Poslednji put ...

Nadam se da je to bio poslednji put.
Spremili smo papire … valjda je sve tu.
Nadam se da ništa nismo zaboravili .. valjda, mada ako se teta naljuti – već će smisliti nešto zbog čega bi mogla da nas vrati na kraj reda iliti početak priče i da ponovo zovemo da zakažemo dolazak .. ako bude slobodnih termina.
Nije ovo priča o bilo čemu novom, ali se nadam da je priča o nečem starom, zastarelom, u-normalnom-svetu-zaboravljnom, nečemu sto će i nama uskoro biti prošlost – vađenju viza za prelazak granice zarad pranja nogu u slanoj vodi ili ne-daj-Bože obilaska prijatelja/rodbine diljem Europe, ili još gore – neke posete kulturno-istorijskim spomenicima starog kontineta.
A za sve to, dragi moji moramo imati Vizu.
Jer, nikada se ne zna – možda će neko od nas, strašnih Srba, naprasno poželeti da ostane u toj lepoj Evropi.
Možda rešim da batalim posao, decu, roditelje, stan, kola, kuću – i rešim da ostanem tamo-negde.

Istina, to ne važi za sve, samo za nas zaposlene i za penzionere. Penzioneri su posebno opasna grupacija!
Možda požele da emigriraju i započnu novi život, nađu posao i rmbaju još koju deceniju!

Oni koji nisu zaposleni – koliko vidim po izložbi likova pred nemačkom i austrijskom ambasadom, češće putuju u tu istu Evropu, nego mi koji radimo.
Možda je tajna baš u poslu – jer mi nemamo vremena, pa ko nam je kriv, da ne radimo – mogli bismo i mi svako malo kod brojne familije (mada ni nju nemamo) u DE, A, CH, IT ...

Elem, i tako ja stojim u redu, sa ostalim nesrećnicima koji isto kao i ja, veruju i nadaju se da je ovo poslednji put da vide taj red i službenika na ulazu koji proverava da li imate uredno zakazan dolazak, i onog drugog, do iznemogloosti ljubaznog službenika koji ponavlja, pomaže, dodaje formulare, dopisuje šta treba, šalje da se iskopira još ovo-i-ono, da te ne bi vraćali za BZVZ.
E taj drugi službenik na koga nailazim prilazeći Svetoj Gori – pardon ulazu u Grčki konzulat - nikada u životu nisam srela nekog toliko ljubaznog, voljnog da pomogne i ko je u stanju da toliko puta ponovi "molim, hvala, izvolite, izvinite" kao da ga plaćaju po izgovorenoj reči.

Da se vratim na čekanje – i dalje stojim u redu.
Proveravam da li su sva dokumenta tu.
Pa kada konstatujem (po N-ti put da su sva tu) ponovo proveravam da li su sva poređana po određenom, zadatom redosledu – jer ako nisu, teta sa druge strane šaltera može da se naljuti, pa me pošalje kući i odluči da mi ove godine ne vidimo more.

Proziva, onaj ljubazni, sledećih pet koji mogu da prođu kroz Vrata i kroče na tlo Konzulata.
Ja i dalje stojim i čekam.
Puls mi je odavno prešao sve gornje granice, pritisak preti da otkači gornju polovinu lobanje i zajedno sa mozgom udari u plafon predvorja konzulata nakon čega bi se sve razletelo, pa bismo morali i čistiti – a od letovanja svakako ne bi bilo ništa ... pa počinjem da dišem duboko, uuuudaaaah – iiiizdaaaaah, diši duuubokooo, jeeedan, dvaaaa, triiiii – sad izdahni jeeedaaaan, dvaaa, triiii ... polako, sve će to proći. Ne dozvoliti da se otvori lobanja, ne dozvoliti da se otvori lobanja ... ostati pribran ...

Da li sam možda ipak neki papir zaboravila?Možda ce L stići da ga nabavi ... pregledam još jednom, sve je tu.

