Prvi trening

Posle duzeg vecanja i pokusaja da decu ubacimo u neki bazen, a sve u nadi da proplivaju i cim pre se osamostale da odplivaju kod tetke preko bare, odustali smo od te ideje.
Razlog jednostavan - nigde nece da prime decu mladju od 5 godina.
U stvari, hoce, ali u terminu od 16h sto je, naravno, potpuno besmisleno za nas, obicne smrtnike koji svaki dan posecuju svoje voljeno radno mesto

Elem, posle dugih, teskih i dosadnih pregovora, pristala sam da nasa mladjahna deca prvo probaju taekwondo (iliti tekvondo), sport MM-a, sto je, kako se moglo i pretpostaviti, na njegovo lice montiralo jedan od onih "ja-sam-ponosni-otac-ove-dece" osmeha, sa zamagljenim pogledom usmerenim ka svetlijoj buducnosti gde ce oni (nasa celjad) biti ponosni nosioci nekog od brojnih dana crnog pojasa

Ali da krenem redom:
MM je davnih dana trenirao taekwondo.
I jedan Gale je trenirao sa njim.
Gale je kasnije resio da mu to bude zivotno opredeljenje, pa je osnovao taekwondo klub.
U medjuvremenu se Gale ozenio i dobio trojke!

Jedne nedelje smo isli da nas podmladak vidi kako izgleda sala, kako izgledaju deca koja teniraju (Galetovi klinci), kako izgleda Gale, jer nas mali Marko sve mora prvo dobro da osmotri, zagleda, preracuna u svojoj glavici, pre nego sto na bilo koju novinu pristane ...
Gale nas je sacekao ispred zgrade, otkopcao Kacu bla-bla-bla, ona mu je dala ruku i otisla sa njim
Marko je (naravno) bio malo obrazriviji.

Inace, to je bio redak susret: dve porodice koje iz dva porodjaja imaju 5-oro dece (kao retko kada se nisam osecala kao svetsko cudo ili najgora majka na svetu dok nekome objasnjavam kako mi je bilo u prvoj godini sa blizancima, i dok izgovaram "aaaa, htela sam da se ubijem!" za uzvrat ne dobijem, kao obicno, pogled koji kaze "maaa daaaaaj, vidi ih kako su slaaatkiiiii " )

Cele nedelje smo MM i ja vladali nasim toplim domom uz pomoc samo jedne jedine reci "trening" . Ako ovo - trening, ako ne - ne trening.
Kao okidac.
Prekida svaku nepozeljnu radnju, aktivira pozeljnu

I dodje dogovoreni petak, kada cemo decu odvesti na prvi pravi trening.
Stigli smo tamo, Gale nas je docekao i Kaca pita "je l' mogu odmah sa njim unutra?"

"Cico, cekaj da te skinem"
Skinem je, uvucem njen stomacic ( ) u specijano odabranu roze trenerku za taj trening i ona pita "a je l' mogu sad ili moram da cekam da me odvedes ..."
"Cekaj zenska glavo, nece Gale pobeci!"
"Ali mama, ja se BAS radujem!"
Skinem i Marka, sakrijem njegove krive X nogice ( ) u trenerku i odemo do sale.
MM se pojavljuje sa osmehom "ponosan otac" na licu (kako je samo divno, u jednom trenutku na jednom licu videti toliko toplih emocija koje postoje samo zahvaljucujuci jednim X nogicama i jednom dundavom stomacicu )

Deca ulaze u salu, a mi, kao i svaki normalan roditelj koji prvi put dovodi dete na trening, ostajemo noseva zalepljenih za staklo, ne bismo li bili tu kada nasem cedu zatreba nesto

Ulazi i Gale (sada u ulozi trenera) i postrojava decu da stanu svi prsticima na ivicu crvene podloge ...
Kaca staje, pogled joj je, od tog trenutka, prikovan za Galeta.
Marko staje pored Kace, a ruka mu je od tog trenutka, prikovane za Kacinu nadlakticu.

Pocinje zagrevnje ociju, noseva, usta, kose, prstica ....
Kaca gleda u Galeta i radi (ili bar pokusava da radi) sve sto se od nje trazi
Marko gleda u Kacu i radi od svega po malo, a u medjuvremenu osmatra okolinu, ostalu decu, vrti se ...

Krecu da hodaju po sali, da se zagreju, i Kaca se sa zacelja kolone (jer su tako stajali) brzinom svetlosti premesta na vodecu poziciju ... a Marko za njom.

