Ponor

Srđanu
30. mart 2009.

Danas jedan je cvet svenuo
Tek rascvetao
podigao glavu
pogledao svet
i klonuo

Ostavio za sobom ponor
iz kog iščupan je
U ponoru jedna žila
koja će živeti od sećanja
onih koji ostaju
Ponor da nas seća i pita
u čemu nam životi prolaze
mislimo li na njega
na ponor
koji nas čeka
kojem hodimo
i ne osvrćemo se za prošlim danom
Ne pitamo se
vredni li smo
njegovog svitanja i sumraka
ne pitamo se
jer ga ne vidimo
od prašine oko nas
od sopstvene tmine
od praznine
od prolazećih minuta
kojima ne vidimo
ni početak ni kraj
Živimo ih
kao da su ih izvori puni
kao da samo za nas su nastali
kao da da nastajaće bez kraja
kao da mi nećemo svenuti
I ostaviti ponor za sobom
da u njega neko pogleda
zapita se
i učini korak
ka izlasku
iz prašine
iz tmine
iz praznine
korak drugačiji

Kad svenem
Želim ostaviti i ja
jednu žilu
u kojoj ću živeti
od sećanja
onih koji ostaju

Zbogom neznani prijatelju i počivaj u miru ...