Puštaju sledećih 5!
I ja sam među njima i sada je situacija još gora!
Ako sam nešto zaboravila – ne mogu ni da pokušam da nabavim.
Sada je sve gotovo.
Celo letovanje moje porodice je u mojim rukama i potpuno prepušteno mojoj sposobnosti da se savladam, ne komentarišem pogled ljute tete s druge strane šaltera (koja me mrzi više nego ja nju, s tim što nju za to plaćaju, a ja za to isto plaćam njima), da ne pitam "za koji Q vam treba prezime mog svekra da biste me pustili da operem noge u vašem moru? Je l' ste proverili gde je on prao noge, pa proveravete da li imate naše sojeve bakterija u bazi? Mozda tražite nove sojeve??? Možda mi pedigre nije dobar?"

Zar nikome nije jasno da oni koje nećete i ne traže vase odobrenje da ukod vas dođu, nego ušetaju na velika vrata i bez pitanja!
Samo oni koji dođu da vam ostave pare i zauzvrat plaknu cenjeno u vašem moru, stoje u ovom redu i samo njih ponižavate, a oni koje nećete, sigurno neće ponizno stajati u ovom istom redu samnom i sa tetom koja je ponela pogrešan pasoš, ili momkom kome su se svi papiri koje je imao u rukama za 4-članu porodicu – rasuli po zemlji ... za trenutak sam mogla da vidim kapoa iz filma o konc. logoru kako mu prilazi dok pokušava da ih pokupi, pri tome se zahvaljujući Bogu što nema kiše, pa se nije sve uvaljalo u blato; ponovo sredi, poslaže po zadatom redosledu, stojeći što-je-moguće-mirnije u koloni, vodeći računa da stavi odgovarajuću sliku u pravi pasoš, vaučere u prvi, drugi primerak osiguranja u prvi, original u torbu, kopije u ostale, odmah iza vaučera, kopiju radne knjižice u prvi i drugi – iza osiguranja, nikako ispred, izvod iz matične knjige rođenih samo u treći i četvrti;
Dakle, mogu da vidim dežurnog kako mu polako prilazi, lupka pečatom po knjizi i uz smešak u kraju usana razmišlja da li mu je momak dovoljno simpatičan da ga samo jednom opomene na ponašanje na svetoj teritoriji NJV Konzulata, ili da ga pogledom izbaci napolje.

Momak uspeva, sa svoje dve ruke, bez pomoći – jer mu nema ko pomoći – svi stojimo sa svojim papirima u rukama, čvrsto ih stežući da nas ne bi zadesila ista sudbina rasipnika.
Svima u koloni je osmeh olakšanja na licu, jer smo svi navijali za momka.

Teta sa šaltera u sredini je slobodna, pogledom me doziva ... tada vidim da je i njoj dosta svega.
I nas koji stojimo i gledamo netremice u nju, i svih tih papira zbog kog nestaju šume Brazila, a koje ona mora da proturi kroz ruke, i svih datuma i pečata koje mora da ispiše i izlupa na određenim mestima ... i svega.
Jedina razlika između njenog "dosta mi je" i mog "dosta mi je" je što će ona, ako je ovo poslednji put da se srećemo – ostati bez posla, a ja ću se, posle mnogo godina, možda, jednog dana, opet osetiti kao neponiženo ljudsko biće.
"Draga teto sa šaltera u konzulatu, nadam se da se vidimo poslednji put ovde i u ovim uslovima. Nadam se da se i Vi nadate istom i želim Vam lep život." - nisam joj to rekla, ali sam pomislila, dok mi je pružala plave papiriće sa brojevima, u koje ću gledati u naredna tri dana, pitajući se da li će nam NJV konzul izdati vize i dozvoliti da se plaknemo u njihovom moru ...
Nadam se da je to bio poslednji put!

Vrtić, Kopaonik ...