U nekom trenutku se Kaca odmakla od Marka i on istog casa pocinje da trazi pogledom, prvo nju, onda nas - ugleda nas i trci pravo u sirom rasirene mamine ruke pune ljubavi i razumevanja za cedo koje se osetilo usamljeno ou tom ogromnom svetu prepunom opasnosti

Onda smo Marka malo vracali, gurkali, pa smo malo pregovarali, dogovarali se ...
Gale nam je rekao da ce Marko sigurno izlaziti i da ga pustimo, ne teramo da se vrati, a da ce ga on vec navabiti kada dodje vreme - pokusavao je onako izokola da ga dozove, ali se Maki nije dao. Onda je u nekom trenutku izasao iz sale, i pozvao Marka " 'ajde Maki, dodji, treba nesto da pokazes velikima kako se radi!"
I Marko ode

Izgledali su kao da je neko ubacio jedno 20 komada rasparenih ruku i nogu u salu, pa je svako zahvatio po nesto i sa tim rasparenim udovima pokusava da uradi ono sto mu kazu ... meni je skoro pozlilo od smeha

Epilog:
Kaca je sve vreme imala pogled prikovan za Galeta, radila (bolje reci: pokusavala da uradi sve sto treba i to najbolje sto moze) i primetila ostatak planete tek po zavrsetku treninga.
U svakoj koloni je mo-ra-la da bude prva.

Marko je preskocio pola treninga, radio ono sto mu se svidelo i u tome, bez-po-muke bio sjajan!
Ono sto mu nije imalo etiketu "zabava u najavi" - nije ni radio ...

Bese to 30. januara 2009.

Priča O Jednom Gotovo Sasvim Običnom Danu, septembar 2006 ...

Bio je neki skoro sasvim običan dan.
Cini mi se da beše septembar.
Toplo, ali ne prevruće, ja sa mojim malim monstrumima kod kuće, cekam da prođe još jedan u nizu istih dana, da porastu, da život postane bar za nijansu lakši.

Stiže mi SMS od, iz virtuelnog sveta znane osobe, koja živi toliko daleko, da se nikada ne bih usudila da pomislim da cu je sresti igde osim u tom virtuelnom svetu.

Kaže da je tu, blizu - na samo stotinak km od Beograda ... ako mogu , da svratim ...

Zovem babu i dedu, pitam da li mogu da dođu da pričuvaju decu, na 5-6 sati.
Kažu da mogu, i onako, kao usput pitaju šta planiram?
Ja, takođe onako usput, kao da to radim svaki dan, kažem: "Treba da skoknem do drugarice u Sremsku Mitrovicu ..."
Oni dođože, ja se javim mužu i kazem mu to isto "ej, idem do Sremske Mitrovice. Tvoji će pričuvati decu. Vraćam se do 18h" ... tajac .. pa njegovo poznato "mffpffmff ... šta si rekla? Gde ideš???"
"Pa do Mitrovice. Dosla je jedna devojka (čuj devojka ) sa foruma i ja strašno, najstrašnije želim da je upoznam"
On ne zna šta da kaže, kao i obicno kada ja imam neke ideje .. pita da li imam goriva, para .. ja potvrdno odgovaram ... sednem u kola i krenem
Prođem naplatnu rampu na auto-putu, uzmem karticu i shvatim - imam oko 100 dinara u kešu! Šta ako je putarina skuplja? Neće me pustiti da siđem sa auto puta dok ne platim!
Nikada neću stici u Mitrovicu
Zovem muža ... tuc-muc .. kao kada Muja objašnjava Hasi da mu je umrla majka, pa priču počinje sa "znaš, tvoja mačka se šetala po krovu ... pala je ..." i dođem do suštine, pitam ga koliko može da košta putarina?
On počinje da se smeje, pita kolege, i oni se smeju ... samo se ja ne smejem jer, neću stići do Mitrovice!!!!! Oni ne shvataju ozbiljnost situacije!

Zvaće auto moto savez ... javiće mi ...

