Rodi se ljudsko biće.
Maleno i bespomoćno.
Od trenutka rođenja se svi oko njega upiru iz petnih žila, ne bi li od njega napravili čoveka.
Ono raste i polako se pretvara u nešto.
Da li će to biti čovek, zavisi od mnogo čega.
Mnogi se tu upletu, pa vajaju, gnječe, muljaju, kako ko stigne.
Onda neki odu, drugi dođu pa nastave gde su prethodni stali, pa malo promene metode, tehnike i alate.
I onda se to maleno ljudsko biće pretvara u nešto, za šta jako dugo ne znamo šta će na kraju ispasti.
Koliko je tu finesa, koliko prilika da se zastrani i pogreši, toliko je malo prilika da se sve te greške zaobiđu ili preskoče bez saplitanja.
Neko uspešno ispreskače sve, neko se saplete na prvoj, a neko ih preskače ostavljajući utisak nesapletivog, a samo oni koji pogledaju usporen snimak, vide da su mu noge izranjavljene od udaranja o prepreke.
Ali, suština je ostati u trci za zvanje "Čovek", opstati među alama i baucima i na kraju balade, kada dođe trenutak da "pričom o Čoveku" uspavamo svoju decu, to uradimo mirne savesti i pritom se ne postidimo.
A to ne pođe za rukom baš svakome.
Neki i pričaju "priču o Čoveku", ali skrenu pogled kada dođe red na onaj deo gde se pominju čojstvo i junaštvo, kada se priča o onima koji hodaju uzdignute glave i čistog obraza.
Istina, ima i onih koji se nikada ne postide.
Njih su oblikovali isti takvi, koji su nekada, negde skrenuli s puta ka Čoveku, samo na trenutak, verujući da će se, čim dune povoljni vetar, i potpuno sigurni da će se to kad-tad dogoditi, opet okrenuti svoja jedra i zaploviti ka Čoveku.
Neki nikada do zvanja neće stići.
Misliće da ništa i nisu propustili.
Steći će u životu neka druga zvanja, pa neće ni znati da su ka ovome ikada putovali.
Thursday, April 9, 2009
Tuesday, March 31, 2009
Ponor
Srđanu
30. mart 2009.
30. mart 2009.
Danas jedan je cvet svenuo
Tek rascvetao
podigao glavu
pogledao svet
i klonuo
Ostavio za sobom ponor
iz kog iščupan je
U ponoru jedna žila
koja će živeti od sećanja
onih koji ostaju
Ponor da nas seća i pita
u čemu nam životi prolaze
mislimo li na njega
na ponor
koji nas čeka
kojem hodimo
i ne osvrćemo se za prošlim danom
Ne pitamo se
vredni li smo
njegovog svitanja i sumraka
ne pitamo se
jer ga ne vidimo
od prašine oko nas
od sopstvene tmine
od praznine
od prolazećih minuta
kojima ne vidimo
ni početak ni kraj
Živimo ih
kao da su ih izvori puni
kao da samo za nas su nastali
kao da da nastajaće bez kraja
kao da mi nećemo svenuti
I ostaviti ponor za sobom
da u njega neko pogleda
zapita se
i učini korak
ka izlasku
iz prašine
iz tmine
iz praznine
korak drugačiji
Kad svenem
Želim ostaviti i ja
jednu žilu
u kojoj ću živeti
od sećanja
onih koji ostaju
Zbogom neznani prijatelju i počivaj u miru ...
Monday, March 23, 2009
Još par reči pre nego što iscuri mart ...
- Maaaamaaa, ...la .. m!!!
Moj mili&dragi muž i ja smo u dvorištu, a Kaća je pre par minuta ušla u stan, jer je već dovoljno cveća posadila pa ide malo da se poigra sa bebom pingvinom.
Pitam milog&dragog šta je Kaća rekla? Kaže da nije razumeo ...
Nastavljam da sredjujem baštu, opet iz stana dopire Kaćin glas " Maaaamaaa, ...la .. m!!!"
Uđem u stan i čujem "Maaaamaaaa, kakila saaaaaaam!!!!"