Danas kad padne veliki mrak, pa spavamo i onda se probudimo, je l' da da ne idete na posao?"
"NeeeIdemoooo!!!!"
Tako je počeo današnji dan.
A sutra kada se probudimo idemo na Kop. Nas četvoro i Luka i Mia sa mamom i tatom – i svi smo veseli.
Nosevi su prestali da prave sline, igračke su spremne, osmesi montirani na lica, pivo u frižideru – sve je spremno!
Juče smo saznali da smo primljeni u vrtić. I to baš onaj koji smo hteli.
I ja ne znam šta da mislim i osećam. Ne volim što su dovoljno veliki da krenu u vrtić.
Kada se Dr Sveta pre 2 godine, na moje pitanje "a kada ćemo moći da ih damo u vrtić?" od srca nasmejao i rekao "nemojte o tome, ima vremena. Najbolje bi bilo da do 4. godine ne idu u vrtić, zbog Markovih opstrukcija ..." mi smo mislili da je to vekovima udaljeno od nas.
Sada nam je to pred nosom. Primljeni smo, veliki su. Kao i bezbroj puta do sada, poželim da vratim vreme, da budu bebe, pa se onda setim naših nesrećnih i teških početaka, pa se ne bih vratila, pa ih gledam kako su veliki ...

***

Kada se za 10 dana, L i ja vratimo sa Kopaonika, dolazi majstor da montira deci krevete.
Prave, velike, kao naše, bez ogradice – krevete za velike.
Jutros sam gledala Kaću u njenom krevecu, sa ogradicom, kako spava, sklupčana, držeći medu u zagrljaju. Ovo je bio poslednji put da spava u bebećem krevetu i bilo mi je tužno.
Mislim, volim što rastu i što su pametni i lepi i dobri i što je sve kako treba, ali ja ne stižem da idem u korak sa njima. Čini mi se da sam se u svim drugim životnim situacijama lakše snalazila, bolje hvatala korak sa svim i svačim, stizala na vreme na cilj – a sad imam osećaj da nigde ne stižem, ništa ne vidim, ništa ne umem i da sve proleće pord mene, a ja samo uspevam da uhvatim trag, kao trag mlaznjaka na nebu koji još neko vreme ostane da nas podseti da je mlaznjak, onomad, bio tu.

Samo bih volela da nakratko sve stane, da se svet zaustavi, da uzmem vazduh, malo se odmorim, uhvatim korak – a onda da nastavimo dalje ...

Dan kao dukat

Bio je jedan lep dan.
Majski.
Onako bas lep.
Kakav samo majski može biti.
Žut kao dukat.
Presijavao se dan na suncu u svoj svojoj lepoti.
U njegovom odsjaju su svoje tragove ostavljali svi oni koji su ga živeli.

I nosio je taj dan, svojim dahom, vazduh mlak poput izmaglice.
Pun mirisa šume, mirisa novog proleća.
Nosio je sobom miris života koji negde počinje baš danas.
Miris reke je tog divnog majskog dana, nosio dah života koji se negde danas završio.Baš danas, na ovaj divan, kao dukat žut, majski dan.

Juče je neko željno čekao rađanje današnjeg dana, neko je plakao, moleći se da nikada ne svane.
Danas, na ovaj dan će, neko zaplakati, neko će se smešiti.
Svitanjem će ovaj žuti dan, otvoriti svoje dveri poput korica knjige.
Otvoriće ih svima nama, da u nju upišemo poneku reč, poneko poglavlje, poneku priču.
S'večeri će, poput knjige sklopiti svoje korice i otići na počinak.
U naša sećanja.
Sutra će danas biti juče i neko će ga se sećati sa osmehom, želeći da ga ponovo živi, neko će ga kletvama terati iz sećanja.
Ali dan će biti tu.I
posle njega više ništa neće biti isto.

Senkama tople večeri, oslikaćemo i sklopiti je, da bismo jednog dana, knjigu tu otvorili i ponovo živeli svog života jedan mali deo.