Ipak prolazim, silazim sa auto-puta, ulazim u Mitrovicu, pratim uputstva i stižem pred kuću ... tamo stoji ona sa sestrom.
I ja kao da sam ugledala staru dobru drugaricu, koju samo neko vreme nisam baš često viđala
Počinje priča ... o svemu po malo.
I priča ne staje ni na tren.
Vazduh uzimamo dok ona druga priča .. da ne propustimo neki trenutak ... i vreme je proletelo, ja sam uskočila u svoj auto, krenula nazad svojim mosterima, ona je mahala ... a ja sam bila nekako setna. Onako setna, kako se moze biti kada se rastajemo na duže od starog, dragog, dobrog, mnogo dobrog prijetelja ... i nadala se, želela da verujem da ćemo se ipak, uskoro, negde ponovo sresti, jer takvih koji bude ovakva osećanja je jako malo, pa ih je onda još važnije sačuvati što bliže sebi.
I ostala je blizu.
Istina, ne pravo blizu, ali dovoljno blizu mom srcu, da je uvek mogu dozvati u mislima, setiti se njenog glasa, osmeha i malenog momka koji je vredno grickao grisine i upravo naučio da namiguje i to tako sinhronizovano sa oba oka u isto vreme, da je to čista carolija .. a nakon tog miga dolazi jedan osmeh; široki osmeh, sa zubima na parove razbroj s' i okicama koji se tada pretvore u crtice na okrgulastom licu


Da li smo se opet srele .. ne, jos ne ... bar ne onako pravo .
Ali se inače srećemo, svaki dan ... ili bar gotovo svaki dan ... kroz slova vredno nakuckana na računaru, kroz neke reči koje se ne moraju posebno objašnjavati i u nadi da ću nju i malenog momka ipak, jednog dana, negde na ovoj planeti, ponovo sresti ...


Za nju koja će se, nadam se, prepoznati

Bora Smejalica, posveceno nasoj Blonde :)

Svaka lepa vest ce na mom licu napraviti još jednu makar malu boricu smejalicu i na nju se nikada necu požaliti.
Ipak, samo neke smejalice su posebno lepe i svojom posebnošću se urežu u celo biće i prodru svuda, stignu do srca i nateraju ga da zakuca, bar na trenutak malo brže, malo jače i nekako veselije.

Ta ista bora smejalica će potom izvući nekoliko leptirića koji leškare u mom stomaku i čekaju da ih neka smejalica prodrma, rastrese im krila i natera da zalepršaju najlepši srećni ples.

Sada je jedna smejalica upravo to učinila.
Saznala sam da je jedna osoba, kojoj nikada lice nisam videla, nikada se nismo srele, ali mi se njena životna priča urezala duboko u svest - rodila dva divna malena bića.

I leptirići su zalepršali, prodrmali me celu i učinili da danas nebo izgleda plavlje, sneg belje, a svet srećnije zbog dve malene mrvice koje su izabrale baš tu posebnu mamu za svoju.

U izmaglici moje mašte uspevam da zamislim osmeh na njenom nikad viđenom licu, sreću u njenom srcu i ona obično tako patetična i često, a najčešće bez ikakvog smisla, korišćena rečenica "Ipak neko to od gore vidi sve", mi za trenutak zablista pred očima i učini se potpuno primerenom, nimalo patetičnom i pomislim kako je baš sad, baš tu gde jeste, u pravom trenutku baš sve došlo na svoje mesto.

Za tu posebnu mamu i njene anželcice počinje novi život, a meni će nakon ovog dana, ostati ta, još jedna bora smejalica, da me podseti da ipak neko to odgore vidi sve i da svakoga negde sačeka njegovo parče sreće, samo je pitanje koliko dugo smo spremni na nju čekati

U Cekanju 2009.

Danas mi je poslednji radni dan

Imam 11 dana koje cu provesti sa mojim monsterima
Nakon duzeg vecanja i pregovaranja smo odlucili da ne idemo iz Beograda, nego da ostanemo u nasem toplom domu

I racunam 'vako:
to je 11 jutara sa decom u krevetu
11 dorucaka sa njima
11 ruckova sa njima
22 uzine sa njima
11 knjiga koje mozemo procitati na miru
bar 5 kolaca koje mozemo umesiti zajedno
11 setnji u koje cemo otici zajedno ... od toga bar 1 Avala, 1 Kosutnjak, 1 Ada, Kalemegdan ... ma svasta nesto ...
11 dana da se izlezavamo na tepihu zajedno ...


Ovo je prva NG kojoj se raduju jer ZNAJU da ce Deda mraz veceras doci i doneti im poklone ispod jelke ... jer su bili dobri ... najbolji
I cekacemo Deda mraza svi zajendo i mi veliki i oni mali!
I necemo leci dok ne dodje i ne donese poklone i ne otvorimo ih i ne poradujemo im se iz sve snage

U ovoj godini smo ostavili pelene, dudu ... Maki je svoj palac zadrzao ... na jos neko vreme ...
U ovoj godini smo imali i neke ruzne i neke lepe dane, ali se nadamo da ce nas naredna godina uveriti da su samo lepi vredni pamcenja i da cemo one ruzne moci da zakljucamo u sobu zaborava i tamo ih zauvek ostavimo ...