Ok, stižem da brišem maleno dupence, a ona čim me je ugledala nastavlja sa govorancijom "mama, sve sam saa uradila. Podigla sam poklopac, stavila sam našu dasku, stavila klupicu da se popnem na vecejsku šolju, skinula pantalone i gaće. Mama, sve sam sama uradila, i kakila sam, ali sada ne mogu sama da obrišem guzu. Ne vidim je i ne mogu da je dohvatim. A mama, zvala sam Marka, ali on spava, pa ne može da mi obriše guzu, jer spava. Hoćeš li mama ti da mi obrišeš guzu?"
"Hoću dušo, ljubim te u guzu!"
"Nemoj mama da me ljubiš u guzu, kakila sam, a nije obrisana, pa malkice smrducka!"
***
Vreme je za spavanje.
Kaća se već, zbog preskočene popodnevne dremke, onesvestila, ali se Marko još uvek ne da.
Leži u svom krevetu i svako malo se začuje "maaaamaaa, ja bih kod vas u krevet!"
- Maki, nije još raspremljen naš krevet. Moram da spremim ručak za sutra, da rasklonim što-šta i tek onda možemo da ga raspremimo.
1 sekunda - 2 sekunde - 3 sekunde ... – 10 sekundi na izmaku i eto ga opet "maaaama, a saaaad je l' spreman vaš krevet da me odneseš tamo?"
"Nije, ne možeš u naš krevet!" to ja sprovodim vaspitnu meru, u narodu poznatu kao "ne dozvoliti detetu da se navikne da spava u vašem krevetu" ...
I tako više nekolicina puta ... počinjem da dobijam tikove od ponavljanja ...
I opet " "maaaama, a saaaad je l' spreman vaš krevet da me odneseš tamo?"
I opet ja sa mojim upornim idiJotskim savremeno-vaspitački-nastrojenim-odgovorom "ne možeš, nije spreman, imaš svoj krevet ...."I počnem da se pitam, pitam, pitam "sta, koji-moj-ja-to-uopste-radim? Za čije babe zdravlje mu ne dam da dodje, ušuška se i zaspi na mom jastuku??? Pa neće doveka tako! SAD mu to treba i SAD traži!"
Odem do njega "'ajde Maki, pakuj svoje pinkle i dođi. Ponesi medu, ako hoćeš"
"Neću mama medu, ne treba mi tamo!"
Odem u kuhinju i posmatram ga. Malene nogice i njihov šljap-šljap-šljap ... dođe do našeg kreveta, podigne jednu nogicu, zakači je za ivicu, pa drugu podigne skroz gore, nasloni se kolenom, pa se naguzi, pa druga nogica i sve je na svom mestu!
Skupio se, i smeška se.
Ja dođem do njega pokajnički i kažem mu "mili moj maleni dečače, je l' mogu da te zamolim nešto?"
A on sav važan, sa palcem u ustima klima glavom i ne skida osmeh sa lica.
"Kada sledeći put ne budem odmah htela da te donesem ovamo, ti mi sao dovikni "maaaamaaa, ako me ne odneseš u vaš krevet, posle će ti biti žaaaaooo!!! Nećeš moći da spavaaaaš!"
A on me gleda svojim okicama koje se u takvim tenucima pretvore u dva srdašca, ne razume baš o cemu ja pričam, ali njemu je važno da pričam sa osmehom na licu ... izvdi palac i kaže "može, dogovoreno" onda me zagrli onim zagrljajem koij čini da srce puca od miline ... i doda, onako važno "mama, ja te volim puno, najviše. Čak do rakete!"
***
Pre neki dan sam u naručju držala mog kumića Gašu.
Malog, debeljuškastog, dundavog, nasmejanog Gašu.
I bilo je čarobno.
A onda sam na trenutak pokušala da iz sećanaj izvučem osećaj držanja moje dece u naručju, njihov miris, pokret, ono bebeće zagnjurivanje u moje grudi ... i nisam izvukla ništa.
Ili sam tako dobro tu strašnu, napornu prvu godinu uspela da potisnem u zaborav ili je to normalno.
Ako sam uspela da je potisnem – sada mi je žao, što bi Maki rekao "Do rakete mi je žao!", a ako je to normalno, onda mi je opet žao što je to normalno, što je to nezaustavljiv proces, što se sve tako brzo menja, što tako brzo postaju ljudi i što više nikada, baš ništa neće biti kao pre.