Putovanje jedne supe

24. maj, veče - skuvam ja jednu lepu domaću kakvu-samo-mama-može-da-skuva supicu, mojoj deci za sutrašnji ručak
25. maj, 16.45 – ranije nego obično stižem kući.
Tata je takođe, ranije nego inače, već stigao.
Marko nešto nije oduševljen jelom, neće da jede meso iz supe sa krompirom.
Kažem ja da nema veze, poješću ja, pa idemo u skitnju – poješće već nešto usput.
Uzmem njegov tanjir i shvatim da je sve iz supe počelo da se kvari.
Pojedem, jer meni obično ni kamenje ne smeta.

Super se provedemo, legnemo da spavamo ...
Oko 3.30 AM me budi oštar bol u stomaku .. .bež'te noge, u*raću vas!
Odem u WC - meso napravilo problem .. vratim se u krevet ... opet isto.
Čujem Kaću koja kenjka u krevetu "mama ... mama ... mama ... kaaaakiii mi seeee ..."
Dotrčava (tačnije: dobauljava u polusnu) ustupam joj presto ... i nju je pročistila supa ...

Odemo obe u moj krevet ... malo kasnije ona "mamaaa , 'ajde opet da kakimo" ...
Sedne ona na presto ... čuje se Marko iz kreveta "maaamaaa, kaki mi seeeeee!!!!!!"

- Kaća, jesi završila?
- jesam, mama!
- odlično, ustani, donosim Marka ...
Kaća ustane spuštene pidžame do članaka ... pomera se u stranu, Marka postavljam na presto ... i on se uprolivio ...

Cela akcija je trajala 15 minuta ... svi smo se vratili u krevete, nikoga više ništa nije bolelo, a ja sam ostala pod jednim jedinim utiskom " do koje mere deca mogu da budu medena kada imaju proliv u 3.45AM – ko nije video – ne može ni da zamisli"

Napućenih ustašaca, držeći gornji deo pidžame da ne upadne u WC-ejsku šolju, blago se ljuljajući, očiju čvrsto zatvorenih kako im sanak iz njih ne bi utekao ... a otvaraju ih smo da obaveste sve pristune "kakio/la sam" .. oči se opet zatvaraju ... otvaraju se -"piškio/la sam" - zatvaraju se ... otvaraju se "sve sam završio/la" zatvaraju se ...
Na izlasku iz kupatila, Kaća kreće ka njihovoj sobi, zastane u pola koraka, okrene samo glavicu ka meni, i gledajući me kroz trepavice, pita "mama, a je l' mogu u vaš krevet?" .. "naravno da možeš" ... veliki osmeh i tup-tup-tup ... uskače u krevet.

I tako, da zaključim: pokvarena supa od usta do WC šolje putuje oko 10 sati.

Mamakanje

Sunčno majsko popodne u Barandi.
Prijatelji imaju plac i kuću. I imaju volju da to podele sa nama.
Sve je tu: mi, on i ona, njeni roditelji, roštilj, sunce, dobro raspoloženje ...
“Biće ovo jedno divno, opuštajuce popodne ...” pomislih ja ...
Deca su počela sa mamakanjem još pre nego što smo krenuli od kuće, a li sam se nadala da će ih tamo sve i svašta iskljuciti iz moda poznatijeg kao - svaka rečenica mora početi imenicom “mama”-

• mama, piški mi se
• mama, kaki mi se
• mama, piški mi se (ovaj put stereo zvuk)
• MAAAAAAAAMAAAAAAAAAAA!!! (poč’o rat! sigurno je poč’o rat, čim tako viče – ... kad ono) ... - mama, e - vidi roda! Ne, vidi DVE rode!
• mama, gde mi je žuta lopatica?
• mama, gde mi je čekić? Spajderu se pokvarila ovde zemlja, malo je grbava, moram da je ispravim!
• mama, vidi ovu bubu
• mama, dođi da me podigneš
• mama, mene dođi da spustiš
• mama, žedna sam
• i ja, i ja, i ja sam žedan
• mama, meni sipaj dole vodu, gore sok
• mama, i meni sipaj dole vodu, gore sok
• mama, to nije moja čaša
• mama, to je moooooja čaša
• mama, gladan sam
• mama, i ja sam gladna ..
• mama, dođi da ti i ja igramo baGmintonG!
• mama, hoću i ja sa vama da se igram ...
• mama, meni se opet piški ...
• mama, 'ajde da idemo kući! Kaki mi se!
• pa kaki ovde, poneli smo nošu ...
• neeeću, mamaaaaaaa! hoću da kakim kod naše kuće! Na NAŠOJ WeCejskoj šolji!