Nadam se da cemo u sledecoj godini biti zdravi.
Nadam se da ce deca imati vise dana u kojima ce gledati nasa nasmejana lica nego ona druga.
Zelim da ucinim da i ja svaki dan pamtim po njihovim nasmejanim licima - a nikako tuznim i uplakanim.
Nadam se da cemo u sledecoj godini svi mi imati vise razumevanja jedni za druge.
Nadam se da cemo se vise radovati malim stvarima i manje zeleti one ne tako male.
Nadam se da cemo imati vise dana sa osmehom nego onih bez njega.
Nadam se da cemo se u sledecoj godini baviti nekim lepim i pamcenja vrednim angazovanjima.


U stvari, samo se nadam se da cemo biti zdravi, srecni i nasmejani.

Srecno svima koji danas i u danima koji dolaze zalutaju na ovu moju poluoprastajucu-poluocekujucu temu

Zakoracili Smo U Cetvrtu Godinicu

I da, naravno da se plasim svega.
A nemam pojma sta nas ceka i iskreno - ne zelim da znam unapred vise nista!
Sada zelim malo da zivim u neznanju

Sve do skora je bilo pitanje:
sta je sledece?
Da li ce prohodati?
Da li ce progovoriti?
Da li ce skinuti pelene?
Koliko zuba imaju?
Koliko im jos fali?
Da li znaju ovo?
Da li mogu ono?
Koliko su visoki?
Koliko su teski?
Da li su previse niski?
Preteski?
Da li spavaju?
Ne spavaju?
Sta jedu?
Zasto ne jedu, ako ne jedu, a zasto jedu - ako jedu?
Da li ovo smeju da jedu?
A ono ne smeju jos uvek?
A da li ce …
A kako ce …
A zasto ce … ako ce … a ako nece – zasto nece?
E bas me briga!
Zdravi su (pljuc-pljuc-pljuc), veseli su, pametni su, lepi su, dobri su ( uglavnom ) i sta mi sada vise treba?


Vratili smo se u nas stan i sve je trebalo da bude lepo kao nekad.
Ali nije ... veci smo, drugaciji i navikli da su tu baka i Mimi (moja sestra).
Sinoc je dosla moja mama bez Mimi i Maki ju je odmah pitao zasto nije dovela Mimi?
Objasnismo mu da je bolesna i da ce doci drugi put .. i mislila sam da je ta prica zavrsena.

Onda me je sinoc, dok sam ga spremala za spavanje opet pitao "mama, a zasto baka nije dovela Mimi?"
"Pa bolesna je, ne moze da dodje .. dovescemo je sutra, moze?"
"Moze ... a mamaaa, a kada cemo opet da se preselimo kod bake i Mimi i da se vise ne vracamo ovde?"
"A zasto da se preselimo tamo?"
"Pa da cuvamo baku i Mimi. Znas mama, one su sad same, jer smo mi ovde. A Mimi je bolesna i nema ko da je cuva, a mora neko da je cuva."

....


Okitili smo novogodisnju jelku.
Nasu prvu, zajednickim snagama okicenu jelku.
Jelka je inace, jedan od omiljenih clanova nase male porodice i da se ja pitam, ne bismo je ni sklanjali - nego ljudi vec krajem januara pocnu cudno da me zagledaju kada je vide jos uvek cilu i veselu kako stoji i nema nameru da ode ukutiju i tamo sceka sledecu Novu godinu.
Imamo divne staklene kugle koje sam godinama kupovala i cuvala i lampice i trakice i sve sto je potrebno.
I da, naravno, i bezbroj minijaturnih metalnih zvoncica za crvenim i zlatnim masnicama koji za pravo zvone.

U pocetku sam se trudila da deci ne dam u ruke staklene ukrase - nije proslo.
A onda su dosli na red zvoncici kojima Marko nije bio odusevljen i resio je da nece da ih kaci
"Maki, da ti mama objasni nesto: slusaj sad! Da li cujes nasto? "i prodrmam jelku, ne cuje se nista - samo sustanje grancica.
On kaze "ne cujem nista"

"Pa to ti kazem, ljubavi. Deda Mraz nema nasu adresu, nego moze da se desi da nas ne pronadje i onda nista od poklona. Zvoncice moramo da okacimo, da povremeno jelka zvecne, i kad deda Mraz naidje, da je cuje i da zna gde da nam doense poklone! OK?"