Moj mili&dragi muž i ja smo u dvorištu, a Kaća je pre par minuta ušla u stan, jer je već dovoljno cveća posadila pa ide malo da se poigra sa bebom pingvinom.
Pitam milog&dragog šta je Kaća rekla? Kaže da nije razumeo ...
Nastavljam da sredjujem baštu, opet iz stana dopire Kaćin glas " Maaaamaaa, ...la .. m!!!"
Uđem u stan i čujem "Maaaamaaaa, kakila saaaaaaam!!!!"
Ok, stižem da brišem maleno dupence, a ona čim me je ugledala nastavlja sa govorancijom "mama, sve sam saa uradila. Podigla sam poklopac, stavila sam našu dasku, stavila klupicu da se popnem na vecejsku šolju, skinula pantalone i gaće. Mama, sve sam sama uradila, i kakila sam, ali sada ne mogu sama da obrišem guzu. Ne vidim je i ne mogu da je dohvatim. A mama, zvala sam Marka, ali on spava, pa ne može da mi obriše guzu, jer spava. Hoćeš li mama ti da mi obrišeš guzu?"
"Hoću dušo, ljubim te u guzu!"
"Nemoj mama da me ljubiš u guzu, kakila sam, a nije obrisana, pa malkice smrducka!"
***
Vreme je za spavanje.
Kaća se već, zbog preskočene popodnevne dremke, onesvestila, ali se Marko još uvek ne da.
Leži u svom krevetu i svako malo se začuje "maaaamaaa, ja bih kod vas u krevet!"
- Maki, nije još raspremljen naš krevet. Moram da spremim ručak za sutra, da rasklonim što-šta i tek onda možemo da ga raspremimo.
1 sekunda - 2 sekunde - 3 sekunde ... – 10 sekundi na izmaku i eto ga opet "maaaama, a saaaad je l' spreman vaš krevet da me odneseš tamo?"
"Nije, ne možeš u naš krevet!" to ja sprovodim vaspitnu meru, u narodu poznatu kao "ne dozvoliti detetu da se navikne da spava u vašem krevetu" ...
I tako više nekolicina puta ... počinjem da dobijam tikove od ponavljanja ...
I opet " "maaaama, a saaaad je l' spreman vaš krevet da me odneseš tamo?"
I opet ja sa mojim upornim idiJotskim savremeno-vaspitački-nastrojenim-odgovorom "ne možeš, nije spreman, imaš svoj krevet ...."I počnem da se pitam, pitam, pitam "sta, koji-moj-ja-to-uopste-radim? Za čije babe zdravlje mu ne dam da dodje, ušuška se i zaspi na mom jastuku??? Pa neće doveka tako! SAD mu to treba i SAD traži!"
Odem do njega "'ajde Maki, pakuj svoje pinkle i dođi. Ponesi medu, ako hoćeš"
"Neću mama medu, ne treba mi tamo!"
Odem u kuhinju i posmatram ga. Malene nogice i njihov šljap-šljap-šljap ... dođe do našeg kreveta, podigne jednu nogicu, zakači je za ivicu, pa drugu podigne skroz gore, nasloni se kolenom, pa se naguzi, pa druga nogica i sve je na svom mestu!
Skupio se, i smeška se.
Ja dođem do njega pokajnički i kažem mu "mili moj maleni dečače, je l' mogu da te zamolim nešto?"
A on sav važan, sa palcem u ustima klima glavom i ne skida osmeh sa lica.
"Kada sledeći put ne budem odmah htela da te donesem ovamo, ti mi sao dovikni "maaaamaaa, ako me ne odneseš u vaš krevet, posle će ti biti žaaaaooo!!! Nećeš moći da spavaaaaš!"
A on me gleda svojim okicama koje se u takvim tenucima pretvore u dva srdašca, ne razume baš o cemu ja pričam, ali njemu je važno da pričam sa osmehom na licu ... izvdi palac i kaže "može, dogovoreno" onda me zagrli onim zagrljajem koij čini da srce puca od miline ... i doda, onako važno "mama, ja te volim puno, najviše. Čak do rakete!"