Kakva čast za jednu WeCejsku šolju, da njeno visočanstvo, gospo'n Markova guza, hoće samo na njoj da kaki!
... i tako dalje i tako dalje i tako dalje ... mama, mama, mama ...-

Prihvatam se svoje tašne u kojoj spasonosno čeka mene-moj-najbolji-drug u PMS danima, dragi -drug Persen ...
Popijem ga i pomislim “sad ce sve biti bolje” ali mamakanje se nastavlja ...
U glavi počinje da mi zvoni “mamamamamamammamamamammmamamama ... “ i odjednom se sve prekida i čujem samu sebe kako dozivam dugme “STOP” i dugme “REWIND” sa starog dobrog kasetofona ... STOP zaustavlja mamakanje, a REWIND premotava vreme unazad i unazad i unazad ... 1. septembar 1977 ... upravo sam preležala male boginje i krećem u prvi razred ...
Uuuuups!!! .. malo sam preterala .. toliko unazad ne bih, hvala!
Malo napred ... i eto je ...

Leto 1998 ... Laza i ja, Grčka, auto put .. jurimo kao da nam je smrt za patama.
Muzika se ne čuje od vetra koji šiba kroz otvorene prozore, ali mi muzika i ne treba, on i ja smo tu.
Samo nas dvoje ... šta uostalom, čovek više može i da traži u životu?
Pa samo njega sam i htela.
Nekada, negde, u pola nekog započetog koraka sam shvatila da bez njega ništa nema smisla.
Da treba bataliti sve oko čega sam se (kao) dovumila i otići sa njim.
U stvari, ne - otići sa njim, jer on nije ni obećevao da ćemo negde otići.
Nije obećavao ništa, samo da želi da bude samnom, ništa više od toga ... sve ostalo je prepuštao vremenu, bez obećanja, bez praznih priča, bez gubljenja vremena na gluposti.
Tada sam negde stvatila da ako to ne učinim za sebe, da ako ne dam sebi priliku da budem sa njim, da ništa drugo u životu i neće imati nikakav smisao.
Sve ostalo je bilo prazno, ostati u tom postojećem životu, bilo bi šuplje. Bio je to jedan običan, očekivani život.
Nekako isuviše običan, predvidljiv i prizeman.
A ni njega nije bilo u tom izdanju “Života”.
Možda je to izdanje, baš zato i bilo tako obično.
Elem, nekako, negde, nekada sam odlučila da sve započeto prekinem i odem u nepoznatom pravcu.
Tako je sve počelo.
Nekoliko meseci kasnije smo bili na tom auto-putu.
Mi.

Nas dvoje i želja. Negde, daleko od svega. I bili smo. I bile su divne tople večeri.
I bili su divni topli dani.
I sve ono divno što početak bez obećavanja može da pruži.
I dalje ništa nije obećavano, živeli smo svaki trenutak kao da je poslednji zajednički .. i mogla je i Zemlja da se zaustavi .. ja ne bih primetila ...

