Priča o junaku Miladinu

I tako ja postadoh kriminalac.
Na pravdi Boga
Izašla sam sa decom da se prošetam, bez ličnih dokumenata i drznula se da mi zasmeta gospođa koja vozi kola trotoarom.
I još gore sam se drznula i ogrešilao ljudskost, humanost i majčinstvo, kada sam zbog iste gospođe pozvala policiju, nakon čega mi je gospođa napomenula da ugrožavam zdravlje njenog deteta, time što mojim još-uvek nezgaženim čedima objašnjavam da će teta u zatvor zato što hoće da nas gazi kolima po trotoaru.

Ali, ne lipši magarče do zelene trave!
Niti je ona otišla u zatvor, niti je policajac došao zbog nje, nego sam JA postala ponosni nosilac etikete okrivljena, pa sam onda unapređena u zvanje "KRIVA" peti dan I stepena (najvišeg ranga).

I onda vidim mlađahnog Miladina.

Šeta se.
Onako lep, visok, krupan, mišićav … ma čisto intelektualan … sve inteligencija kipi iz njgovih mudrih dubokih očiju, dok oko sebe pogledava u klupe Narodnih poslanika i verovatno se misli iz koje je najbolji pogled na kamere … da je zapljune za sledeći saziv, kao Narodni poslanik.
I pozdravljaju ga, kao heroja.
A on ponosan na svoje zasluge za narod, šeta, odgovara na pitanja, zahvaljuje (veravatno na čestitkama za zasluge za narod i odbranu srpstva od zlih jevrejsko-američko-globalističkih-podzemnih-i-nadzemnih-veza za višim silama).
On se siroma' samo malo potukao i zaneo od strasti, onesvestio nekog drugog isto tako zanesenog i ostrašćenog i ništa više.
Jeste da je taj drugi zaneseni pao u nesves' i ne znam da li se iz nesvesti vratio, ali i ako se vrati, biće mu lakse – jer će njemu, prvom u istoriji časna i ponosna zemljica s' kraja sveta, zvana Srbija isplatiti odštetu za boli koje mu je naneo gorepomenuti mlađahni Miladin.

Dakle, imamo:
prvu zlatnu medalju za Srbiju - plivač - dočekasno ga ispred gradske Skupštine, ali u republičku nije ušao
Prvu medalju za Srbiju ekipni sport – vaterpolisti – i njih dočekasmo ispred skupštine, ali ni oni ne kročiše unutra

Medalja na Olimpijskim igrama za Srbiju –opet vaterpolisti-ali nismo ih dočekali jer su nas osramotili potukavši se među sobom u Olimpijskom selu!
I mi ih kaznili – nećemo ih dočekati – nisu bili dobri i takav doček nisu zaslužili!
Pa neka vide sa kakvim ponosnim i poštenim svetom i narodom imaju posla.
Drugi put da se lepo vladaju i ni slučajno ne pobiju – pa ćemo i njih ponovo dočekivati!
U stvari, terba da se biju – ali sa tuđima, a ne sa svojima!
A Skupštinu mogu da pogledavaju preko tarabe, nikako ne prilaziti blizu – možda planiraju neku kriminalnu radnju ili ne-daj-Bože sabotažu!

A onda dobismo i Miladina.
Čoveka
Ma ljudinu od metar-i-onoliko visokog i isto toliko širokog, naočitog.
Njega istina, nismo dočekali ispred Skupštine Grada – sram nas bilo!

Ali, Miladine, oprosti nam, nismo mi krivi – nisi nam Miladine, javio da dolaziš!
Ni da ćeš uopšte ikada doći, niti kada ćeš to učiniti.

Na trenutak mi se učinilo da se krije. I jeste se krio, ali ne od nas!
Krio se od onih zlih krvnika srpskog roda i poroda i svega što je srpsko i što počinje na slovo "S", koji ga juriše preko pola sveta.
Ali smo to vrlo brzo ispravili.
Dočekasmo mi njega u Skupštinskom zdanju.
I to ne bilo kom, ne gradskom, nego Srpskom, kako i dolikuje svakom heroju, junaku koji roda Srpskog.

