Aurora II

Sinoć mi je moja princeza potpuno samoinicijativno, bez ikakvog pritiska, lobiranja ili posredovanja međunarodne zajednice, dodelila ulogu Aurore ...
Zahvalila sam joj se i rekla da je ona moja mala princeza, a ja ću biti njena mama, makar zbog toga morala da ležim mrtva pola sata ... kako god, ali uloge nećemo menjati :)
Ono što se računa, je da ona veruje da sam dovoljno dobra da mogu da budem princeza ... njena princeza.
Šta jedna mama može više da poželi?
... nismo stigli da se igramo, jer smo išli na jedan rođendan. A tamo je, pošto se Marko nešto sneveselio, Kaća rekla "Maki, nemoj da budes tužan, tamo će biti puno dece da se igramo.
A i ja sam sa tobom!"

Aurora i mali matematičar

Aurora.
Mislio bi covek da je reč o zvezdi.
Ali - greška – reč je o liku iz bajke, našoj miloj & dragoj Uspavanoj lepotici.
'bem ti sunce, ko je izmisli!
Dobro jutro – Maaamaa, nisi poljubila Auroru
Prijatan doručak – A tanjir za Auroru?
Idemo napolje – Čeeekajte!!! Moramo da obučemo Auroru. Ne može ovako da ide napolje!
Čitamo knjigu – Samo i isključivo o Aurori
Jedemo voće – Aurora će samo jabuku
Spavanje – Aurora mora biti pokrivena da se ne prehladi

... kao da sam rodila troje dece!

Svu brigu & pažnju mora dobiti inače Kaća počinje sa sa pričom o (ne)poštovanju Aurorinih prava ....
I sve to ne bi bio problem da ne moramo i da se igramo Aurore svaki dan-sve vreme koje provedemo u kući, i da uz to Kaća bude Aurora, a mi ostali, mali miševi dobijamo sporedne uloge ... kao da je osvojila Oskara pa sad samo ona može da bira uloge!

Juče me je pratila po kući od trenutka kad sam došla sa posla, odnosila moj prazan tanjir, sklonila moje čizme ... sve što je mogla, ne bih li što pre bila spremna za igru.
I onda je počelo "Mama, 'ajde da se igramo (možete misliti čega) Aurore"
"Važi Cico, ja ću biti Aurora!" (jedva sam skupila snagu da to progovorim, nakon celodnevnog vežbanja brzog govora, a sve to sa idejom da pokušam bar jednom da izaberem ulogu pre nego što ona dodeli sebi Auroru ..."
... samo me je pogledala preko ramena, jedanim Bože-me-sačuvaj-šta-ti-je-looda-ženo pogledom i rekla "JA sam Aurora. TI si Grdana!"

"E NEĆU!" Rešila sam da se oduprem tiraniji moje princeze!
"Ja više NEĆU da budem Grdana! Dosta mi je! Uvek sam ja zla, ružna, imam rogove, pretvaram se u zmaja koji bljuje vatru i niko me ne voli! Dosta mi je toga, neću više!"
Lupila sam nogom o pod u žaru izlaganja, prekrstila ruke na grudima mojim junačkim-majčinskim, kojima sam othranila ta dva čeda koja volim više od svega-a sada mi tako vraćaju i napućila se da dodam još koji kilogram na težini moje borbe za prava ugnjetenih majki i svih onih koji uvek dobiju ulogu Grdane!

Opet me prostrelila onim pogledom i kratko odgovorila "Mama, JA sam Aurura! TI možeš da budeš Aurorina majka kraljica – koja je umrla ili Grdana! Maaaarkooooo, ti si princ, dođi odmah, počinjemo!"

Ja od borbe neću odustati- NIKADA! Boriću se, makar na pobedu čekala do Kaćinog punoletstva ili bar do onog dana kada izabere neki drugi lik iz bajke, gde će biti najmanje dve pozitivne uloge ... ili bar jedna pozitivna-glavna i jedna sporedna, ali da nije ružna, glupa i sa rogovima!

Idemo dalje!


Marko ... moj maleni anđelak ...
On voli svoju mamu. Više nego ikada ... i čim me ugleda, počne da ciči i zakači mi se na krkače ... onda se malo mazimo i mazio i mazimo ...
Svako veče, poslednje što prozbori je "mama, a je l' da sutra ne ideš na posao?"