Dani su prolazili, putovali smo.Kad god i gde god smo poželeli. I bili smo svoji. Samo svoji.
Bez ikoga, bez ikakvih obaveza, bez kočnica, uputstava, bez popodnevnih spavanja, bez grčeva, bez buđenja u pola noći jer je pelena propustila sve sto je jedan anđeo uspeo da ispiški za nekoliko sati, bez plakanja zbog ojedene guze, bez prohodavanja ... ma bez ičega osim nas ...
Sve je lepo... opet proživljavam divne tople dane, početak jula davne ’98, opet je sve kao nekad. Sunce mi greje lice, on je pored mene ... i odjednom prazno!
Šuplje!
Tišina odzvanja kao u pećini. Mnogo je tiho. Tu nešto nedostaje. Nešto strašno nedostaje.
Prosto boli kolika se rupa napravila od tog nedostajanja ...

Šta je sad? Gde sam odlutala? Šta sad može da mi fali??? Nikada meni udovoljiti ...

Otvaram oči, podižem glavu od naslona stolice i shvatam.
Boli me tišina!Nema dece ... nema ih, ne čuje se ništa.
Isuviše je tiho za moje bubne opne. One su se već navikle na buku, dreku, ciku, plač ... i naravno, na mamakanje ...Gde su sad nestali?
Otišli su iza kuće .. traže bube u velikoj travi .. i već mi nedostaju ...

• eheeej, ima li koga? Ima li tamo nekoga kome treba nešto od mame?.... ju-hu ... deco?
• Mama! mama! mama! mama! Probudila si se!?!?! Mama, ja sam ogladnela, je l’ ima nešto da se jede?
• Mama, vidi ovaj štap, vidi koliki je!
• Mama, gde je ona maca? Bile su tu dve mace, mama. A sad je tu samo jedna. Mama, je l’ znaš gde je druga? Aaaa, mama, eno je! Eno, mama, duge mace!
• Mama, ujeo me komarac za guzu. Mama, ‘ajde mi namaži guzu da me ne svrbi. Mama, mnogo me svrbi. Mama, namaži mi odmah .. da prestane.
• Mama, nisi me prskala protiv komaraca! Mnogo su bezobrazni. Sad će da dođu i mene da ujedu. Mama, naprskaj me da me ne grizu komarci ...
• mama ...
• mama ...
• mama ...
• mama ...
• mama ...

E sad je sve opet kako treba. Uostalom, nismo više samo nas dvoje – mi.
Mi smo sada nas četvoro.U međuvremenu smo se umnožili.

Vreme tišine i gospodarenja svojim životom je prošlo.
Čuvam ga u sećanju, za trenutke popodnevne dremke.
A i ovo mamakanje će proći .. i prestati .. neće trajati doveka.Biće mi žao što ga više nema.
Posle ću juriti rođene unuke da mi nekada, negde, kada njihova mama nije tu, kažu “mama” samo da još jednom čujem kako zvuči kada malena usta izgovore tu čudesnu reč ...

Rastanak

Okrenuo mi je leđa i pustio korak ... jedan po jedan, nizali su se polako ...
Pokušala sam da ga dozovem, zaustavim, da ga nateram da stane i ostane!
Glasa nije bilo.
Ruke su bile nepokretne.
Svetlost koja je bila svuda oko njega je postajala sve jača, a on sve bleđi.
Samo su misli putovale ...
Planina... visoka do neba, vrh joj je poklopac od snega i idemo ka njemu.
U kolima smo, svira radio i idemo gore i gore i gore ….

Ovaj put je on odlazio sam. Nije žurio.
Kao da je znao kuda ide i zašto se tamo uputio, ali meni to nikada nije rekao.
A želela sam da znam. Bar jednom da čujem zašto odlazi. Zašto baš sad?
Duša je urlikala od bola i bez glasa sam ponavljala ta uzaludna, dosadna, glupa pitanje "Zašto? Kuda ćeš? Zar se neke kockice nisu mogle malo drugačije poklopiti?
Zar nisi mogao još ostati sa nama?"

Jos jedan okret glave, tek da proveri da li sam još uvek tamo gde me je ostavio nakon nemog pozdrava. Kao da je želeo da bude siguran da nisam krenula za njim.