Blago nama sa njim, a tek kako je blago nemu sa nama, i kako je nama sa nama samima!

Kej

Kej ... zastala sam da se istegnem ...
Ispred mojih očiju je proticao zivot. Svačiji.
On i ona - nisu u braku
Ali su zajedno … od skoro. Ne žive u kraju, zato su i došli baš ovde.
On nije oženjen, ali je zato ona itekako udata .. sa sve decom i svekrvom i deverom u istom stanu.
I zato i jeste ovde, jer ne može da nađe sebe u toj gužvi.
Pa je krenula uokolo da se traži.
Verovatno joj je prvi put da je negde sa nekim, a da to nije njen muž.
Izgleda kao da ne zna šta treba da radi, ali joj je lepo.
On je gleda netremice, i njemu je lepo.
Kao da mu baš prija to što vidi.
Vidi nju kojoj je lepo sa njim, i izgleda da mu je to za sada dovoljno.

Odlaze dalje.
Ona, držeci ga pod ruku, skupila se uz njegovu nadlakticu, kao da se skriva od tuđih pogleda i kroz treptaje pokušava da prikrije bacakanje pogleda svuda uokolo da ne bi, slučajno, neko poznat odnekud naišao ...

Momak sa psom.
Čudan.
Negde je odlutao, pa mu je i pas odlutao ...
Kačket i podignuta kragna da ga odbrani od vetra.
Počinje da doziva psa kada je shvatio da ga nema u blizini ....

3 devojčurka ... ne zna se koja više šminke ima na svom maleno licu.
I štras na ušima, i šljokice na noktima i nitne na guzovima i lošu kopiju nekog pokojnog gmizavca na nogama, i da, naravno, i gole bubrege .. jao deco, navući ćete prehladu ...

Tek je podne.
Istina … lepo prolećno podne. Subota.
Kao i uvek kada nas sunce s proleća pozdravi, čovek može da posmatra … jer tada svi izađu iz svojih pećina da vide onoga koga cele zime nisu videli, ili da ne vide onoga koga gledaju svaki dan, pa hoće malo da predahnu ...

Jedan je prošao na biciklu.
Njemu ne treba ništa.
Dobro mu je, ma čuj dobro ... super mu je!
Ide negde da bi posle mogao da se vrati. Ako bude sreće, srešće još jednog istog takvog pa će se zajedno vratiti drugim putem.
A usput možda negde nešto vidi, obiđe nešto … ko bi ga znao.
Biciklistima se u glavu ne može ući.
Čas su tamo, čas ovamo ... čudna sorta ... takvi su i kad siđu s bicikla ...

Baka i deka …
U zimskim kaputima, najboljim koje imaju.
Njima jos uvek nije dovoljno toplo da bi obukli prolećni mantil.
U njihove kosti proleće dolazi sa letom.
Ona ima kolmovanu kosu, on je uredno očešljan i obrijan, kao i svaki dan od kada se zamomčio.
I kravatu i belu košulju i džemper ... sve kako dolikuje.
Njena nekada kao dukat žuta kosa je sada bela. Ali ako njega pitate za boju te kose … on će vam ispričati priču o damama koje su je sa divljenjem posmatrale i, čekajuci da još jednom čuju odgovor u koji nisu verovale, pitale "gospodjo Miro, u koju se boju Vi farbate?" a ona bi s ponosom odgovarala "ne farbam se, prirodna je!"
U cegeru u njegovoj ruci su dve knjige, dva jastučeta za slučaj da je stolica hladna i rezervni šal, ako vetar počne još jače da duva.
I da, naravno, ona u ruci ima malu žensku tašnu.
Malo vremešnu, ali zasigurno nezamenljivu.
Jer u nju taman stane sve što joj može zatrebati. Uključujući naravno, i neizostavnu kapuljaču od tankog providnog najlona, spakovanu na veličinu petodinarke, jer ako dune košava ili ne-daj-Bože počne kiša ...
Otići će na svoje omiljeno mesto i on će naručiti kafu, običnu tursku i 3 kocke šećera koje će umočiti u kafu i onda ih pojesti, a ona će uzeti čaj od nane ...sa malo limuna i 1 kockom šećera.