***
Pre neki dan sam u naručju držala mog kumića Gašu.
Malog, debeljuškastog, dundavog, nasmejanog Gašu.
I bilo je čarobno.
A onda sam na trenutak pokušala da iz sećanaj izvučem osećaj držanja moje dece u naručju, njihov miris, pokret, ono bebeće zagnjurivanje u moje grudi ... i nisam izvukla ništa.
Ili sam tako dobro tu strašnu, napornu prvu godinu uspela da potisnem u zaborav ili je to normalno.
Ako sam uspela da je potisnem – sada mi je žao, što bi Maki rekao "Do rakete mi je žao!", a ako je to normalno, onda mi je opet žao što je to normalno, što je to nezaustavljiv proces, što se sve tako brzo menja, što tako brzo postaju ljudi i što više nikada, baš ništa neće biti kao pre.
Friday, March 20, 2009
Prvi Dan Proleća!
Prvi Dan Proleća u 2009.
Jednom malenom Gaši je ovo prvi Prvi Dan Proleća ikada.
Prvi od mnogih koji će uslediti.
Želim mu da svi budu omađijani osmehom.
I da svaki dan ovog proleća bude samo njegov!
I da svi budu puni radosti.
I da svakog sledećeg prvog dana u proleću prvo što ugleda, bude osmeh njegove mame!
Da ga oseti celog, da mu se raduje i da ga živi punim plućima!
I želim mu da oseti čari prvih latica cvetova magnolije u njegovom vrtu.
Moj mali Gaša će ovog proleća napraviti svoje prve korake.
Taj maleni Gaša će ovog proleća ubrati prvi cvetić i zagnjuriti svoj medeni nosić u njega ... Osetiće čari proleća, života i videti koliko je nas oko njega koji ga obožavamo do iznemoglosti.
Dragi moj maleni Gašo,
ovih dana konačno u potpunosti postajem svesna sve radosti koju će svima nama tvoj boravak u našim životima doneti.
Želim ti da budeš srećan sa nama, da mi tebi učinimo više sreće nego ti nama, da ti valjamo doveka i da te uverimo da smo mi veliki zbog vas malih, bolji nego što smo ikada i sanjali da možemo biti.
Srećan ti Prvi Dan Proleća, maleni dečače!
Jednom malenom Gaši je ovo prvi Prvi Dan Proleća ikada.
Prvi od mnogih koji će uslediti.
Želim mu da svi budu omađijani osmehom.
I da svaki dan ovog proleća bude samo njegov!
I da svi budu puni radosti.
I da svakog sledećeg prvog dana u proleću prvo što ugleda, bude osmeh njegove mame!
Da ga oseti celog, da mu se raduje i da ga živi punim plućima!
I želim mu da oseti čari prvih latica cvetova magnolije u njegovom vrtu.
Moj mali Gaša će ovog proleća napraviti svoje prve korake.
Taj maleni Gaša će ovog proleća ubrati prvi cvetić i zagnjuriti svoj medeni nosić u njega ... Osetiće čari proleća, života i videti koliko je nas oko njega koji ga obožavamo do iznemoglosti.
Dragi moj maleni Gašo,
ovih dana konačno u potpunosti postajem svesna sve radosti koju će svima nama tvoj boravak u našim životima doneti.
Želim ti da budeš srećan sa nama, da mi tebi učinimo više sreće nego ti nama, da ti valjamo doveka i da te uverimo da smo mi veliki zbog vas malih, bolji nego što smo ikada i sanjali da možemo biti.
Srećan ti Prvi Dan Proleća, maleni dečače!
Friday, March 13, 2009
Tanka linija
Čitam neke stare teme na forumu i podsete me na priču o mačetu koje je komšija bacio preko tarabe na ulicu – kaže da je bilo ružno; na jednu nesrećnu majku koja sa sobom vodi još nesrećnije i bespomoćnije dete; i kroz glavu krenu misli o svim onim malenim i bespomoćnim koji bez drugih ne mogu, a ti drugi im ne mogu pomoći.
I zapitam se: Kada postanemo onakvi kakvi nikada nismo želeli da budemo?
Šta je to što od čoveka u nekom trenutku između rođenja i smrti napravi monstruma.