Pogledom mi je rekao da ostanem. Da treba još da budem tu. Da ne smem otići.
Pokušala sam da se usprotivim, da mu kažem da ću ga samo malo ispratiti ...
Glasa i dalje nisam imala ... pokret moje ruke kojim sam želela da objasnim ono što nisam mogla izgovoriti, ostao je okamenjen u vazduhu.

Nemo je odmahnuo glavom, pogledom mi opet rekao da ako krenem – povratka nema, otići ću zauvek sa njim, a da za to još nije došlo vreme.

Gledala sam ga i pokušavala da ga upijem; da upijem svaku njegovu boru, njegov pogled, njegove ruke i kosu poput svile, još ovaj put.
Znala sam da se dugo nećemo videti.
Retko dolazi.Retko ga viđam.

Otišao je laganim korakom niz put u, za mene, nepoznato.
Otišao je, a ja sam stajala i gledala za njim, bez glasa, bez pokreta, bez ičega.
Samo sam gledala, upijala i pamtila do sledeceg susreta.

Otišao je kao i uvek, pred svitanje ... sat je zazvonio, još jedno buđenje kome se nisam mogla radovati jer ga je odnelo sa sobom, a nije mi reklo da li ćemo se uskro ponovo sresti.

Soba je bila puna tuge. Otvorila sam širom prozore da je pustim da izađe.
... gledala sam sunčeve zrake koji su se probijali kroz grane borova ispred prozora, i u daljini slušala korake koji su odlazili sve dalje ...

Love is in the air ... april/maj 2009

Krenuli smo u školicu engleskog.
Dobili smo u prave male školske torbice sa knjižicama i CD.
I bila je otmačina prvih 10 minuta – insistirali su da ONI sami nose svoje torbe.
Nakon isteka tih 10 minuta, euforija izvetrila, pa smo torbice dobili nazad.

Imamo drugare: Luku i Miu, Aleksu, Jovana
Luka je godinu dana stariji od nas, Mia pola godine mladja, Aleksa malo stariji i Jovan 2.5 godine stariji.

Vesela druzina.
Luka, Mia i Aleksa idu sa nama na engleski.

Kaća voli Luku ... do neba, do zvezda do čega-god.
Kada stignemo na engleski Kaća trči da pokaže Luki svoju haljinicu koju je obukla, onda ga uzme za ruku i odvede do jastučeta koji je namestila za njega, odmah do svog.

Pre neki dan smo na čas engleskog stigli prvi.
Posle nas je stigao Aleksa sa mamom.
I potrčao ka Kaci vičući iz sveg glasa "Zdravo Katarina! Zdravo, kako si? Zdravo Katarina! Katarina, ne primećuješ me?"
A Kaća sedi, pogleda ga i okrene glavu.
Aleksa trči ka mami i viče "Mama, mene Kaća ne primećuje! Mama, šta joj je? Mama, ona mene ne voli!!"
Nedugo zatim ulazi Luka ... Kaća mu trči u zagrljaj, on je dočekuje raširenih ruku i oboje ciče od sreće .. a iza Kaće ostaje Aleksa da stoji, nesrećan, neshvaćen, skoro očajan ... odlazi do mame i ponavlja "mama, zašto me ne primećuje, mama, ona mene ne voli!"

Onda počinje čas i Aleksa na sve načine pokušava da privuče pažnju Zvezde dana ... ona ne reaguje ... i sve kulminira Aleksinim udaranjem glavom o zid ...

Pesmica koju smo učili na eglandskom (engleskom – prim. prev. ) kaže "Look at me ..." a Kaća je prepevava "Lukatmija ..."

U kući gajimo dva mala građevinca.
Moj tata Buca je bio građevinski inženjer. Voleo je svašta drugo, ali se za to zanimanje operdelio.
Gledam ih dok u pesku zidaju kuću od cigala, i zamišljam koliko bi se njihov deda Buca radovao da ih vidi.
I kuća ima i tuš kabinu - projektovao ju je drug Jovan.
I kuća ima dvorište gde gaje nešto .. ali ni sami ne zanju šta .. niko od njih nikad nije video sšta raste u bašti osim cveća, ali zanju da se cveće ne jede, pa onda ne znaju šta treba da gaje.