Poneli su i one posebne kekse koje je baka napravila za unuke.
To je ona dobro znana igra bake i unuka. Oni obaveste baku da će tog-i-tog datuma ići na put, a ona ih kao iznenadi pravljenjem njihovih omiljenih keksa ...
Keksi su tvrdi ... potopljeni u kafu ili čas ... mmmm ... tope se u ustima i ostavljaju trag davnih vremena, mladosti, miris kuhinje njihovih baka, rodnog mesta iz koga su odavno otišli ...
A mogli bi ga ponovo posetiti?
"Miro, hocemo kada ogreje, do Gline?"
"Hoćemo Duja ... naravno da hoćemo … i njene misli su vec otputovale i donele majušni osmejak u ugao njenih usana. "
"A hoćemo li ponovo prespavati kod onog finog gospodina u Doboju? Imao je odličnu supu lani?"
"Može Duja, sve može, videćemo ... sve cemo se mi već dogovoriti ... "
Dugo je trebalo dok ih je lagani korak odneo niz kej ...

Mlada mama
Dečija kolica koja gura jednom rukom, a drugom pokušava da iz torbe, koja joj uporno spada sa ramena, dohvati fu**ing telefon koji uporno zvoni, preteći da probudi tek usnulo čedo ...
Kako nervoza raste, korak se ubrzava ... nikako sad ne sme da se zaustavi!
Ako kolica stanu – dete se budi.
To je sigurno, kao što je sigurno da su jedan i jedan uvek dva!
Odmiče skoro trkom ... ne znam šta je na kraju bilo ... nestala je ...

A onda je došlo vreme da krenem i ja dalje ... verovatno će neko pogledati u mene kako prolazim, i ponovo pomisliti "evo je opet ona ... e stvarno nije potpuno svoja ..." ... i tako u krug ...

Oči

Koleginica mi je dobacila na sto sliku dece iz Doma "Jusa" koji su bili naši gosti na Olimpijskom danu trčanja.
Rekla je da ta slika samo meni može da bude interesantna ...
Gledala sam je i ....

Sunčano na Adi
Gosti svakojaki
I došli iz raznoraznih razloga
Jedni da budu vidjeni
Drugi da budu zabeleženi
Treći na trening
Četvrti da pobede
Peti da se oprobaju
Šesti ni sami ne znaju zašto su tu
Sedmi ili koji god, ali meni taj dan prvi - mališani iz "Juse".
Do tada nisam znala da postoje.
A tu su, žive živote svoje, u srcu Beograda.
U srcu grada, u sred srede, ali predaleko od onih srca u kojima treba da budu.
I predaleko od ruku da ih maze.
I od očiju da ih gledaju i da se u njima ogledaju.

Deca svakakva.
Crna, bela, musava, flekava, šarena, plavokosa, crnokosa, bez kose, sa kosom, čupava, sa mašnicama, loknicama, sa zubićima ... a Boga mi poneko i bez njih ... ali svi sa po jednim parom očiju iz kojih se na sve strane toči molba za malo pažnje i ljubavi ... toči se molba na litre, ma na galone ...
I svuda oko njih je potok neizgovorenih reči, neizrečenih želja, nedosanjanih snova.
Sve one i ne mogu biti izgovorene ...
Niko ih nije tim recima učio, nije imao kada ...

