Moja Kaja se u nedelju udala.Znamo se od kad smo bile onolike kolika su sad moja deca.Naše mame i tate su tada bilo ovoliki koliki smo mi sada.A naše bake i dede su bile onolike kolike su sada naše mame i tate.
Došla su nasa deca.
Baka, deka i još ponekoga već neko vreme nema, a mi ostali smo se u medjuvremenu pomerili na generacijskoj lestvici i zauzeli mesto onih isred nas.I sve sam to videla dok sam gledala naše mame i tat(e) kako plešu uz muziku nekog prošlog (a meni tako dragog) vremena.
Svadba beše ko svadba ... rekli bi neki, ali meni i previše posebna. U stvari, svadba nije bila kao svaka druga jer je to bila svadba iz snova. Sve je bilo iz snova: i mesto i muzika i klopa i piće i vreme, a najviše od svega divna beše moja Kaja. Izgledala je kao princeza iz neke od bajki naseg detinjstva.
Prošle smo zajedno sve prvo sto život donosi.I ljubav i strah i suze i nadanja i maštanja i svadje i mirenja ...
Jedno vreme sam verovala da me je necim omadjijala jer sam joj uvek sve praštala.I tako, ja sam plakala kao kiša na svakih par minuta, Kaja je plakala malo redje, a ostali su plakali u medjuvremenu :)
A moji Oni ...
Marka sam uzela u ruke da plešemo ... i nije hteo da prestanemo Čim napravimo malu pauzu, on bi pritrčao do mene, uhvatio me za ruku i "mamo, mamo, ajde da p'ešemo!"I onda smo plesali .. uz Luis Armstronga i "Wonderful world" i Čobija i njegovu "Lolu" ... i kroz glavu su mi prolazile sve one misli koje teraju suze na oči: i Maki i Cica ce da porastu, udaće/oženiće se i otići će .. suuuuzeeeee ... ali, i treba da se to desi, to ce značiti da su srećni ... suze radosniceeee .... možda će otići na drugi kraj sveta i vidjaću ih (u najboljem slučaju) jednom godišnje ...suuuuuzeeeee .... a šta ako ne budu srećni/nešto im se ne-daj-Bože desi .... ridanjeeeeeee .... ma bićemo mi tu da ih čuvamo od svega .... suze radosnice ...... a sta ako se nama nešto desi, pa ne budem tu kad se oni budu udavali/zenili ... ridanje ... i tako u bes-kraj-on :)
Kaća je bila moja malena princeza U haljinici koju je sama izabrala da obuče, u cipelicama na cvetiće, sa obaveznim šeširicem, bakinim perlama oko vrata koje je sama birala, mudra i nasmejana do neba i nazad, gledala mladu i želela i ona da bude p'iceza kad poraste, plesala u tatinom naručju i bila svoja, srećna i potpuno bezbrižna ... i taaakooo ...
…Čini mi se da sam tog dana, na Kalemegdanskoj terasi (konačno) shvatila da je moje detinjstvo završeno, da su na redu neka druga detinjstva, i da mogu u njima da uživam, ali ovaj put iz prikrajka, kao posmatrač, što morate priznati, ipak nije mala stvar …
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
No comments:
Post a Comment