"Mama, daj mi te zvoncice da ih kacim!"

Odem ja do kuhinje, posle par minuta se vratim, a on stavio jedno 20 zvonicica na jednu grancicu ...
"Pa Maki, ne moras sve na jednu granu. Rasporedi ih da bude svuda po neki."
"Ali mamaaaaa, bolje se cuju kada su svi zajedno! Slusaj sad!" i protrese jelku

Jeste, sve je mnogo lepse kada je zajedno

Te noci se probudio i zove nas" mamaaaa, taataaaaa!! Dodjiteeee!"
Dotrcim do njega, a on kaze "nosi me kod vas, neko dolazi u moj kLevet"
"Ko, mili?"
"Ne znam, ali stalno dolazi od vLata"

... mozda je jelka koju smo stavili ispred vrata od terase u njihovoj sobi pa moze da mu izgleda kao silueta coveka u mraku ... nema veze ... dobar razlgo za guzvu u nasem krevetu
Ujutro je dosla Kaca da vidi zasto nema bate u NJIHOVOJ sobi ... i ostala i ona ...

I dalje, pre nego sto legnem, svratim da proverim da li disu? I uvek, ali svaki put se uplasim da mozda ... ali svaki put .. ako previse mirno spavaju - protresem ih, i kada se promeskolje, onda ih ljubim i pricam im da se smire i anstave san …

...


Jedno vece je Maki imao seansu "zedan sam, piski mi se, kaki mi se, gladan sam ..." samo da bi enko dosao u sobu da ne mora da spava.
MM iz cisto pedagoskih razloga sedne da mu isprica pricu o decaku i vuku ...

Sada nam je to prica sa pred spavanje
Svako vece mora da se prica bas ta i niejdna druga prica.
Probali smo sa Snezanom - koju obozavaju - nije to o decaku i vuku
Pepeljuga - nije o decaku i vuku
Petar pan - nije o decaku i vuku
Crvenkapa - ne moze ...

I sada je prica o decaku i vuku dobila mnogo interesantnih detalja i opisa livade i cveca i sunca iznad planine na kojoj se decak izlezava i dosadjuje i decakove kolibe i drveta i sume na proplanku ... a sve je to, naravno, neka simbioza Kopaonika i planina na kojima je odrastala Haidi. Neke ljubavi i stare price su pocele da izranjaju iz secanja ... pa rekoh da ih podelim sa mojim malenima ...


Mislim da je dosta za pocetak jedne godine

Mozda I Mi Krenemo U Vrtic :)

Od kada smo kod moje mame i sestre u izbeglistvu, deca imaju drugare ispred zgrade (sto nije slucaj sa nasom zgradom gde smo jedina deca) i svako malo kukaju da se sa njima igraju.
Tu sad imamo i najboljeg dLuga MaLka, koji ima baku i deku na istom spratu na kom su moja mama i sestra, i sada nece da ide u vrtic kod svoje kuce, nego da non-stop bude kod bake i deke da bi se igrao sa mojim monsterima ... kakva je to (obostrana, da ne kazem - trostrana) ljubav- recima se ne moze opisati

I tako ... pre par meseci je na 5 minuta peske od naseg stana je otvoren montessori vrtic (zove se Kinderland) gde smo za danas zakazali odlazak da vidimo kako sve to izgleda.
I otisli smo da se vidimo i raspitamo.
Ono sto sam ja zapazila kao + je da se za prepodnevnu uzinu jede iskljucivo voce (koje moji obozavaju), za drugu uzinu se jede nesto mlecno, nema sokica, nego samo kupovna voda, i imaju 3 puta nedeljno casove engleskog.
Spavaju ako hoce i imaju dvoriste (koje je meni od presudnog znacaja)
Pokusala sam da izracunam i finansijki momenat, i izgleda da je i to

Deca - usli smo, oni su se izuli i utrcali medju drugu decu.
Nisu me primecivali jer su imali super zabavu, a kada sam rekla da je vreme da krenemo-krenuse potoci suza neeeceeeemo kuuuciiii, ovde cemo da Luuuucamoooo i spavamoooo i sveeee i to oboje! Obicno Kaca hoce medju ljude, a Maki visi na mojoj nozi, ali ovaj put je bio odusevljen.
U to ime sam se sa glavnom tetom dogovorila da dodjemo i sutra pre podne, da i za nas naruce rucak, posle koga cemo kuci na spavanje, pa da vidim da li se deci zaista svidja ili im je bilo zabavno samo zato sto je novo.