"Idem mili, još dan-dva-tri .. pa onda dva jutra dolaziš kod mene u krevet da me bud-bud-bud-buuuuudiš" ... nakon toga za laku noć dobijem njegov :( izraz lica, pola tone griže savesti i 1001 pitanje "da li baš moraš sutra da ideš na posao?"

I on voli svoje vozove. Tomasa, Džejmsa, Tobija, Dizela ... ostale nisam zapamtila ....

Pre nedelju dana je bio moj rođendan, i bile su nam u gostima moje tetke i teča.Teča obožaava moje monstere.
Seo tako moj teča, koji je već poodmaklim godinama i priča nešto jako mudro sa Markom, a ja dobacim da je Maki naučio da sabira do 10, onako – da se malo Falim :D ... i počne teča da se igra brojevima sa Markom i da sabiraju neke jabuke i kruške ... odjednom dovikuje teča "Pa Marko zna i da oduzima !!"
Ja mu odgovorim da znam koliko voli Marka, da ga volim i ja, ali da Marko NE zna da oduzima ništa osim mog vremena i živaca.
"Maki, ako imas 5 jabuka, i onda daš tati 3, koliko će ti ostati?"
Maki stoji oslonjen na orman, i misli-misli-misli, pogleda u svoje prstiće, nešto promrmlja i kaže "pa naravno da će mi ostati samo 2"
Posle suza radosnica i svega drugog što logično proizilazi iz ove situacije, ja ga pitam "a ako od te dve daš jednu meni, koliko će ti ostati?"
Misli, misli, misli .. "2"
Sruši mi se svet pred očima .. ipak ništa od njega, neće biti matematičar na oca, bie samo lep i ništa više ... "Kako bre Marko dve, pa ako imaš dve, i daš mi jednu, ne mogu da ti ostanu 2!!!"

"Pa mama, ako i tebi dam jednu biće mi malo. Uzmi jednu od tate!"

KRAJ!

Duše i kamenčići

Koliko je ljudi na ovom svetu, toliko je i raznoraznih duša.
U svakom telu bar po jedna.

Ima onih velikih duša koje su pune dobrote i ljubavi.
Ima i onih velikih koje su prepune zlobe i gorčine.
A isto tako ima i onih koje su toliko sitne da ih i ne primetim dok mi se ne zavuku u guzicu i počnu da žuljaju kao velike.
A najstrašnije je što te najsitnije obično najteže prepoznaš.
Sve zagledam uokolo i pokušavam da prepoznam ko je? A ona se zavuče i žulja, žulja i ne možeš je se otresti.
Pa svaki put kad sednem na moje-cenjeno, i pomislim "e, sad ću malo da se odmorim ..." ta-neka-duša se namesti i zažulja.
I onda se opet mislim "kako, bre, sad ti da me žuljaš? Pa do juče smo bili dobri, lepo se družili, a ti meni sad tako vraćaš?""

Ima i onih koji mi se zavuku u cipelu, a čvor na pertli sam vezala duplo da se ne bi samoinicijativno odvezao, pa je ne mogu izbaciti dok ne dodjem kući, pa sednem sama sa sobom, razmislim kako je uopšte ušla, pa onda smislim da li želim da je istresem ili ću je ostaviti, jer mi je već nekako srasla za srce, a i valja se imati nekoga da me katkad podseti da ništa u životu nije ni crno ni belo, nego da nijansi ima koliko i ljudi.

Tih malih, sitnih, teško prepoznatljivih duša, koje se zavuku u guzicu, ima daleko više od svih drugih.
One kriju po ćoškovima, napadaju iz zasede i nikada se ne odmaraju.
Onako malene i katkad slatke, pa nasmešene, umeju da se uvuku pod kožu (ako već nisu u guzicu ili cipelu) i tu čekaju trenutak da napadnu.

A neka povremeno zažulja i taman kad uspešno savladam sve prepreke i doprem do nje u nameri da je istresem iz cipele vidim da nije kamen nego dijamat. Samo sam ga ignorisala dok mi je bio pred očima, pa je klizio, klizio, sišao skroz do cipele, ne bi li me bar tamo naterao da na njega obratim pažnju.
I onda se smejem sama sebi kako sam ponekad slepa i bezglavo srljam u svoje tvrdoglavlje, ne dopuštajući onim pravim dragocensotima da izađu na površinu.

