skupštine Grada – sram nas bilo!

Ali, Miladine, oprosti nam, nismo mi krivi – nisi nam Miladine, javio da dolaziš!
Ni da ćeš uopšte ikada doći, niti kada ćeš to učiniti.

Na trenutak mi se učinilo da se krije. I jeste se krio, ali ne od nas!
Krio se od onih zlih krvnika srpskog roda i poroda i svega što je srpsko i što počinje na slovo "S", koji ga juriše preko pola sveta.
Ali smo to vrlo brzo ispravili.
Dočekasmo mi njega u Skupštinskom zdanju.
I to ne bilo kom, ne gradskom, nego Srpskom, kako i dolikuje svakom heroju, junaku koji roda Srpskog.

Blago nama sa njim, a tek kako je blago nemu sa nama, i kako je nama sa nama samima!