U očima ispisane neostvarene želje
Neostvarene, a tako malene, samo kada bi ih imao ko čuti, prepoznati i razumeti
Možda i poželeti ih zajedno sa njima. Zajedno bi bilo lakše dosanjati ih ...
Malo pažnje, koji topao pogled i po koja nežna reč pred spavanje ... ništa više ne traže.

Te oči mogu otopiti glečere ... ali, da li ih je onaj ko ih je odbacio ikada pogledao i video šta u njima piše?
Da li bi ih mogao gurnuti od sebe da ih je, ma i jednom, pogledao i u njih se utopio?
Možda je u njima video sebe i svoje beznadje
Možda su bile jedino ogledalo koje se nije dalo razbiti, ogledalo sopstvenog beznadja i sopstvene duše pa zato ih nije želeo zadržati pored sebe.
A možda ih je želeo poslati negde i dati im šansu da budu srećnije?

Koliko tuge mora biti u srcu čoveka koji ovakve oči gurne od sebe?
Koliko čemera može jedno biće nositi i ostati čovek?
Koliko patnje duša može trpeti pre nego otera od sebe oči koje samo ljubav traže?

Svet u njihovim očima ima neki čudan sjaj
Ljudi u njima izgledaju lepše, bolje – ako im se samo malo nežnosti da.
Ništa više od toga oni ne traže ... oni i ne znaju da više i ne mogu dobiti.
Želim da verujem da, znaju da će ih jednog dana neko ili neka uzeti za ruku, samo nežno pogledati i vratiti svome domu, svom krilu i svom toplom zagrljaju da se tamo ugnezde, spavaju i sanjaju neke druge snove …

Virusi U Akciji!

U ponedeljak mi bebisiKterka telefonom, negde oko 14h, javlja da Marko ima temperaturu i da je kilav.
Ok, pomislim, za vikend smo se veoma intenzivno druzili za ogromnim brojem dece (trening, pozoriste, gosti ...) a sezona virusa je pocela ...
Uvece temp preko 39C!
Celu noc merimo, pokusavamo da spustimo - nista.
Padne na 38 i ni makac dalje, samo ponovo skoci.
Sutradan, naravno, ne odem na posao nego ostanem sa monsterima, racunajuci da ce to trajati samo jedan dan.

Utorak vece Kaci pocinje da raste temperatura malo po malo.
MM dolazi sa posla i ne moze da stoji na nogama .. izmeri temp 39C!
Oko 20 h izmerim Kaci - 38.5 ...

MM je vec u krevetu - potpuno obeznanjen
Marko i dalje ide po kuci i cvili kao maleno bespomocno mace
Kaca ne moze da ustane

U toku noci, se Marku smiri temperatura, ali Kaca izgara.
Celu noc je isla od 38.5-39.5!

Sreda je tokom dana delovala skoro potpuno beznadezno.
Taman pomislim da ima sanse da se sve zavrsi - temp krene da divlja svima - i MMu i Kaci i Marku
Noc - Marko spava bez problema, a Kaca gori.
Koza joj je bila bukvalno crvena od vreline - kao da je izgorela na suncu ... tako nesto u zivpotu nisam videla
Dodirnem je i bukvalno se opecem! Trzam ruku sa nje jer je vrela

Isli kod Dr
Uzimali joj krv, mokracu - nista nisu otkrili.
Nas pedijatar je prvi put od njihovog rodjenaj rekao da "Kaca deluje bas bolesno"

Cetvrtak ceo dan nit' smrdi nit' mirise ... temp nije prelazila preko 38 ni Kaci ni Marku.
MM je poseban slucaj i ceo dan kunja i temp mu potpuno besmisleno skace i pada (od 36.8-39.2)

Cetvrtak noc (vreme sadasnje)
Oko 20h Kaci skoci temp na 38.5 - popije brufen
Stavim ih u krevete i sve deluje da ima nade da bude mirna noc ... valjda nece - pomislim ja mmmda!