Ovakvog ili onakvog – monstruma za sebe ili za nekog drugog … kakogod.
Kada pređemo onu liniju koju i ne vidimo, nego o njoj slušamo od rođenja, uporno je zamišljamo, ne dodirujemo i želimo da ostanemo na ovoj strani i nikada ne postanemo oni na koje će neko pokazati prstom ili patiti zbog njegovog bezumlja?
Koji je to lom u duši zbog kog neko, ko danas spava sa plišanim medom, sutra poželi da baci malo, bespomoćno, tek rođeno mače preko tarabe – jer je ružno?
Kada spoznaja da je neko drugačiji počne da bude toliko opasna za naš opstanak – da počnemo da ga unižavamo do istrebljenja.
Da li je to strah u nama samima da ne postanemo to jadno malo bespomoćno mače?
Ili smo i sami nekada u životu bili to mače - pa ubijamo sopstveno sećanje?
...
Kada i kako majka izgubi majku u sebi?
Kada prestane da bude majka i postane (i sebi i nekome) samo žena koja je rodila (i sebi i nekome) dete i koja sa tim mora da živi – niko je ne pita hoće li, može li?
Možda ne može.
Možda neće.
Niko je nikada nije ni pitao šta zapravo želi, voli i sanja?
Možda za drugačije i ne zna.
Možda je i ona nekome nesposobna i nepotrebna, nekome toliko smeta, da počne da smeta i sama sebi.
Možda je sama i potpuno očajna. Onda očaj pređe i na dete … a onda dete pati … jako, strašno i očajno.
A još ako dete ne može bez nje, ako samo nju - takvu kakva je - ima? Šta onda bude?
Šta je sa njegovom malenom dušom koja svakim udahom pati.
Koliko će dete imati prilike da se nasmeje, obraduje?
Da li će mu neko pokloniti osmeh?
Pita me Kaća sinoć "Mama, zašto me tako čudno gledaš?"
I šta da joj kažem?
Zato što sam srećna što postojiš takva kava jesi i što me činiš boljom osobom nego što sam ikada mogla i sanjati da ću biti.
Zato što si ti baš ti.
I zapitam se: Kada postanemo onakvi kakvi nikada nismo želeli da budemo?
Šta je to što od čoveka u nekom trenutku između rođenja i smrti napravi monstruma.
Ovakvog ili onakvog – monstruma za sebe ili za nekog drugog … kakogod.
Kada pređemo onu liniju koju i ne vidimo, nego o njoj slušamo od rođenja, uporno je zamišljamo, ne dodirujemo i želimo da ostanemo na ovoj strani i nikada ne postanemo oni na koje će neko pokazati prstom ili patiti zbog njegovog bezumlja?
Koji je to lom u duši zbog kog neko, ko danas spava sa plišanim medom, sutra poželi da baci malo, bespomoćno, tek rođeno mače preko tarabe – jer je ružno?
Kada spoznaja da je neko drugačiji počne da bude toliko opasna za naš opstanak – da počnemo da ga unižavamo do istrebljenja.
Da li je to strah u nama samima da ne postanemo to jadno malo bespomoćno mače?
Ili smo i sami nekada u životu bili to mače - pa ubijamo sopstveno sećanje?
...
Kada i kako majka izgubi majku u sebi?
Kada prestane da bude majka i postane (i sebi i nekome) samo žena koja je rodila (i sebi i nekome) dete i koja sa tim mora da živi – niko je ne pita hoće li, može li?
Možda ne može.
Možda neće.
Niko je nikada nije ni pitao šta zapravo želi, voli i sanja?
Možda za drugačije i ne zna.
Možda je i ona nekome nesposobna i nepotrebna, nekome toliko smeta, da počne da smeta i sama sebi.
Možda je sama i potpuno očajna. Onda očaj pređe i na dete … a onda dete pati … jako, strašno i očajno.
A još ako dete ne može bez nje, ako samo nju - takvu kakva je - ima? Šta onda bude?
Šta je sa njegovom malenom dušom koja svakim udahom pati.
Koliko će dete imati prilike da se nasmeje, obraduje?
Da li će mu neko pokloniti osmeh?
Pita me Kaća sinoć "Mama, zašto me tako čudno gledaš?"