Ima i onih duša-kamenčića koje s pažnjom izaberem jer sijaju nekim posebnim sjajem među nekim drugim bezličnim.
Često ih pronalazim na najneverovatnijim mestima i u situacijama potpuno neprimerenim pronalaženju blaga.
Takve kamenčiće pokupim i nosim svuda sa sobom. U džepu.
Tako da su mi blizu kada zatrebamo jedni drugima.
Ako treba da ih promuljam, osvestim ili zagrejem, ili ako oni meni zatrebaju da me ohrabre - tada ih čvrsto stegnem, držim se za njih kao za stenu.
Ako mi treba neko da me zažulja u pravom trenutku i osvesti – oni su tu.
Takvih kamenčića sa posebnim sjajem imam jako malo.

E od tih kamenčića imam jedan potpuno poseban.
Istina, kada je čovek vidi, shvati da i nije baš reč o kamenčiću, pa ću joj dati ime Stenica ... što joj u oba smisla savršeno pristaje - nekada je dosadna kao stenica, a gotovo uvek čvrsta kao stena samo u malom pakovanju.
Ona je od onih sa kojima se ne pozdravljam onako zvanično sa “zdravo, kako si?” ... nego razgovor počinje nastavljanjem onog prethodnog, koji je bio prekinut, a da to niko nije ni primetio. I svaki razgovor se nastavlja tamo gde je onomad stao, bez uvoda, bez objašnjenja ...
Jer, u stvari i nije prekinut ... samo je zaustavljen na trenutak.
Ja sa tom mojom Stenicom razgovaram bez prekida.
Nekada, kada nije tu, i kada me ne čuje, ja joj sve ispričam, požalim se, iskukam, izvičem ...
A kada se sretnemo više i ne znam šta jesam, a sta nisam ispričala jer mi je ceo dan u glavi ... i u džepu, da je mogu prodrmati, ugrejati i za nju se čvrto uhvatiti kad mi zatreba dobar oslonac.

Draga moja....

Jako mi je bilo važno da ti poklonim nešto lepo. Znaš da bih volela da sam ti na pljucometar i da ti utrčim sa vrućim mafinima i izljubim te i izvučem ti uši.
Ovo je moj način da ti pokažem koliko si divna i posebna i koliko mi značiš.
Za sada, ovaj blog možemo da vidimo samo ja i ti. Čim se ti ovde upišeš i snađeš, ja se brišem sa spiska autora i on je samo tvoj. Ti biraš da li će drugi moći da ga vide, da li će da bude samo tvoj kutak ili ćeš ga zaboraviti kao lošu ideju.


I formalno:

Srećan ti
ne 38.
ne 28.
ne 18.

nego 8. rođendan.
Uvek ostani ovo divno dete u srcu!

Voli te tvoja Mzla!

Na putu do sna

Na putu do sna svačega ima.
Sretnem razne.
I usput, dok koračam put sna, izaberem nekoga, koga bih povela sa sobom.

Retko kada izaberem one kojih više nema medju nama - hodajućima po zemlji.
Retko, jer mi mnogo nedostaju.
Ne volim ono opraštanje koje jutro donosi.
Mnogo boli.
Zarije se bol u srce, srce se stegne i kao da ne želi da pusti bol da ode, pa se steže oko bola, grči se i ne popušta. Na kraju bol i ode, nekako se isčupa, ali rana ostaje.
I onda ta rana boli jako dugo ... nekada danima, pa se sve bojim tih dana da zaspim, da ne dodje opet jutro koje će boleti.
Pa da dodje bol na bol, pa boli duplo jače ... a rana je sve veća, i može da se inficira ... a kada se srce tako strašno razboli, e onda to više nije za šalu.
Zato te, neke drage nedostajuće ljude volim da sretnem u mislima tokom dana.
Da se lepo sretnemo, malo popričamo, nasmejemo, priupitamo za zdravlje i novosti, pokažem im decije slike .. ispričam šta su deca juče radila i onda se lepo natenane razidjemo.
Onako fino, polako, bez bola i jauka. Da se možemo ponovo sresti, a da se tog susreta ne bojim.

Nego, da se vratim na put do sna.
Idem tako i srećem neke drage, neke manje drage, neke Bože-me-sačuvaj, neke izmišljene i onda izaberem.
Na putu do snova, obično vidim i one za koje više ne znam gde ih je život odneo. Pa se zapitam šta je s njima?
I onda smišljam gde bi mogli biti, šta rade, je l’ su srećni?
One koji su mi bili dragi smestim u neku lepu priču, neki veseli život i onda je i meni lepo. Onako, dodelim im zdravlje, porodicu sa par komada dece ... u zavisnosti koliko su mi dragi bili, pa neku kućicu i dobar posao.
Pa mi je milo!