Oko ponoci izmerim Kaci temp - 38.8 ... dam joj Paracetamol jer Brufen ne mogu u tako kratkom intervalu.

Legnem na kauc (gde vec nocima lezim - odatle je najkraca distanca do deca na jednu stranu, do kupatila na drugu i do MMa na trecu)
Lekovi spusteni na trpezarijski sto - zlu ne trebalo
Oko 01.50 AM, MM skace iz kreveta .. nije mu dobro, muka mu je, sve ga boli ... odlazi u WC ...
02.00 cujem Kacu koja pocinje da bunca .. odem do nje ... ona smrkce slince ...
pitam je da li hoce da mi dozvoli da joj obrisem nosic .. ona podize glavicu, izgovara "'ajde mama, obrisi mi nosic" i tu ugledam HOROR!
Iz njenog nosa curi krv!!!
Nikada, ali bukvalno nikada se nisam tako odsekla ... noge su klecnule, ruke su je podigle, a u glavi je tutnjalo bezbroj misli u pokusaju da dodjem do odgovora "STA SAD, FU**ING, TREBA DA URADIM??"

Nosim je, za sobom ostavljam trag Kacine krvi, MM ispusta neke jezive zvuke u kupatilu jer ga tera na povracanje, ali se nista ne desava, i Marko pocinje da kaslje ....

Spustam je na kauc, ona gori, ponovo je onako vrela kao i sinoc ... merim joj temperaturu - 38.9C, dajem Brufen ... krvarenje je u medjuvremeno vec prestalo, MM je u krevetu ...
Obrisem tragove krvi ... Kaca je u mom krevetu.
Sednem za komp da vidim sta svemoguci cika Google i roditelj.com imaju da kazu na zadatu temu, sve se utisava, samo u mojoj glavi bruji filmska traka sa kacinom nosicem iz kog curi krv .. krv na njenoj i mojoj pidzami, krv u njenom krevetu ...
I sada je 03.00 AM ... i ja se bojim da zaspim ... a i ne spava mi se ...
Inace, spadam u kategoriju onih koji u svim uslovima i pod gotovo svim stresovima mogu da spavaju ... ali ne nocas ...

Odoh sad da ponovo merim temperature ... i da se nadam da ce petak ujutro doneti nesto lepse
-------------
Za sada je sve mirno.
Kaca je imala 39.2 dobila lekic, spalo je i sad lepo spava.
Prvi put se konacno, preznojila.
Do sada je izgledala kao da se samo susi (kao dooobra sunkica ) i samo sam cekala da pocne da cvrci kad joj spustim vlaznu ruku na kozu.

Ja se ne usudjujem da legnem, jer se bojim da cu se komirati i prespavati neku ne-daj-Boze situVaciju.
hehhe, kako se sve vrti u krug.
Kada su imali tek par meseci, isto ovako sam sedela za racunarom i cekala da se Marko probudi pa da tek onda idem da spavam, da me ne bi probudio svojim vristanjem ... a taj put je, kao za inat, spavao duze nego iance izmedju hranjenja ...
I secam se da mi je Tea rekla da ne vredi da cekam, nego da se odmorim kad god mogu i da idem pravac u krevet ...
kao da je juce bilo ... a ima tome skoro 3 pune godine ... eeeh
--------------

Prvi trening

Posle duzeg vecanja i pokusaja da decu ubacimo u neki bazen, a sve u nadi da proplivaju i cim pre se osamostale da odplivaju kod tetke preko bare, odustali smo od te ideje.
Razlog jednostavan - nigde nece da prime decu mladju od 5 godina.
U stvari, hoce, ali u terminu od 16h sto je, naravno, potpuno besmisleno za nas, obicne smrtnike koji svaki dan posecuju svoje voljeno radno mesto