I šta da joj kažem?
Zato što sam srećna što postojiš takva kava jesi i što me činiš boljom osobom nego što sam ikada mogla i sanjati da ću biti.
Zato što si ti baš ti.
Aurora II
Sinoć mi je moja princeza potpuno samoinicijativno, bez ikakvog pritiska, lobiranja ili posredovanja međunarodne zajednice, dodelila ulogu Aurore ...
Zahvalila sam joj se i rekla da je ona moja mala princeza, a ja ću biti njena mama, makar zbog toga morala da ležim mrtva pola sata ... kako god, ali uloge nećemo menjati :)
Ono što se računa, je da ona veruje da sam dovoljno dobra da mogu da budem princeza ... njena princeza.
Šta jedna mama može više da poželi?
... nismo stigli da se igramo, jer smo išli na jedan rođendan. A tamo je, pošto se Marko nešto sneveselio, Kaća rekla "Maki, nemoj da budes tužan, tamo će biti puno dece da se igramo.
A i ja sam sa tobom!"
Zahvalila sam joj se i rekla da je ona moja mala princeza, a ja ću biti njena mama, makar zbog toga morala da ležim mrtva pola sata ... kako god, ali uloge nećemo menjati :)
Ono što se računa, je da ona veruje da sam dovoljno dobra da mogu da budem princeza ... njena princeza.
Šta jedna mama može više da poželi?
... nismo stigli da se igramo, jer smo išli na jedan rođendan. A tamo je, pošto se Marko nešto sneveselio, Kaća rekla "Maki, nemoj da budes tužan, tamo će biti puno dece da se igramo.
A i ja sam sa tobom!"
Thursday, March 12, 2009
Aurora i mali matematičar
Aurora.
Mislio bi covek da je reč o zvezdi.
Ali - greška – reč je o liku iz bajke, našoj miloj & dragoj Uspavanoj lepotici.
'bem ti sunce, ko je izmisli!
Dobro jutro – Maaamaa, nisi poljubila Auroru
Prijatan doručak – A tanjir za Auroru?
Idemo napolje – Čeeekajte!!! Moramo da obučemo Auroru. Ne može ovako da ide napolje!
Čitamo knjigu – Samo i isključivo o Aurori
Jedemo voće – Aurora će samo jabuku
Spavanje – Aurora mora biti pokrivena da se ne prehladi
... kao da sam rodila troje dece!
Svu brigu & pažnju mora dobiti inače Kaća počinje sa sa pričom o (ne)poštovanju Aurorinih prava ....
I sve to ne bi bio problem da ne moramo i da se igramo Aurore svaki dan-sve vreme koje provedemo u kući, i da uz to Kaća bude Aurora, a mi ostali, mali miševi dobijamo sporedne uloge ... kao da je osvojila Oskara pa sad samo ona može da bira uloge!
Juče me je pratila po kući od trenutka kad sam došla sa posla, odnosila moj prazan tanjir, sklonila moje čizme ... sve što je mogla, ne bih li što pre bila spremna za igru.
I onda je počelo "Mama, 'ajde da se igramo (možete misliti čega) Aurore"
"Važi Cico, ja ću biti Aurora!" (jedva sam skupila snagu da to progovorim, nakon celodnevnog vežbanja brzog govora, a sve to sa idejom da pokušam bar jednom da izaberem ulogu pre nego što ona dodeli sebi Auroru ..."
... samo me je pogledala preko ramena, jedanim Bože-me-sačuvaj-šta-ti-je-looda-ženo pogledom i rekla "JA sam Aurora. TI si Grdana!"
"E NEĆU!" Rešila sam da se oduprem tiraniji moje princeze!
"Ja više NEĆU da budem Grdana! Dosta mi je! Uvek sam ja zla, ružna, imam rogove, pretvaram se u zmaja koji bljuje vatru i niko me ne voli! Dosta mi je toga, neću više!"
Lupila sam nogom o pod u žaru izlaganja, prekrstila ruke na grudima mojim junačkim-majčinskim, kojima sam othranila ta dva čeda koja volim više od svega-a sada mi tako vraćaju i napućila se da dodam još koji kilogram na težini moje borbe za prava ugnjetenih majki i svih onih koji uvek dobiju ulogu Grdane!