A one druge, koji baš i nisu morali kroz moj život koračati, njih smestim u neku pustahiju, ne dodelim im nikoga da ih voli ... i nista više.
To je dovoljna kazna ...

Nekada na tom putu obidjem neka lepa mesta koja čuvam u srcu.
Ponovo ih posetim, nekada sa onim sa kojima sa tamo bila, a nekada povedeme neke druge drage, da ih i njima pokažem, pa se tim mestima iznova se obradujem i onda idem dalje ...
Trudim se da poslednje što obiđem i poslednji koje sretnem, budu dobri za početak sutrašnjeg dana.
Tada njima vežem danas za sutra, pa mi lepo duže traje.

Nekada ne želim da se danas za bilo šta veže, i tada ležim, žmurim i ne dozivam nikoga, ne idem nikuda, nego samo čekam neki prazan san da dodje, prodje i ode dalje svojim putem. Samo da danas ostane danas i da nekako sam od sebe nestane u zaboravu.

A ako na putu do sna moja ruka sretne njegovu?
E onda je prica nešto drugačija ... i neću je sada pricati

Nastavak priče o mojoj kući

Nastavljam pricu o predsedniku naseg kucnog saveta
Istina, sada vec bivsem, ali:
Dosao je danas, sada vec bivsi predsednik, ali i dalje Gospodin.
I iako se u mojoj prici nista nece promeniti, moram da dodam ono sto mi je danas, u stilu gospodina sa manirima uvezenim direktno iz Pariza, rekao:
"J....., znate, kada se bavite javnim poslom, jako je vazno ne dozvoliti da Vas sa terena isprate zvizduci. Treba znati kada se povuci sa scene ili u mom slucaju sa terena, i ostati podignute glave i zadrzati dostojanstvo. Niko i nista i nijedna funkcija na svetu, nije vredna ljudskog dostojanstva, jer je ono na kraju jedino sto ostaje i sto Vam ne mogu uzeti. Znate, kada vas sa terena isprate zvizduci, oni Vas prate celog zivota i zuje Vam u usima i od njih nigde ne mozete pobeci.
Da ja juce nisam otisao, i meni i svima koji su zelela da zadrze svoje dostojanstvo i glasaju po savesti - to ne bi bilo dozvoljeno. Svi bismo bili na kolenima. I znate J...., zato sam ja sinoc mirno spavao ... a nadam se i Vi?" (to je u njegovom maniru )

i eto ... jedan predsednik je otisao u istoriju, ali je ostao Gospodin.

Moja kuća

Nije putujuca, ali je moja.
I bas je lepa.
I stara,ponosna. Danas puni 99 godina, malo li je?
U njoj zivi nas nekolicina, nema nas mnogo.
I na svake 4 godine imamo neke manifestacije gde se sa drugim kucama nadmecemo u snazi, brzini, preciznosti ...
Mi smo tu jedna od manjih kuca, pa su nam takvi i rezultati.
'nako, ima ih, nije da nema, ali su povremeni, mestimicni. Sto bi rekli prognosticari: mestimicno - malodoumereno.
One velike kuce, imaju i vise stanara, pa i vise para, i vise ucesnika tih nadmetanja, pa su im i rezultati uvek bolji.

Ali se zato, mi–manji, uvek vise busamo u prsa, svojim povremeno osvojenim odlicjima.
Kao da smo ih svi zajedno, mukotrpnim radom, krvlju i znojem osvojili. Istina, dok se neki pripremaju za nastup, komsije ih cesto, u prolazu, kao slucajno gurnu, spotaknu, poture ricinusovo ulje u sok, ukradu tocak sa bicikla …