Elem, posle dugih, teskih i dosadnih pregovora, pristala sam da nasa mladjahna deca prvo probaju taekwondo (iliti tekvondo), sport MM-a, sto je, kako se moglo i pretpostaviti, na njegovo lice montiralo jedan od onih "ja-sam-ponosni-otac-ove-dece" osmeha, sa zamagljenim pogledom usmerenim ka svetlijoj buducnosti gde ce oni (nasa celjad) biti ponosni nosioci nekog od brojnih dana crnog pojasa

Ali da krenem redom:
MM je davnih dana trenirao taekwondo.
I jedan Gale je trenirao sa njim.
Gale je kasnije resio da mu to bude zivotno opredeljenje, pa je osnovao taekwondo klub.
U medjuvremenu se Gale ozenio i dobio trojke!

Jedne nedelje smo isli da nas podmladak vidi kako izgleda sala, kako izgledaju deca koja teniraju (Galetovi klinci), kako izgleda Gale, jer nas mali Marko sve mora prvo dobro da osmotri, zagleda, preracuna u svojoj glavici, pre nego sto na bilo koju novinu pristane ...
Gale nas je sacekao ispred zgrade, otkopcao Kacu bla-bla-bla, ona mu je dala ruku i otisla sa njim
Marko je (naravno) bio malo obrazriviji.

Inace, to je bio redak susret: dve porodice koje iz dva porodjaja imaju 5-oro dece (kao retko kada se nisam osecala kao svetsko cudo ili najgora majka na svetu dok nekome objasnjavam kako mi je bilo u prvoj godini sa blizancima, i dok izgovaram "aaaa, htela sam da se ubijem!" za uzvrat ne dobijem, kao obicno, pogled koji kaze "maaa daaaaaj, vidi ih kako su slaaatkiiiii " )

Cele nedelje smo MM i ja vladali nasim toplim domom uz pomoc samo jedne jedine reci "trening" . Ako ovo - trening, ako ne - ne trening.
Kao okidac.
Prekida svaku nepozeljnu radnju, aktivira pozeljnu

I dodje dogovoreni petak, kada cemo decu odvesti na prvi pravi trening.
Stigli smo tamo, Gale nas je docekao i Kaca pita "je l' mogu odmah sa njim unutra?"

"Cico, cekaj da te skinem"
Skinem je, uvucem njen stomacic ( ) u specijano odabranu roze trenerku za taj trening i ona pita "a je l' mogu sad ili moram da cekam da me odvedes ..."
"Cekaj zenska glavo, nece Gale pobeci!"
"Ali mama, ja se BAS radujem!"
Skinem i Marka, sakrijem njegove krive X nogice ( ) u trenerku i odemo do sale.
MM se pojavljuje sa osmehom "ponosan otac" na licu (kako je samo divno, u jednom trenutku na jednom licu videti toliko toplih emocija koje postoje samo zahvaljucujuci jednim X nogicama i jednom dundavom stomacicu )

Deca ulaze u salu, a mi, kao i svaki normalan roditelj koji prvi put dovodi dete na trening, ostajemo noseva zalepljenih za staklo, ne bismo li bili tu kada nasem cedu zatreba nesto

Ulazi i Gale (sada u ulozi trenera) i postrojava decu da stanu svi prsticima na ivicu crvene podloge ...
Kaca staje, pogled joj je, od tog trenutka, prikovan za Galeta.
Marko staje pored Kace, a ruka mu je od tog trenutka, prikovane za Kacinu nadlakticu.

Pocinje zagrevnje ociju, noseva, usta, kose, prstica ....
Kaca gleda u Galeta i radi (ili bar pokusava da radi) sve sto se od nje trazi
Marko gleda u Kacu i radi od svega po malo, a u medjuvremenu osmatra okolinu, ostalu decu, vrti se ...

Krecu da hodaju po sali, da se zagreju, i Kaca se sa zacelja kolone (jer su tako stajali) brzinom svetlosti premesta na vodecu poziciju ... a Marko za njom.