Imaju i svoje prase. Oni su tri praseta, a Jovanov brat Vasa je njihovo debelo prasence .. Vasa ima 15 meseci i okrugao je.
Jovanu ispadaju zubi i zove ga "Vaša", a Kaća veruje da se on zaista zove Vaša. Meni je pre neki dan, na moje pokušaje da joj objasnim zašto se Vasa u Jovanovoj interpretaciji zove "Vaša" rekla "ali mama, Jovan zna kako se nejgov brat zove bolje nego ti!"
-U pravu si, rekoh, i povukoh se u svoju roditeljsku ništa-ne-znajuću-rupu.


Marko … Marko je u fazi izliva besova … i to je strašno.
Nešto što ne želim da pamtim, nego samo da zabeležim kao nešto što se dešavalo, nešto što je jako ružno, nešto što nas sve duboko boli (nekoga srce, nekoga glava, nekoga guza) a za šta se svim srcem nadam da ćemo uskoro prevazići i moći da zaboravimo.

12. Maj

... naša mala Cica slama srca, a ja stojim po strani, gledam ih i svako-malo mi kroz glavu prođe misao "pfpfpf, mogla je i nekog boljeg da nađe!" pa se onda uplašsim svojih misli, setim se kakve sam ja giliptere dovlačila kući, pa se tek onda onako pravo zabrinem za budućnost moje Cice mezimice, shvatajući da neće biti ni najmanje šanse da na bilo koji od njenih izbora utičem ...

***

Sinoć smo sa kumovima pravili "Veče toplih sendviča", osmišljeno da na našoj terasi uključimo gril, stavimo sve sastojke na sto i pravimo svako sebi tople sendviče, dok se deca lepo igraju u dvorištu.

A onda su deca pocela da razvlačce crevo za polivanje bašte po dvorištu, da ga omotavaju oko nas, te im je isto, nakon nekoliko molbi da prekinu, oduzeto - i tada je počelo...

Marko nam je (aktiviran oduzimanjem creva za polivanje baste) priredio jedno-iposatno urlanje, plakanje, vrištanje, očajavanje ...

Ja sam popila Persen koji mi nije pomogao ni najmanje ...Posle sat vremena sam bila spremna da od mog anđela (kome u tom trenutku ovaj epitet nije pristajao) napravim sticker na zidu, moj dragi muž mi ga je uzeo, a ja sam pobegla iz kuće ...

Osećam se:

• pos*ano
• prazno
• šuplje
• smrdljivo (a kupala sam se)
• promašeno

... kao da sedim na sporednom koloseku bez šanse da se uključim na glavni, a Maki ide glavnim i ja ne znam kuda će i kako će, niti kako da do njega dođem ...

14. Maj

Chatujem sa MM-om i priča mi šta se jutros dešavalo kod kuće (imali su incidenAt ) i on piše 'vako:

• Marko je jutros plakao/drao se- nije znao sta da radi, dogovorio se sa Etom (bebisiKterkom
• prim. prev.) da sve zavrsi pre nego sto ona dodje, a izgleda da se nije naspavao
• inace zvao me je da sednem tu kod njega u sobu i prestao da place
• e onda sam mu rekao da kada bi mene neko zagrlio da mi mi bilo mnogo bolje
• i on je posle malo razmisljana krenuo iza mene i zagrlio me od pozadi (ja sam sedeo na podu)
• i ja sam mu rekao da mi je sad mnogo bolje, da mi je sad sve proslo i pitao ga da li hoce da ga ja zagrlim
• rekao je da hoce
• onda smo oprali zube i obukli se
• ne mozes da zamislis kako je bilo divno

***

... da li su svi pravi odgovori na životna pitanja uvek toliko blizu i toliko jednostavni, a mi sami smo sopstvene živote toliko zakomplikovali da te, prave, odgovore ne vidimo ...