Opet me prostrelila onim pogledom i kratko odgovorila "Mama, JA sam Aurura! TI možeš da budeš Aurorina majka kraljica – koja je umrla ili Grdana! Maaaarkooooo, ti si princ, dođi odmah, počinjemo!"
Ja od borbe neću odustati- NIKADA! Boriću se, makar na pobedu čekala do Kaćinog punoletstva ili bar do onog dana kada izabere neki drugi lik iz bajke, gde će biti najmanje dve pozitivne uloge ... ili bar jedna pozitivna-glavna i jedna sporedna, ali da nije ružna, glupa i sa rogovima!
Idemo dalje!
Marko ... moj maleni anđelak ...
On voli svoju mamu. Više nego ikada ... i čim me ugleda, počne da ciči i zakači mi se na krkače ... onda se malo mazimo i mazio i mazimo ...
Svako veče, poslednje što prozbori je "mama, a je l' da sutra ne ideš na posao?"
"Idem mili, još dan-dva-tri .. pa onda dva jutra dolaziš kod mene u krevet da me bud-bud-bud-buuuuudiš" ... nakon toga za laku noć dobijem njegov :( izraz lica, pola tone griže savesti i 1001 pitanje "da li baš moraš sutra da ideš na posao?"
I on voli svoje vozove. Tomasa, Džejmsa, Tobija, Dizela ... ostale nisam zapamtila ....
Pre nedelju dana je bio moj rođendan, i bile su nam u gostima moje tetke i teča.Teča obožaava moje monstere.
Seo tako moj teča, koji je već poodmaklim godinama i priča nešto jako mudro sa Markom, a ja dobacim da je Maki naučio da sabira do 10, onako – da se malo Falim :D ... i počne teča da se igra brojevima sa Markom i da sabiraju neke jabuke i kruške ... odjednom dovikuje teča "Pa Marko zna i da oduzima !!"
Ja mu odgovorim da znam koliko voli Marka, da ga volim i ja, ali da Marko NE zna da oduzima ništa osim mog vremena i živaca.
"Maki, ako imas 5 jabuka, i onda daš tati 3, koliko će ti ostati?"
Maki stoji oslonjen na orman, i misli-misli-misli, pogleda u svoje prstiće, nešto promrmlja i kaže "pa naravno da će mi ostati samo 2"
Posle suza radosnica i svega drugog što logično proizilazi iz ove situacije, ja ga pitam "a ako od te dve daš jednu meni, koliko će ti ostati?"
Misli, misli, misli .. "2"
Sruši mi se svet pred očima .. ipak ništa od njega, neće biti matematičar na oca, bie samo lep i ništa više ... "Kako bre Marko dve, pa ako imaš dve, i daš mi jednu, ne mogu da ti ostanu 2!!!"
"Pa mama, ako i tebi dam jednu biće mi malo. Uzmi jednu od tate!"
KRAJ!
Mislio bi covek da je reč o zvezdi.
Ali - greška – reč je o liku iz bajke, našoj miloj & dragoj Uspavanoj lepotici.
'bem ti sunce, ko je izmisli!
Dobro jutro – Maaamaa, nisi poljubila Auroru
Prijatan doručak – A tanjir za Auroru?
Idemo napolje – Čeeekajte!!! Moramo da obučemo Auroru. Ne može ovako da ide napolje!
Čitamo knjigu – Samo i isključivo o Aurori
Jedemo voće – Aurora će samo jabuku
Spavanje – Aurora mora biti pokrivena da se ne prehladi
... kao da sam rodila troje dece!
Svu brigu & pažnju mora dobiti inače Kaća počinje sa sa pričom o (ne)poštovanju Aurorinih prava ....
I sve to ne bi bio problem da ne moramo i da se igramo Aurore svaki dan-sve vreme koje provedemo u kući, i da uz to Kaća bude Aurora, a mi ostali, mali miševi dobijamo sporedne uloge ... kao da je osvojila Oskara pa sad samo ona može da bira uloge!
Juče me je pratila po kući od trenutka kad sam došla sa posla, odnosila moj prazan tanjir, sklonila moje čizme ... sve što je mogla, ne bih li što pre bila spremna za igru.