Od kada smo odande izasli, monsteri odbrojavaju aktivnosti do sutrasnjeg odlaska u vrtic "pUvo cemo da spavamo, pa da Lucamo, pa da se igLamo i opet spavamo i onda idemo u vUtic da se iglamo sa decom "


... eto, u ponedeljak bi trebalo da idemo na more, a posle se (ako sve bude ok) nadam da cemo u vrtic

Malo Nasih Umotvorina :)

Poslednjih dana isuvise cesto naidjem na neke strasno tuzne teme i zivote i postanem i ja najstrasnije tuzna zbog tudjih tuga i bolova.
Nekako ne mogu da verujem i ne zelim da me iko uveri da gresim, da su ta mala bica koja zovemo monstersima, cEdovostima, i ostalim cudnim imenima, koja u stvari, tesko da bi normalno umu mogla da se definisu ljubavlju i besmrtnim obozavanjem, mogla icim da zasluze i jedan sekund bola - ma i najmanjeg, makar on bio zbog Zuljka (zuljko - kamencic ii grumencic zemlje koji upadne u sandalu i zulja. prim.prev.).
Elem, resih da sebi popravljam raspolozenje belezenjem nekih mudosti koje moji monsteri istovare iz svojih malih glavica pravo pred nas, kada mi ostanemo bez teksta, sa ocima punim suza od smeha, od srece sto postoje, od straha da ce porasti, od dragosti zbog mudrosti koja je ipak-nekako uspela da nadje put iz cupavih glava.

Elem ...
Pre nekog vremena sedimo svi za doruckom (verovatno bese neki dan vikenda, cim smo bili u punom sastavu) i Kaca pocne po svom starom, dobro obicaju da trazi ono sto je u tudjem (u ovom slucaju mom) tanjiru, jer je to sigurno nesto bolje od onoga sto je ona dobila.
E sad, ja takvo ponasanje NE TO-LE-RI-SEM! Strasno mi je kad tako nesto vidim i istog casa poludim i pocnem sa jednim jutranjim dubokoumnim moralisanjem i pridikovanjem ...

Pored svih objasnjenja tipa "ne mozes da trazis drugima iz tanjira, nije to nista bolje od onoga sto si ti dobila, svako jede iz svog tanjira, i niko ne jede iz tudjeg ... " i izmedju ostalog, uputim joj duboko smisleno pitanje "da il ti uopste znas sta je to u tudjem tanjiru sto trazis?" i dobijem odgovor "ne znam. A sta je to u tvom tanjiru?"
Ja ponosna zbog svoje mudrosti i onako majcinski kazem "govance, hoces?"
A ona "Necu mamo, samo ti smes to da jedes!"
i sta .... MM i moja mama krenu da palcu od smeha, ja pokusavam da zadrzim ozbiljamn izraz lica, a Kaca srecna sto je mama videla da je ona shvatila i naucila da se iz tudjeg tanjira ne jede


Sinoc se Maki popeo na naslon kreveta, tu seo i spremio se da pocne svoj mali vecernji program.
Naime, TAJ naslon, na TOM krevetu je idealan za pricanje price medi, koju nam on ili Kaca, kako-kad, pricaju pred spavanje ... njihova izmisljena prica koju (naravno) beskrajno obozavamo ...
Seo tako Maki, i lupka nogicama u naslon kreveta, ja ga zaljubljeno gledam, cekam da pocne, a on lupka i lupka i lupka i smeska se ... i MM ga gleda i ceka pocetak, a Maki i dalje tup-tup-tup-tup ...
Meni vec malo dosadi i ja ga pitam "ajde Maki, hoces da pocnes? Jel to sad enki performas?" (izgledao mi je kao Samantin decko iz "Sex i grad" kada stoji na sceni i povremeno poneko izusti po koju rec), a on kaze "nije, to je kLevet!" ... i nastavi da lupka


Juce moja sestra kaze Makiju, koji uporno stiska flasicu sa sokom, da ne stiska flasicu, jer ce mi iskociti sok u krilo i posle nece imati sta da pije.
A Kaca se malo zamisli i kaze "Mimi, sok nema noge, tako da on ne moze da iskoci!" i okrene se Makiju "mozes da stiskas bato, ne brini, nece iskociti!"