Rekla je da ta slika samo meni može da bude interesantna ...
Gledala sam je i ....
Sunčano na Adi
Gosti svakojaki
I došli iz raznoraznih razloga
Jedni da budu vidjeni
Drugi da budu zabeleženi
Treći na trening
Četvrti da pobede
Peti da se oprobaju
Šesti ni sami ne znaju zašto su tu
Sedmi ili koji god, ali meni taj dan prvi - mališani iz "Juse".
Do tada nisam znala da postoje.
A tu su, žive živote svoje, u srcu Beograda.
U srcu grada, u sred srede, ali predaleko od onih srca u kojima treba da budu.
I predaleko od ruku da ih maze.
I od očiju da ih gledaju i da se u njima ogledaju.
Deca svakakva.
Crna, bela, musava, flekava, šarena, plavokosa, crnokosa, bez kose, sa kosom, čupava, sa mašnicama, loknicama, sa zubićima ... a Boga mi poneko i bez njih ... ali svi sa po jednim parom očiju iz kojih se na sve strane toči molba za malo pažnje i ljubavi ... toči se molba na litre, ma na galone ...
I svuda oko njih je potok neizgovorenih reči, neizrečenih želja, nedosanjanih snova.
Sve one i ne mogu biti izgovorene ...
Niko ih nije tim recima učio, nije imao kada ...
U očima ispisane neostvarene želje
Neostvarene, a tako malene, samo kada bi ih imao ko čuti, prepoznati i razumeti
Možda i poželeti ih zajedno sa njima. Zajedno bi bilo lakše dosanjati ih ...
Malo pažnje, koji topao pogled i po koja nežna reč pred spavanje ... ništa više ne traže.
Te oči mogu otopiti glečere ... ali, da li ih je onaj ko ih je odbacio ikada pogledao i video šta u njima piše?
Da li bi ih mogao gurnuti od sebe da ih je, ma i jednom, pogledao i u njih se utopio?
Možda je u njima video sebe i svoje beznadje
Možda su bile jedino ogledalo koje se nije dalo razbiti, ogledalo sopstvenog beznadja i sopstvene duše pa zato ih nije želeo zadržati pored sebe.
A možda ih je želeo poslati negde i dati im šansu da budu srećnije?
Koliko tuge mora biti u srcu čoveka koji ovakve oči gurne od sebe?
Koliko čemera može jedno biće nositi i ostati čovek?
Koliko patnje duša može trpeti pre nego otera od sebe oči koje samo ljubav traže?
Svet u njihovim očima ima neki čudan sjaj
Ljudi u njima izgledaju lepše, bolje – ako im se samo malo nežnosti da.
Ništa više od toga oni ne traže ... oni i ne znaju da više i ne mogu dobiti.
Želim da verujem da, znaju da će ih jednog dana neko ili neka uzeti za ruku, samo nežno pogledati i vratiti svome domu, svom krilu i svom toplom zagrljaju da se tamo ugnezde, spavaju i sanjaju neke druge snove …
No comments:
Post a Comment