U nekom trenutku se Kaca odmakla od Marka i on istog casa pocinje da trazi pogledom, prvo nju, onda nas - ugleda nas i trci pravo u sirom rasirene mamine ruke pune ljubavi i razumevanja za cedo koje se osetilo usamljeno ou tom ogromnom svetu prepunom opasnosti

Onda smo Marka malo vracali, gurkali, pa smo malo pregovarali, dogovarali se ...
Gale nam je rekao da ce Marko sigurno izlaziti i da ga pustimo, ne teramo da se vrati, a da ce ga on vec navabiti kada dodje vreme - pokusavao je onako izokola da ga dozove, ali se Maki nije dao. Onda je u nekom trenutku izasao iz sale, i pozvao Marka " 'ajde Maki, dodji, treba nesto da pokazes velikima kako se radi!"
I Marko ode

Izgledali su kao da je neko ubacio jedno 20 komada rasparenih ruku i nogu u salu, pa je svako zahvatio po nesto i sa tim rasparenim udovima pokusava da uradi ono sto mu kazu ... meni je skoro pozlilo od smeha

Epilog:
Kaca je sve vreme imala pogled prikovan za Galeta, radila (bolje reci: pokusavala da uradi sve sto treba i to najbolje sto moze) i primetila ostatak planete tek po zavrsetku treninga.
U svakoj koloni je mo-ra-la da bude prva.

Marko je preskocio pola treninga, radio ono sto mu se svidelo i u tome, bez-po-muke bio sjajan!
Ono sto mu nije imalo etiketu "zabava u najavi" - nije ni radio ...

Bese to 30. januara 2009.

Priča O Jednom Gotovo Sasvim Običnom Danu, septembar 2006 ...

Bio je neki skoro sasvim običan dan.
Cini mi se da beše septembar.
Toplo, ali ne prevruće, ja sa mojim malim monstrumima kod kuće, cekam da prođe još jedan u nizu istih dana, da porastu, da život postane bar za nijansu lakši.

Stiže mi SMS od, iz virtuelnog sveta znane osobe, koja živi toliko daleko, da se nikada ne bih usudila da pomislim da cu je sresti igde osim u tom virtuelnom svetu.

Kaže da je tu, blizu - na samo stotinak km od Beograda ... ako mogu , da svratim ...

Zovem babu i dedu, pitam da li mogu da dođu da pričuvaju decu, na 5-6 sati.
Kažu da mogu, i onako, kao usput pitaju šta planiram?
Ja, takođe onako usput, kao da to radim svaki dan, kažem: "Treba da skoknem do drugarice u Sremsku Mitrovicu ..."
Oni dođože, ja se javim mužu i kazem mu to isto "ej, idem do Sremske Mitrovice. Tvoji će pričuvati decu. Vraćam se do 18h" ... tajac .. pa njegovo poznato "mffpffmff ... šta si rekla? Gde ideš???"
"Pa do Mitrovice. Dosla je jedna devojka (čuj devojka ) sa foruma i ja strašno, najstrašnije želim da je upoznam"
On ne zna šta da kaže, kao i obicno kada ja imam neke ideje .. pita da li imam goriva, para .. ja potvrdno odgovaram ... sednem u kola i krenem
Prođem naplatnu rampu na auto-putu, uzmem karticu i shvatim - imam oko 100 dinara u kešu! Šta ako je putarina skuplja? Neće me pustiti da siđem sa auto puta dok ne platim!
Nikada neću stici u Mitrovicu
Zovem muža ... tuc-muc .. kao kada Muja objašnjava Hasi da mu je umrla majka, pa priču počinje sa "znaš, tvoja mačka se šetala po krovu ... pala je ..." i dođem do suštine, pitam ga koliko može da košta putarina?
On počinje da se smeje, pita kolege, i oni se smeju ... samo se ja ne smejem jer, neću stići do Mitrovice!!!!! Oni ne shvataju ozbiljnost situacije!