I onda je počelo "Mama, 'ajde da se igramo (možete misliti čega) Aurore"
"Važi Cico, ja ću biti Aurora!" (jedva sam skupila snagu da to progovorim, nakon celodnevnog vežbanja brzog govora, a sve to sa idejom da pokušam bar jednom da izaberem ulogu pre nego što ona dodeli sebi Auroru ..."
... samo me je pogledala preko ramena, jedanim Bože-me-sačuvaj-šta-ti-je-looda-ženo pogledom i rekla "JA sam Aurora. TI si Grdana!"
"E NEĆU!" Rešila sam da se oduprem tiraniji moje princeze!
"Ja više NEĆU da budem Grdana! Dosta mi je! Uvek sam ja zla, ružna, imam rogove, pretvaram se u zmaja koji bljuje vatru i niko me ne voli! Dosta mi je toga, neću više!"
Lupila sam nogom o pod u žaru izlaganja, prekrstila ruke na grudima mojim junačkim-majčinskim, kojima sam othranila ta dva čeda koja volim više od svega-a sada mi tako vraćaju i napućila se da dodam još koji kilogram na težini moje borbe za prava ugnjetenih majki i svih onih koji uvek dobiju ulogu Grdane!
Opet me prostrelila onim pogledom i kratko odgovorila "Mama, JA sam Aurura! TI možeš da budeš Aurorina majka kraljica – koja je umrla ili Grdana! Maaaarkooooo, ti si princ, dođi odmah, počinjemo!"
Ja od borbe neću odustati- NIKADA! Boriću se, makar na pobedu čekala do Kaćinog punoletstva ili bar do onog dana kada izabere neki drugi lik iz bajke, gde će biti najmanje dve pozitivne uloge ... ili bar jedna pozitivna-glavna i jedna sporedna, ali da nije ružna, glupa i sa rogovima!
Idemo dalje!
Marko ... moj maleni anđelak ...
On voli svoju mamu. Više nego ikada ... i čim me ugleda, počne da ciči i zakači mi se na krkače ... onda se malo mazimo i mazio i mazimo ...
Svako veče, poslednje što prozbori je "mama, a je l' da sutra ne ideš na posao?"
"Idem mili, još dan-dva-tri .. pa onda dva jutra dolaziš kod mene u krevet da me bud-bud-bud-buuuuudiš" ... nakon toga za laku noć dobijem njegov :( izraz lica, pola tone griže savesti i 1001 pitanje "da li baš moraš sutra da ideš na posao?"
I on voli svoje vozove. Tomasa, Džejmsa, Tobija, Dizela ... ostale nisam zapamtila ....
Pre nedelju dana je bio moj rođendan, i bile su nam u gostima moje tetke i teča.Teča obožaava moje monstere.
Seo tako moj teča, koji je već poodmaklim godinama i priča nešto jako mudro sa Markom, a ja dobacim da je Maki naučio da sabira do 10, onako – da se malo Falim :D ... i počne teča da se igra brojevima sa Markom i da sabiraju neke jabuke i kruške ... odjednom dovikuje teča "Pa Marko zna i da oduzima !!"
Ja mu odgovorim da znam koliko voli Marka, da ga volim i ja, ali da Marko NE zna da oduzima ništa osim mog vremena i živaca.
"Maki, ako imas 5 jabuka, i onda daš tati 3, koliko će ti ostati?"
Maki stoji oslonjen na orman, i misli-misli-misli, pogleda u svoje prstiće, nešto promrmlja i kaže "pa naravno da će mi ostati samo 2"
Posle suza radosnica i svega drugog što logično proizilazi iz ove situacije, ja ga pitam "a ako od te dve daš jednu meni, koliko će ti ostati?"
Misli, misli, misli .. "2"
Sruši mi se svet pred očima .. ipak ništa od njega, neće biti matematičar na oca, bie samo lep i ništa više ... "Kako bre Marko dve, pa ako imaš dve, i daš mi jednu, ne mogu da ti ostanu 2!!!"
"Pa mama, ako i tebi dam jednu biće mi malo. Uzmi jednu od tate!"
KRAJ!
Subscribe to:
Posts (Atom)