I tako, proslo je i ovogodisnje nadmetanje.
Bilo je 'nako.
Naravno, daleko losije nego sto smo ocekivali – jer mi uvek ocekujemo najbolje.
Da svi nasi budu bolji od svih njihovih!
A posto nismo bili najbolji – neko mora da bude kriv.
E, uvek u vreme trazenja krivca, je i vreme za izbor novog predsednika kucnog saveta.
Ovaj sadasnji je jedan fini gospodin, pristojan, sa manirima uvezenim direktno iz Pariza.
Dobar domacin, uvek sa svima na "Vi".
A ovi koji hoce da dodju na njegovo mesto misle da nikako nije bio dobar i da je u svemu omanuo.
I u onome sto jeste radio, i u onome sto su radili drugi.
Ali je sada pravo vreme za sabijanje krivice pod jedno ime.
Takodje, ovi koji bi da dodju na vlast u nasoj kuci, tvrde da ce oni to bolje.
I sad, ovi potencijalni buduci odmah, unapred, po sistemu "Drz'te lopova" kazu da ce ovaj stari da pokrade izbore.
A na osnovu cega oni to tvrde, ako nemaju licno iskustvo?
Da nisu mozda u rodbinskim ili prijateljskim vezama sa onima koji jesu, pa znaju kako sve to moze da se uradi.
Hoce ovi potencijalni buduci da glasanje bude javno.
Da se vidi ko ce za koga da digne ruku!
Kao u stara dobra vremena.
Kazu "mi hocemo da svi stanari vide ko za koga glasa, ovo je demokratska i transparentna kuca, svi treba sve da znaju, a sve to samo iz jednog razloga - da bismo izbegli moguce malverzacije"


E trt-milojko!, sto bi rekao moj mali Marko

Ako ti hoces da vidis ko hoce da glasa za tebe, onda hoces da vidis i ko nece da glasa za tebe.
A to znaci, da ces, ako postanes Gospodin-Predsednik, onome ko ne glasa za tebe odmah da:
- ukines ciscenje sprata
- ukines nove sijalice kada stare pregore
- neces mu javiti kada dobije pare od mesne zajednice, pa da ima koji dinar i za cvece na njegovom spratu
- ako se probusi guma na biciklu, neces njegovoj deci pozajmiti flekice da je zalepe
- pokvarices dugme u liftu za njegov sprat
- probusices kesu sa djubretom, bas kada budes prolazio njegovim spratom
- zalepices mu zvaku na taster zvonca
- na intefornu ces mu unapisati "DOMAR"
- tvoj pas ce bas na njegovom spratu uvek da se slucajno uneredi ...

Nemojte ljudi, znamo mi te stvari.
Dosta takvih je proslo i ovom kucom i nasom mesnom zajednicom.
Ova kuca postoji vec 99 godina! Mnogo je to!
Stara, je, ponosna i mudra!
Uostalom, dugo smo mi ovde, jer ovakve druge kuce i nemamo.

Napamet su nas naucili svim tehnikama savladavanja protivnika, narocito ako je slabiji i nemocan – sto bi onaj, koji bi glasao protiv Tebe-Gospodine-potencijalni-novi-predsednice, postao trenutkom tvog izbora.
I tada bi mogao ili da se seli, ili da moli Boga da ga ne primecujes dok si tu, a sam ce odmah napraviti zalihe sijalica, flekica za bicikle, razredjivaca za skidanje zvake sa zvonceta, krpa za pranje hodnika ...
Posto nema gde da se seli, jer druge ovakve kuce nema, onda mora da ili cuti ili moli Boga da ostali ne pristanu na javno glasanje.
Ako vecina pristane i uspe da ubedi sve zivo i nezivo da to samo tako i treba da se uradi – onda ce i on, koji se ne slaze, ili misli da ni ovaj stvari nije tako los, da podigne polako svoju ruku za tebe, pri tome ce spustiti svoju glavu i nadati da niko nece videti njegovo crveno lice dok to bude radio.

Dugo su neki od nas u ovoj kuci, predugo da bismo poverovali da ces Ti-gospodine-potencijalni-novi-predsednice biti daleko bolji od ovih starih.
Ne kazem da neces, mozda si u pravu.
Ali nemoj odmah upirati prstom na ove iz protivnicke ekipe, ako nista drugo - nije sportski, a nije ni ljudski!
Zar si zaboravio sta je fer-plej?

Svi znamo za izreku "Drz'te lopova!" samo je se svako od nas seti po potrebi, a ne po savesti.

Pusti da za Tebe, kao ljudi, podignute glave i sa ponosom u potaji glasamo, a onda pokazi da jesi bolji od sadasnjeg i da si casniji od sadasnjeg i da ces nasu kucu bolje paziti od sadasnjeg.
A kada nam to dokazes, odacemo Ti priznanje kako dolikuje i svi cemo ostati cistog obraza i mirne savesti.