Zvaće auto moto savez ... javiće mi ...

Ipak prolazim, silazim sa auto-puta, ulazim u Mitrovicu, pratim uputstva i stižem pred kuću ... tamo stoji ona sa sestrom.
I ja kao da sam ugledala staru dobru drugaricu, koju samo neko vreme nisam baš često viđala
Počinje priča ... o svemu po malo.
I priča ne staje ni na tren.
Vazduh uzimamo dok ona druga priča .. da ne propustimo neki trenutak ... i vreme je proletelo, ja sam uskočila u svoj auto, krenula nazad svojim mosterima, ona je mahala ... a ja sam bila nekako setna. Onako setna, kako se moze biti kada se rastajemo na duže od starog, dragog, dobrog, mnogo dobrog prijetelja ... i nadala se, želela da verujem da ćemo se ipak, uskoro, negde ponovo sresti, jer takvih koji bude ovakva osećanja je jako malo, pa ih je onda još važnije sačuvati što bliže sebi.
I ostala je blizu.
Istina, ne pravo blizu, ali dovoljno blizu mom srcu, da je uvek mogu dozvati u mislima, setiti se njenog glasa, osmeha i malenog momka koji je vredno grickao grisine i upravo naučio da namiguje i to tako sinhronizovano sa oba oka u isto vreme, da je to čista carolija .. a nakon tog miga dolazi jedan osmeh; široki osmeh, sa zubima na parove razbroj s' i okicama koji se tada pretvore u crtice na okrgulastom licu


Da li smo se opet srele .. ne, jos ne ... bar ne onako pravo .
Ali se inače srećemo, svaki dan ... ili bar gotovo svaki dan ... kroz slova vredno nakuckana na računaru, kroz neke reči koje se ne moraju posebno objašnjavati i u nadi da ću nju i malenog momka ipak, jednog dana, negde na ovoj planeti, ponovo sresti ...


Za nju koja će se, nadam se, prepoznati

Bora Smejalica, posveceno nasoj Blonde :)

Svaka lepa vest ce na mom licu napraviti još jednu makar malu boricu smejalicu i na nju se nikada necu požaliti.
Ipak, samo neke smejalice su posebno lepe i svojom posebnošću se urežu u celo biće i prodru svuda, stignu do srca i nateraju ga da zakuca, bar na trenutak malo brže, malo jače i nekako veselije.

Ta ista bora smejalica će potom izvući nekoliko leptirića koji leškare u mom stomaku i čekaju da ih neka smejalica prodrma, rastrese im krila i natera da zalepršaju najlepši srećni ples.

Sada je jedna smejalica upravo to učinila.
Saznala sam da je jedna osoba, kojoj nikada lice nisam videla, nikada se nismo srele, ali mi se njena životna priča urezala duboko u svest - rodila dva divna malena bića.

I leptirići su zalepršali, prodrmali me celu i učinili da danas nebo izgleda plavlje, sneg belje, a svet srećnije zbog dve malene mrvice koje su izabrale baš tu posebnu mamu za svoju.

U izmaglici moje mašte uspevam da zamislim osmeh na njenom nikad viđenom licu, sreću u njenom srcu i ona obično tako patetična i često, a najčešće bez ikakvog smisla, korišćena rečenica "Ipak neko to od gore vidi sve", mi za trenutak zablista pred očima i učini se potpuno primerenom, nimalo patetičnom i pomislim kako je baš sad, baš tu gde jeste, u pravom trenutku baš sve došlo na svoje mesto.

Za tu posebnu mamu i njene anželcice počinje novi život, a meni će nakon ovog dana, ostati ta, još jedna bora smejalica, da me podseti da ipak neko to odgore vidi sve i da svakoga negde sačeka njegovo parče sreće, samo je pitanje koliko dugo smo spremni na nju čekati