Tanka linija

Čitam neke stare teme na forumu i podsete me na priču o mačetu koje je komšija bacio preko tarabe na ulicu – kaže da je bilo ružno; na jednu nesrećnu majku koja sa sobom vodi još nesrećnije i bespomoćnije dete; i kroz glavu krenu misli o svim onim malenim i bespomoćnim koji bez drugih ne mogu, a ti drugi im ne mogu pomoći.
I zapitam se: Kada postanemo onakvi kakvi nikada nismo želeli da budemo?

Šta je to što od čoveka u nekom trenutku između rođenja i smrti napravi monstruma.
Ovakvog ili onakvog – monstruma za sebe ili za nekog drugog … kakogod.
Kada pređemo onu liniju koju i ne vidimo, nego o njoj slušamo od rođenja, uporno je zamišljamo, ne dodirujemo i želimo da ostanemo na ovoj strani i nikada ne postanemo oni na koje će neko pokazati prstom ili patiti zbog njegovog bezumlja?

Koji je to lom u duši zbog kog neko, ko danas spava sa plišanim medom, sutra poželi da baci malo, bespomoćno, tek rođeno mače preko tarabe – jer je ružno?
Kada spoznaja da je neko drugačiji počne da bude toliko opasna za naš opstanak – da počnemo da ga unižavamo do istrebljenja.

Da li je to strah u nama samima da ne postanemo to jadno malo bespomoćno mače?
Ili smo i sami nekada u životu bili to mače - pa ubijamo sopstveno sećanje?

...

Kada i kako majka izgubi majku u sebi?
Kada prestane da bude majka i postane (i sebi i nekome) samo žena koja je rodila (i sebi i nekome) dete i koja sa tim mora da živi – niko je ne pita hoće li, može li?
Možda ne može.
Možda neće.
Niko je nikada nije ni pitao šta zapravo želi, voli i sanja?
Možda za drugačije i ne zna.
Možda je i ona nekome nesposobna i nepotrebna, nekome toliko smeta, da počne da smeta i sama sebi.
Možda je sama i potpuno očajna. Onda očaj pređe i na dete … a onda dete pati … jako, strašno i očajno.

A još ako dete ne može bez nje, ako samo nju - takvu kakva je - ima? Šta onda bude?
Šta je sa njegovom malenom dušom koja svakim udahom pati.
Koliko će dete imati prilike da se nasmeje, obraduje?
Da li će mu neko pokloniti osmeh?

Pita me Kaća sinoć "Mama, zašto me tako čudno gledaš?"
I šta da joj kažem?
Zato što sam srećna što postojiš takva kava jesi i što me činiš boljom osobom nego što sam ikada mogla i sanjati da ću biti.
Zato što si ti baš ti.